Panić preti Slobi

Piše: dr Milorad Dragojević

DA bi se obezbedila sredstva za budžet i penzione fondove Milan Panić je smatrao da pod hitno treba ići na prodaju nekretnina, naravno, teško je bilo ljudima iz drugog sveta da shvate naše odnose u pogledu vlasništva nekretnina. NJemu su, verovatno, objasnili da posedujemo ogromno bogatstvo i da se može jednostavno prodati. Da bi na licu mesta stekao realan uvid u stanje, strukturu i veličinu tih naših nekretnina, tražio je da obiđe Karađorđevo, pošto mu je o njemu načelnih Generalštaba pričao i pozivao ga u goste. Kada su službe usaglasile termine posete morao sam, u skladu sa protokolom, da pratim premijera prilikom tog obilaska.
Putovao je onim istorijskim automobilom. Izgledalo mi je čudno jer je bio u pitanju muzejski uzorak, dosta spor zbog povećane mase usled naknadne ugradnje zaštite. Za tako duge ralacije više je odgovarao bilo koji automobil iz voznog parka vlade. Ali, tu se radilo o nečem sasvim drugom. Sedeći pored njega nastojao sam da se što više skupim, tako da me ne vide oni spolja. Premijer je, verovatno, to primetio, pa mi rekao:
**DŽeneral, vi ne volite da se vozite ovim kolima?**
Kažem: **Ne, zaista bih više voleo da sam u nekom savremenom automobilu. Ovaj automobil čini deo prošlosti, pa se radije u nju ne bih vraćao. Iskreno rečeno, osećam se kao da se nalazim u mrtvačkom sanduku.**
On se tome smejao, a zatim mi je detaljno izneo karakteristike tog modela, koliko je uzoraka proizvedeno, da se radi o neuspelom rešenju, koje su ga poznate ličnosti imale, njegove mogućnosti, zatim je i praktično počeo da demonstrira pokretanje sedišta u svim mogućim pravcima i još mnogo toga.

RAJ U KARAĐORĐEVU
USPUT je iznosio svoja viđenja o rešenjima jugoslovenske krize, šta je to što namerava da uradi, mišljenje o opoziciji, iskustva u biznisu, dakle o svemu i svačemu. Sa njim se mogao voditi prijatan razgovor kao sa čovekom koga godinama poznajete. Izneo sam šta mislim o svemu tome, napominjući da sve to, prirodno, gledam na malo drugačiji način, jer sam tu godinama živeo, danas živim i živeću do kraja. Navodim i neka neslaganja sa njim o kojim smo na Kolegijumu razgovarali, pokušavajući da objasnim i zašto? On za neke stvari smatra da je pravilno postupio, ali nije u stanju da to obrazloži i brani, a za neke da je bio malo **brži** nego što je trebalo.
U Karađorđevu se od prethodnog dana nalazila grupa visokih oficira sa načelnikom koja je, u okviru ispraćaja vojnog izaslanika (i članova porodice) jedne od zemalja onih naših **velikih prijatelja**, priredila lov i razgovore. Bilo je neophodno dosta vremena da se obiđe to veliko prostranstvo i bogatstvo. Tu su se, pored čuvenih lovišta, nalazili raznovrsni objekti i predeli, od hektarskih staklenih bašti za cveće, ribnjaka, ergele konja, egzotičnih životinja, pa do bogato opremljenih objekata za odmor i živopisnih predela, na kojima su se gajile poljoprivredne kulture.
Iznet je podatak da je godišnji prinos žitarica, sa tih površina, dovoljan za ishranu Vojske Jugoslavije!? Zatim je bio priređen ručak za sve prisutne. Po običaju bilo je zdravica, govora i razgovora uz nezaobilaznu muziku. Premijer je žurio, pa smo nakon ručka otputovali za Beograd. O konkretnoj prodaji tih objekata nije moglo biti reči.

APETITI PREMIJERA
KAKO su razlike u gledanjima na rešenja jugoslovenske krize i o drugim pitanjima, između premijera i predsednika Srbije bile sve više izražene, to se premijer sve više politički angažovao. Promenio je raniji stav u odnosu na opoziciju. Na samom početku je govorio da nikada ne bi mogao da nađe zajednički jezik sa partijom jednog opozicionog prvaka koji je za njega rekao, da maše rukama kao da lovi mušice. Međutim, kasnije se to promenilo.
Na Kolegijumu je skretana pažnja da bi za nas bila velika neprijatnost da se on, kao naš ministar, kandiduje i politički angažuje, jer bi nas to, kao njegove neposredne saradnike, dovelo u neprijatnu situaciju. U tom slučaju postavilo bi se i pitanje našeg političkog angažovanja, a mi na to po zakonu nemamo pravo. On je više to primao k znanju nego što je bio izričit da do toga neće doći.
Radi ilustracije o dubini neslaganja, između premijera i predsednika Srbije i podrške na koje su tada računali, navodim sledeći primer. Jednom prilikom premijer je izneo: **Znate vi da sam od predsednika Miloševića tražio da podnese ostavku i da ću u suprotnom doći da ga uhapsim sa svojim generalima. No, šta kažete na to?**
Tim sam bio iznenađen, pa sam rekao: **Nisam ubeđen da ste doslovno tako nešto rekli. Najpre, on vas je doveo na vlast, a zatim to kako ste rekli ne priliči tom visokom nivou i ne verujem u praktičnu mogućnost da se ostvari takva pretnja.** Nasmejao se i rekao nešto što bi trebalo da znači da se u politici ne biraju sredstva.
Pošto u to nisam u potpunosti poverovao, o tome sam pitao predsednika Miloševića prilikom naredne posete. Predsednik je potvrdio da mu je premijer to rekao i da je on, doslovno, odgovorio: **Slušaj ti mene, gospodine Milane Paniću, j... ja te tvoje generale koji bi došli da me uhapse, a ja ću sa mojom policijom, ako bude trebalo, pohapsiti i tebe i tvoje generale...** Tom ogoljenom realnošću bio sam prilično i zbunjen i iznenađen.

TENK IZ - KRUŠEVCA
NEPOSREDNI kontakti između premijera i načelnika Generalštaba bili su veoma česti. Načelnik je pored svog nominalnog posla potpisivao neka važna dokumenta iz nadležnosti ministra, tako da je stvorena teška situacija u Ministarstvu. Više puta sam bio prinuđen da se o tome i u pisanoj formi obratim načelniku.
Za nastavak proizvodnje tenka bili su posebno zainteresovani, kako korisnici, tako i budući proizvođači. Zbog činjenice da se veći deo proizvodnog programa nalazio u otcepljenim republikama i da je u svakoj varijanti proizvodnje, na ovim prostorima, trebalo dokompletirati postojeće kapacitete i otvoriti nove, da su za to bila neophodna velika finansijska sredstva, a da država nije mogla obezbediti ni ona za elementarni život - nije uopšte bilo govora da možemo, u tim uslovima, početi sa priozvodnjom tenka. Uradili smo više detaljnih analiza iz kojih se to moglo i potvrditi i dostavili smo ih načelniku radi njegove lične informisanosti.
Još pre dolaska na funkciju pomoćnika ministra, za finalistu tenka (ako se bude radio) određen je **14. oktobar** iz Kruševca. Kako je načelnik bio iz tog kraja, direktor preduzeća je bio u svakodnevnom kontaktu sa njim. Zašto je načelnik stalno isticao da će se tenk sigurno proizvoditi, morao bi sam da odgovori, tek u toj fabrici su ostali u uverenju da je Sektor koji vodim kočnica programa. U razgovoru sa nama govorili su: kažete da nema sredstava, a načelnik da ima i da uskoro predstoji proizvodnja. Međutim, dugovi Vojske preduzećima vojne industrije, za gotovo i isporučeno naoružanje, bili su takvi da ih Vojska nije mogla platiti u naredne dve godine, a načelnik je obećavao proizvodnju tenka.

ČIJI JE TENK?
U TOKU zajedničke sednice Kolegijuma, načelnik Života Panić general, nakratko, prekida sastanak i izdaje uputstva jednom trupnom generalu na šta treba da obrati pažnju prilikom svečanosti u **14. oktobru** oko prezentacije tenkovskog programa. Objašnjava mu kako je sve dogovoreno sa direktorom, da je autobus sa izveštačima iz Beograda već otišao i on samo treba da vodi računa, ispred Vojske, da bude sve u redu. Najpre, nisam mogao da shvatim da se bez našeg znanja, u delatnosti koju vodim, i za koju Generalštab nema nikakve kompetencije, tako nešto može da uradi. U tom trenutku nisam mogao, a da ne zaključim da je svemu došao kraj i da se dalje u tom sastavu ne može raditi. Rekao sam: **Posle onih mnogobrojnih propusta u svim segmentima i nadležnostima kojima se bavimo, najmanje sam očekivao da ćete se na ovakav nezakonit, krajnje nestručan poduhvat odlučiti, sa mogućim trajnim posledicama za Sektor koji vodim. Pošto svi moji pokušaji i ukazivanje na nezakonist i nepropisan rad nisu uzimani u obzir, i pošto počinje rušenje i dela za koji nemate, ama baš nikakvu nadležnost, niti o njemu imate elementarnu predstavu, ostaje mi jedino da o ovome obavestim članove Vrhovnog saveta odbrane.**
(NASTAVLJA SE)