Pokop pod stražom

Piše Miloš Miljković
NARODU srpskom. Noćas su poginuli kralj Aleksandar i kraljica Draga.
U ovom ozbiljnom i sudbonosnom trenutku prijatelji zemlje i naroda sporazumeli su se i obrazovali vladu. Objavljujući ovo srpskom narodu vlada je uverena da će se narod iskupiti oko nje i pomoći joj da se svuda u zemlji održi red i bezbednost. Vlada proglašava da od danas stupa u važnost Ustav od 6. aprila 1901. godine, sa zakonima koji su važili do 25. marta ove godine.
Narodno Predstavništvo raspušteno Proklamacijom od 24. marta o. g. saziva se u Beograd za 2. juni ove godine.”
Tako je glasio tekst proklamacije kojom se nova, zaverenička vlada obratila građanstvu Srbije u zoru 29. maja 1903. godine. Vladu su, osim četvorice zaverenika - Atanackovića, Mašina, Genčića i Avakumovića - činili lideri političkih stranaka: Stojan Protić, ispred radikala, V. Veljković, liberal, LJubomir Stojanović i LJubomir Živković, prvaci Samostalne stranke, i LJubomir Kaljević, naprednjak i zakleti Karađorđević.

BEZ POTRESA I NEREDA
BILO je predviđeno da u vladu uđu prve ličnosti tri vodeće političke partije - Nikola Pašić, Stojan Ribarac i Jovan Žujović, ali se nijedan od njih trojice, slučajno ili “slučajno”, nije zatekao tog jutra u prestonici. Ribarac je bio u svom domu u Požarevcu, Nikola Pašić u jednoj banji na lečenju, jedni kažu od sipnje, drugi od reume, a Žujović, inače profesor univerziteta, bio je sa svojim studentima na višednevnoj ekskurziji po Srbiji.
Osim proglasa upućenog naciji, vlada je istog jutra sa olakšanjem primila informaciju da je “noćašnji događaj na Dvoru” primljen mirno, bez potresa i nereda, te da oficirski deo zavereničkog tima može da se angažuje u vojsci i otkloni “ono malo konfuzije”, a ministri da se prihvate resora.
Sledeće noći, glasio je jednodušan dogovor u vladi, trebalo je, u tajnosti, obaviti poslove sahrane kraljevskog bračnog para i žrtava prevrata. Taj posao pao je u zadatak Ministarstvu unutrašnjih dela. Sve je, kažu hroničari, bilo u redu, ali kada je bio vakat da se kovčeg sa telom kralja Aleksandra smesti u mrtvačka kola nastali su problemi. Ni u jedno od vozila kovčeg nije mogao da se smesti, pa su angažovana kola požarne čete.
“Kroz dvorište Dvora, mesečinom obasjano i u potpunoj tišini, prekidanoj, po iskazima prisutnih, samo jezivim vrištanjem omiljenih kraljevih vranaca, sprovod je potom i nečujno krenuo, potpuno pustom ulicom imena kraljevog, ka starom beogradskom groblju. A u jedan i četvrt stigoše crkvi Sv. Marka, opkoljenoj žandarmerijom, i u njoj zatekoše dvojicu zaverenika određenih da sahrani prisustvuju”, citiramo D. Vasića iz “Devetsto treće”.

ČETIRI DRŽAVNA UDARA
TADA, a pri svetlosti dva mala poleleja, trojica određenih protojereja, sa jednim sveštenikom i jednim protođakonom, izvršiše opelo. I zato što su grobari mrzovoljno odugovlačili posao kopanja, ono trajaše vrlo dugo. A kad je najstariji sveštenik prota Nikola Božić, izgovorio i poslednju reč opela: ‘pridite poslednje cjelovanije’, niko se od prisutnih ne usudi da učini ovaj poslednji pristup jezivog rastanka. Bilo je tačno tri časa kad su kovčezi, jedan pored drugog, spušteni u grobnicu babe kraljeve Ane Jovana Obrenović, koja, zajedno sa Mihailom, pogibe u Košutnjaku 29. maja 1968.”
Time je stavljena tačka na dinastiju Obrenovića i spuštena zavesa na jedan period Srbije koja se, oslobođena vekovne osmanlijske stege, okretala Evropi. O poslednjoj, tragičnoj ličnosti te dinastije Slobodan Jovanović će u svom delu “Vlada Aleksandra Obrenovića” kazati da je Aleksandar za deset godina vladavine sproveo četiri državna udara, promenio tri ustava, imenovao i razrešio 12 vlada upravljajući čas kao apsolutista, a čas kao suveren veran ustavnim ovlašćenjima, vladalac koji je proizvodio samo protivnike. Kralj bez pristalica.
Zajedno sa novom dinastijom u liku Petra Prvog Karađorđevića pristizali su i visoki računi koje je iscrpljena Srbija morala da plaća.

ŠTA KAŽE RISTIĆ
DOK se strana štampa zgražavala nad divljaštvom u Beogradu, prestonički žurnali i magazini bili su tribina za veličanje prevrata, ali i za pranje i pravdanje pred građanstvom. Tako Mihailo Ristić, poručnik koji je predvodio zaverenike u Dvoru te noći 29. maja, objašnjavajući zašto je bračni par Obrenovića masakriran kada je na kraljevom telu izbrojano 30, a na kraljičinom 18 rana od kuršuma, navodi:
“Tamo u dvorištu su stajali vojnici koji su došli po zapovesti svojih oficira, a zapravo nisu znali zašto su tu. U toku pucnjave i jurnjave, te noći, koja je trajala od dva do četiri sata tog jutra, oni su mogli da naslute šta se dešava. Vojnici su do tog jutra znali samo za vernost kralju i ko zna šta im je sve moglo pasti na pamet. Osim toga, ni mi učesnici prevrata nismo znali može li i sa koje strane doći i kontranapad, a bilo je i kolebljivaca. I da bi za sve bila jasna izvesnost da tog kralja, zajedno sa kraljicom, više nema, ja sam naredio da se njihova tela izbace kroz prozor.”
Ako je Ristićevo objašnjenje, docnije publikovano i u knjizi “Ugašenje dinastije Obrenović” Živana Živkovića, imalo logičkog uporišta u domaćoj čaršiji, napolju - nikako.
Londonski “Tajms” u redakcijskom uvodniku, između ostalog, piše: “Slivnički ‘junaci’ našli su da traže revanš i peru sram sa svog oružja nad ljudima i ženama koji spavaju u svojim krevetima.”
Nimalo viteški.

SRBIJI SLEDI IZOLACIJA
A budući da se radi o kraljevskom bračnom paru, oficijelni London ocenjuje zločin u Beogradu kao monstruozni napad na instituciju monarhije i monarha, te surov, besprimeran obračun sa legitimnim vladarom, iz čega, prirodno, sledi i potez koji će kraljevska vlada učiniti, a to je podrazumevalo povlačenje ambasadora Ujedinjenog Kraljevstva iz Beograda.
Prva vest o tragičnom kraju kralja Aleksandra i kraljice Drage, francuska javnost će saznati sa stubaca uglednog “Monda”, iz pera beogradskog književnika Laze Kostića.
Francuski pečat, međutim, nije štedeo ni zaverenike. Niti pretendenta na krunu Petra Prvog Karađorđevića. “Atentatom 29. maja, Srbija i njena vojska, kompromitovani su zauvek pred Evropom i celim svetom i u slučaju bilo kakve opasnosti njene egzistencije, niko neće ni pomisliti da prstom mrdne u njenu odbranu”, beležili su pariski mediji da bi poručili i sledeće:
“Delo izvršeno 29. maja 1903. godine, po njegovom načinu, bilo je i ostaje nedostojno vladaocu na vernost zakletih oficira, pa ih zato treba suditi kao proste zločine, a sa Srbijom, dok to ne bude učinjeno, prekinuti diplomatske odnose.”
Srbija je bila izolovana, politički, odnosno diplomatski, a novi monarh na velikim iskušenjima. Morao je da se, postupno, oslobađa ljudi koji su ga doveli na presto, bez obzira na to da li se radilo o oficirima ili civilima, a prilike su se komplikovale na Balkanu. Ugrožavajući sudbinu Srbije, naročito posle atentata u Sarajevu.
Ni zaverenici, međutim, nisu sedeli skrštenih ruku, pogotovu oni u uniformama. Okupljeni u okviru organizacije “Ujedinjenje ili smrt”, poznatije u narodu kao “Crna ruka”, pripremali su likvidaciju onih koji su bili nosioci otpora ujedinjenju, a to je - po njihovim ocenama i procenama - bio i kralj Petar Prvi Karađorđević.

NIJE BEZ DARA
IAKO nije imao velike političke sposobnosti svoga oca kralja Milana, kralj Aleksandar Obrenović nije bio lišen svakog političkog dara, kao što su njegovi protivnici predstavljali, piše Slobodan Jovanović.
I u ophođenju prema ljudima i strankama, kralj Aleksandar je pokazivao jednu veštinu koja se kod tako mladog čoveka ne bi očekivala, ocena je Jovanovića.

NASTAVLJA SE