Ponovo u školskoj klupi

PO završetku studija u Bernu, Nikola dolazi u Beograd da osigura stipendiju i uslove za dalje studije. Bio je čvrsto odlučio da ide u Oksford, najznamenitiji univerzitet Evrope i sveta, da tamo studira filozofiju. U Beogradu je počeo uzimati privatne časove engleskog jezika. U Ministarstvu prosvete, međutim, nisu bili raspoloženi da ga dalje stipendiraju. Kako nije hteo da odustane od svoga plana, on je, uz pomoć svojih prijatelja, posredstvom i zauzimanjem prote Alekse, ipak otputovao u Englesku.
No, kada se iz Oksforda javio mitropolitu Srbije Dimitriju, ovaj ga izvesti da mu se stipendija ne može dati, već neka ide u Rusiju ili Černovec, pa će je dobiti. Našavši se u teškoj situaciji, bez sredstava za život, Nikola se ponovo obraća proti Iliću - da se zauzme kod mitropolita i u Ministarstvu prosvete za dodelu stipendije.
U pismu proti piše: **Ja ću kolica vući, a odavde se vratiti neću.** Na kraju je stigla stipendija, i on završi postdiplomske studije u Oksfordu. Doktorirao je 1908. godine na temu: **Filosofija Berklija**. Tezu je pisao u Oksfordu, na engleskom, a odbranio je u Ženevi na francuskom jeziku.
Sa diplomama dva najpoznatija fakulteteta u Evropi i dva doktorata, Nikola se vraća u Beograd. Nije dočekan s oduševljenjem. Naprotiv. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću. Crkveni ljudi zazirali su od njega zato što se školovao u rimokatoličkoj i protestantskoj Evropi.
Nijedna diploma nije mu priznata, jer, tobože, nije imao završenu punu gimnaziju. I, on, sa završena dva fakulteta i dva doktorata, ponovo seda u školsku klupu i polaže sedmi i osmi razred u Drugoj beogradskoj gimnaziji.

DRUGA TEŠKA BOLEST
U TO vreme nova iskušenja stižu Nikolu. Od teške bolesti dizenterije, 4. 10. 1909. godine, umire njegov brat Ninko, učenik sedmog razreda valjevske gimnazije, u dvadesetoj godini. Po povratku u Beograd i sam dobije tu bolest. Bolest je brzo napredovala. Posle tri nedelje, ugledni beogradski lekar dr Radovanović izjavio je da je stanje bolesti takvo da ga jedino Bog može spasti.
Ova dijagnoza lekara nije Nikolu mnogo uzbudila. Tešio je svoje prijatelje, i govorio: **Ako je moja služba Gospodu potrebna, on će me spasti.** Posle šest nedelja teškog bolovanja, potpuno je ozdravio. U toku bolesti zavetuje se da će se zamonašiti ako ozdravi i ceo svoj život posvetiti službi Bogu, svome narodu i crkvi.
Kad je izašao iz bolnice, Nikola se odmah javi mitropolitu Dimitriju i izrazi želju da se zamonaši. Mitropolit ga uputi u obližnji manastir Rakovicu radi pripreme. Proveo je kratko vreme u manastiru kao iskušenik, i već 17. decembra 1909. godine primio monaški postrig. Monašenje po mitropolitovom blagoslovu izvršio je arhimandrit rakovički Arsenije.
Nikola je dobio novo, monaško ime, dodavši svome svetovnom imenu **j** - Nikolaj. Tako se završio Nikolin **civilni** život - detinjstvo, školovanje, studije, doktorati, putovanja... Kao monah počeo je novo, veoma značajno poglavlje svoga života i rada u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i narodu, koje će trajati gotovo pet decenija, sve do kraja života.
Odmah po monašenju, već 19. decembra, Nikolaj je rukopoložen u čin đakona, a 20. decembra u čin jeromonaha. Ostao je dalje sabrat manastira Rakovica. Kada je kao monah došao pred svoje đake u Bogosloviju, obratio im se rečima: **Neka vas raduje ako ja iz ovoga monaškog čina, davno po dostojanstvu neuvaženom u savremenom društvu, budem koristan zajednici. Vi nećete biti monasi kao ja, nego sveštenici, profesori, oficiri, sudije i ministri, te će vam biti lakše da budete korisni društvu.**
Primivši monaški i sveštenički čin, Nikolaj je stekao pravo da propoveda u crkvama. Beograd je već bio upoznao Nikolaja, kao obrazovanog i rečitog čoveka. Nastupao je na raznim akademijama, književnim večerima, proslavama. Ali to je nešto drugo. Čekala se njegova propoved u hramu kao monaha i sveštenika. Posle nekoliko dana od monašenja, na Svetog Stefana, 27. decembra (svi datumi su po starom kalendaru, jer je novi prihvaćen 1919. godine) bilo je najavljeno da će u Sabornoj crkvi propovedati jeromonah dr Nikolaj Velimirović.
Crkva je bila prepuna naroda. Došla je elita srpske prestonice: akademici, profesori, generali, politički i stranački prvaci, čak i kralj Petar Prvi. Beseda je trajala jedan sat. Moćnim bariton-basom, bez predaha skamenjen kao statua, jeromonah je govorio. Slušaoci, među njima racionalisti i ateisti, bili su podjednako očarani. Bolje reći ushićeni.
Jedan od neposrednih svedoka tog događaja zapisao je: **Kada se služba završila i kada je kralj izašao iz crkve, jedna grupa najuglednijih građana ostala je da sačeka izlazak dr Nikolaja Velimirovića iz oltara. Beogradski trgovac i narodni poslanik stao je pred tu oveću grupu i uzviknuo:
- Braćo, hajdemo svi ovako u Mitropoliju da u nju uvedemo Nikolaja. NJemu je tamo mesto! A neko je dodao:
- I to će jednog dana biti!

ODLAZAK U RUSIJU
BESEDA mladog jeromonaha dr Nikolaja Velimirovića na Stefandan, u Sabornoj crkvi, bila je prava kulturna senzacija. Taj događaj postao je glavna tema u kulturnim i crkvenim krugovima prestonice. Kulturna elita bila je impresionirana, kako sadržajem besede, tako i oratorskim umećem proiznošenja, a naročito **scenskim nastupom** besednika. Tako nešto, do tada, nije se čulo ni videlo u Beogradu. Međutim, bilo je i onih, uglavnom, iz konzervativnih crkvenih krugova, koji su zamerali da beseda nije **u pravoslavnom duhu**, da je isuviše moderna, da besednik unosi u pravoslavni crkvu **duh protestantizma** i **zapadnjaštva**.
Mitropolit Dimitrije, posle nekoliko dana, pozvao je Nikolaja i predložio mu da otputuje u Rusiju kako bi upoznao život velike ruske pravoslavne nacije i organizaciju Ruske pravoslavne crkve. Tom susretu prisustvovao je i prota Ilić, koji je zabeležio deo razgovora:
- Nužno je - počeo je mitropolit svoj predlog - da se tamo u Rusiji opravoslaviš. Ti si bio na katoličkim i protestantskim univerzitetima i sada treba da ideš u Rusiju. Da se tamo upišeš u Duhovnu akademiju, i kada svršiš Akademiju, tek onda možeš računati na službu. Tako glasi zakon o bogosloviji.
- Ako ste hteli da me šaljete u Rusiju da tamo svršim duhovnu akademiju, zašto me niste poslali pre nekoliko godina? Ja sam po vašoj saglasnosti i odobrenju otišao u Bern, tamo svršio Teološki fakultet, a docnije i Filosofski. I sad, posle svega toga, da idem u Rusiju da se upišem kao početnik u Duhovnu akademiju? Ja ću se radije odreći svega, nego pristati na to uniženje, i svoje, i onih univerziteta gde sam se obrazovao.
Posle ovih reči, dr Nikolaj se poklonio mitropolitu i otišao.
Ipak je prota Aleksa Ilić uspeo da ga privoli da posluša mitropolita i ode u Rusiju, da se tamo upozna sa uređenjem crkve i ostalim prilikama, kao i da pohađa predavanja na Duhovnoj akademiji, kako bi izbegao prebacivanja onih koji su se školovali u Rusiji. Nikolaj je, najzad, poslušao protu i odmah posle toga, 12. januara 1910. godine, otputovao u Petrograd. Poneo je sa sobom preporuku Svetog arhijerejskog sabora i mitropolita Srbije Dimitrija, za petrogradskog mitropolita Antonija.
Zanimljivo je (po docnijem pričanju vladičinom) da se on upisao u Duhovnu akademiju smo sa diplomom o svršenoj bogoslovskoučiteljskoj školi u Beogradu, ne podnevši i ne pokazavši svoje diplome o svršenim fakultetima i doktoratima u Bernu, Oksfordu i Ženevi. Pored pomenuta dva doktorata, stekao je, u međuvremenu, i treći, na Filosofskom fakultetu Univerziteta u Bernu na temu: **Francusko-engleski ratovi u Boki Kotorskoj 1906-1814**. Čak ni preporuku mitropolita Dimitrija i Arhijerejskog sabora nije predao mitropolitu Antoniju.
Pošto iz Rusije nije bilo nikakvog izveštaja o Nikolaju, mitropolit je posumnjao da je on uopšte tamo otišao. No, već prvih dana provedenih u Akademiji, Nikolaj je izbio na glas, preko disputa vođenih sa studentima i profesorima. Tim povodom, nešto docnije, mitropolit Antonije obavestio je mitropolita Srbije o mudrome i umnome jeromonahu Nikolaju, koji se nalazi u Petrogradu u Duhovnoj akademiji.

DOKTORAT U BERNU
STAROKATOLIČKI fakultet u Bernu, od svih fakulteta na zapadu, bio je najpodesniji za pravoslavne studente. Na njemu je studiralo nekolio pravoslavnih studenata. Nikola je stigao u Bern u poznu jesen 1904. godine. Školovanje u Švajcarskoj bilo je dosta lagodno i bezbrižno. Imao je dobru državnu stipendiju. Iz sačuvanih fotografija iz Berna, vidi se da se moderno odevao i odavao utisak evropskog gospodina i intelektualca.
U Bernu je Nikoli bio matični fakultet, ali je on odlazio i slušao predavanja na ostalim fakultetima širom Švajcarske, Nemačke, pa i Francuske. Ostajao je čitave semestre na drugim fakultetima, a ispite polagao u Bernu. Tako je iskoristio priliku da sluša najslavnije profesore, filozofe i naučnike u Evropi. To mu je pomoglo da stekne najšire evropsko i svetsko obrazovanje i nauči evropske jezike.
Po završenim diplomskim ispitima na fakultetu u Bernu, doktorirao je na istom fakultetu na temu: **Vera u vaskrsenje Hristovo, kao osnovna dogma apostolske crkve**. Teza je pisana i odbranjena na nemačkom jeziku.

SUSRET SA KRALJEM PETROM
JEDAN razgovor kralja Petra Prvog sa protom Aleksom Ilićem odredio je dalju Nikolinu sudbinu.
- Spremamo se za veliku državu Jugoslaviju. Hoću da pošaljem na školovanje ljude koji će da budu vladike u novoj državi. Raspitaj se koja bi to deca bila - molio je kralj protu Aleksu.
Prota mu je, bez dvoumljenja, odgovorio:
- Jednog bih ti odmah mogao reći - Nikola Velimirović.
Kralj je rekao proti da ga odmah pozove. Kada je Nikola došao iz sela gde je učiteljevao, kralj ga ljubazno primi i reče:
- Idi kud hoćeš da studiraš šta hoćeš, ali moraš završiti teologiju, jer hoću da se posle toga zakaluđeriš.
- Dozvolite mi, vaše veličanstvo - odgovori Nikola - da za to zatražim blagoslov od roditelja.
Otac Dragomir bio je kratak i jasan:
- Sine Niko - tako mu je tepao - školovan si i pametniji od mene. Radi kako ti misliš.
Ali majka Katarina, kao svaka majka, usprotivila se da bude kaluđer.
- Ali, majko - pokušao je da je odobrovolji Nikola - ja neću biti običan kaluđer. Biću vladika. Meni će ruku da ljube.
Majka će na to:
- Sine, više volim da se oženiš i decu rađaš, pa makar druge u ruku ljubio.
Ipak je nekako uspeo da odobrovolji majku, pa je i ona dala svoj pristanak i blagoslov da se zamonaši.
Poruka s vrha, kralj Petar Prvi.