Dete taoc hajduka

Piše: LJubomir RANKOVIĆ
KRAJEM prošloga veka, u valjevskom kraju, bio je poznat hajduk Đurđić, sa svojom družinom, koji su bili strah i treept u celom Podrinju i Kolubari. Ubijali su i pljačkali imućne ljude, otimali, krali i ucenjivali.
Jednoga dana dobije Dragomir Velimirović, Nikolajev otac, ucenjivačko pismo u kome ga hajduci pozivaju da na određeno mesto donese 100 dukata, koje je spremio za kupovinu imanja, u protivnom oteće mu i ubiti tek rođenoga sina Nikolu.
Dragomir, tvrd i **čuvaran** čovek, našao se na velikim iskušenjima. U pitanju je bila visoka ucena i traženo je čitavo bogatstvo, sa mukom zarađeno i šteđeno godinama. Odluči je da ne da dukate, a da pojača budnost kako hajduci ne bi oteli dete.
Jednoga dana, majka Nikolina Katarina, otišla je sa malim detetom u kolevci na njivu da okopa kukuruz. Kolevku sa detetom ostavila je pod jedno drvo u hladovini. Hajduci su iskočili iz obližnje šume, seli kod kolevke i pozvali majku.
- Znamo da ti i tvoj muž imate ušteđenog novca. Idi i kaži mužu da donese sve. Mi uzimamo ovo dete kao taoca, dok on ne donese novac.

VOĐA DEČJE DRUŽINE
MAJKA, kao razjarena vučica,ustremi se na razbojnika, udari mu šamar, pa zgrabi kolevku i dade se u bekstvo prema kući. Razbojnik se zbuni i nasmeja, pa reče družini:
- Pustite je. Neka nosi, kad je imala hrabrosti da me udari.
Ipak, hajduci nisu ostavili Dragomira na miru. Sledile su pretnje i ucene. Na kraju, morao je dati traženi novac. Predaja je obavljena u jednoj **vrtači** (dolinici) na brdu Markovac u Leliću. I danas se ta vrtača zove **ćatina vrtača**.
Tako je mali Nikola otkupljen za veliko blago. Među bogomoljnim narodom u valjevskom kraju ostalo je sačuvano predanje na ovaj događaj. Pobožna narodna duša daje i svoju simboliku i tumačenje ovoga: da će to dete zlata vredeti i da će kroz život biti proganjano od razbojnika i neprijatelja.
ada je Nikola malo poodrastao i ojačao, išao je sa ostalom seoskom decom da pomaže čobanima u polju u čuvanju stada. Trčkao je po poljima vraćajući stoku da ne ode u **zijan** i napravi štetu. Već tada, izdvajao se od ostale dece bistrinom i vrednoćom, pa je postao vođa male dečje družine u Leliću. Kad se već zadečačio, određeno mu je da čuva
jariće, kojih je u to vreme bilo dosta, pošto je svaka kuća držala veći broj koza. Koza je bila **sirotinjska krava**.
Mali Nikola je tako, od svojih prvih dana, ostvarivao neposredni kontakt i vezu sa prirodom, sa Bogom i sa ljudima. Tu se začinjala i rađala njegova kosmogonija. Otuda u njegovim delima ima nebrojeno mnogo lepih primera i poređenja iz prirode. Na jednom mestu u **Molitvama na jezeru** izranja sećanje na pastirske dane i on se molitveno obraća tvorcu:
**Bejah pastir ovcama, i ti me uzdiže za pastira ljudima.
Nalazih ovcama zelenu pašu, i behu zadovoljne. Nudim Tebe za hranu ljudima i mnogi Te ne okušaju.
I kada bejah pastir ovaca, bejah ti sveštenik. Čobanskim štapom prevrtah svaki kamen i svaku travku, i ležah na leđima i posmatrah strahovite vatre nebesne. I dodirivah čelom rosno lišće u gori, i grlih visoke jele, zaparene gromom, sa sažaljenjem. I čitah ime Tvoje, ispisano ognjem po celoj zemlji, i osetih, da svaka stopa podamnom gori i govori: **Ja sam oltar Višnjega. I ispunih sve livade, i sve dubrave, i sve puteve svoje divljenjem veličanstvu Tvome. A kad porastoh poznadoh, sa jezom neiskazivom, da si mi Ti
još bliži nego što i slutih u poljima detinjstva moga. Poznadoh, Gospode, da sam i ja zemlja, u kojoj Ti goriš i govoriš. Poznadoh, Vladiko, da sam ja stranac u sebi samom, a Ti domaćin i gospodar**.

BLAGOSLOV OTMIČARU
KAD je, jednom prilikom, vladika Nikolaj boravio u Londonu, sazna od svojih engleskih prijatelja, da je jedan Srbin otvorio restoran sa srpskom kuhinjom.
- Ja sam se uželeo srpskih jela - piše vladika Nikolaj u svojim sećanjima - uzmem štap i polako, uveče, nađem na broju tom i tom, suteren gde piše **Srpska kujna**. Siđem niz basamake i sednem za sto. Dođe domaćin i pita šta želim za večeru. Pitam šta ima, kaže **podvarak**. A ja se naročito uželeo tog podvarka. Sedim i jedem podvarak, u tom silazi čovek srednjih godina niz basamke, vrlo interligentnog lica, lepo obučen. Ide od stola do stola i prodaje knjigu **Život hajduka (toga i toga)**. Dođe do moga stola. Uzmem knjigu, vidim na prvoj strani fotografiju toga hajduka i zamolim ga da sedne da ga častim. On pristade. Ja mu tada napomenem da sam svešteno lice iz Srbije i da može slobodo da se ispovedi. Priznao je da je on taj hajduk, čiji je život opisan u knjizi.
Posle večere, zamoli vladika hajduka da mu bude gost. Tada je vladika imao čitav jedan sprat, dobijen od Engleza, da
piše o Srbima i da skuplja dobrovoljce za solunski front. Odvede hajduka kod sebe u goste, da mu spavaću sobu, pa ga pozove da malo posede i porazgovaraju:
- Kažite mi kako je bilo u selu Leliću kod Valjeva, kada ste od one mlade tražili da donese sto dukata. Ja sam o tome slušao i čitao u novinama, pa me interesuje šta je istina.
Znaš kako je, narod uvek malo doda i novinari pomalo nakite.
Hajduk, stekavši poverenje u vladiku, počne redom da priča svoju ispovest.
- Sve mi je ispričao kako mi je moja majka pričala.
Upitao sam ga na kraju, šta misli, ko je bio to muško dete u kolevci. Odgovorio je da zna da je iz sela Lelića.
Vladika mu tada otkrije:
- To dete u kolevci, bio sam ja.
Na kraju, hajduk je uzeo od vladike blagoslov, otišao na solunski front i tamo poginuo.

STRANAC U SVETU
UČIŠE me stariji, dok bejah otrok, da se držim neba i zemlje, da ne posrnem. Dugo ostadoh dete, i dugo se naslanjah na poštapač što mi ga dadoše.
No, kad večnost prostruja kroza me i osetih se strancem u svetu, nebo i zemlja se prelomiše u rukama mojim kao slaba trska. Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! Izgledaju kao dvori od olova, a isparavaju kao voda na dlanu u Tvome prisustvu. Samo svojim rogušenjem kriju nemoć svoju i plaše neuku decu. Uklonite mi se s očiju sunca i zvezde. Odbite se od zemlje. ne mamite me, žene i prijatelji. Šta mi možete pomoći vi, što bespmoćno starite i ponirete u grob?
Svi su vaši darovi jabuka sa crvom u srcu. Svi su vaši napici prošli mnogo puta kroz nečiju utrobu. Odežde vaše su paučina, kojoj se ruga nagota moja.
Minulo je detinjstvo moje, hranjeno strahom i neznanjem, i iščezla je nada moja u nebo i zemlju. Sada samo u Tebe gledam i Tvog se pogleda držim, Gospode kolevko moja i vaskrsenje moje.

RASTAO U ZADRUZI
KADA se rodio prvenac Dragomira i Katarine Nikola, Velimirovića je bilo samo jedna kuća u Leliću. To je bila zadruga preko 30 članova porodice. Dakle, jaka i veoma ugledna kuća sa velikim imanjem i kapitalom.
Ubrzo posle rođenja Nikole Velimirovića zadruga se počela deliti i iza Prvog svetskog rata bilo je 11 kuća
Velimirovića.
Mali Nikola rastao je svoje prve godine u toj velikoj zadruzi. Po ondašnjem običaju, svake godine izlazila je op jedna snaha kolibi, tj. izlazila je u potes i njen je posao bio da u toku te godine gleda stoku i da skuplja beli mrs za celu zadrugu.
Te snaše koje su izlazile, kolibi, zvale su se se stanarice, ili planinke. Smena stanarica bila je o Novoj godini: stara stanarica se vraća kući a nova izlazi kolibi na njeno mesto.
Nekako odmah posle rođenja Nikole, njegova majka Katarina bude određena da toga leta bude stanarica. I ona se sa svojim mužem Dragomirom odselila u potes kolibi.