Sveta majka Rusija

U RUSIJI Nikolaj se upoznao s Pobjedonoscevima, velikim prokuratorom Ruskog svetog sinoda, koji mu je izdejstvovao besplatnu voznu kartu za putovanja širom Rusije. Za relativno kratko vreme, proputovao je svim ruskim oblastima, video sva glavnija mesta i gradove i posetio poznate crkve, manastire i svete lavre. Tako je neposredno upoznao veliku rusku dušu - onu prostu, iskrenu, divnu pravoslavnu svetu rusku dušu, po kojoj velika slovenska zemlja nosi ime - Sveta Rusija.
Upoznao je rusko monaštvo, preko ličnih susreta sa isposnicima i podvižnicima, koji su opitno doživljavali pravoslavno hrišćanstvo. U Opštinskoj pustinji sreo se sa znamenitim ruskim duhovnicima, sledbenicima Dostojevskog i Solovjeva i drugim živim slovenofilima. Tada se začela Nikolajeva misao o Svečoveku, nasuprot Ničeovom Natčoveku.
Rusija je bila Nikolajeva druga velika škola. Ruska pravoslavna duša, svojom toplinom, odudarala je od hladnog, pragmatičnog, paragrafskog duha Zapada. Korigovao je svoj stav prema Rusiji i, kako je docnije govorio, neposredno se uverio u opravdanost poznate maksime “Svetlost dolazi sa Istoka”.
Shvatio je da su mnoga pitanja i problemi, kojima je na Zapadu našao rešenje, drugostepene prirode, pred onom glavnom Istinom, što je u sebi i svetlosti svojoj nosi pravoslavni Istok.
Za vreme boravka u Rusiji, Nikolaj se teško razboli. Oštra ruska zima pokosila je njegov nežni i bolešljivi organizam. Dugo je bio u velikoj vatruštini i groznici, pa je pomišljao i na najgore. Na sreću, bolest poče popuštati, i on ozdravi. To je bila njegova treća ozbiljnija bolest.
I ovoga puta, Bog ga je spasao.

NESTAO DOKTORAT
DA bi svoj boravak u Rusiji učinio što korisnijim, on poče da sprema doktorat iz ruske istorije - četvrti po redu. Tezu je izradio, uglavnom, za veme boravka u Petrogradu. Kako je po pozivu mitropolita Dimitrija morao hitno da se vrati u Beograd, nije prijavio doktorski ispit.
Rukopis disertacije poneo je sa sobom. Kao suplent, tezu je stalno dograđivao i odlagao njenu odbranu. Kad je, na poziv predsednika srpske vlade Nikole Pašića, uoči rata i napada na Srbiju 1914. godine, morao da krene u Niš, spakovao je rukopis u jednu kutiju, u koju je stavio i novac, koji je u to vreme primio od izdavača S. B. Cvijanovića, kao autorski honorar za knjigu “Beseda pod gorom”.
Kutiju je predao svome prijatelju Dimitriju Rošu, zamolivši ga, da je, ako bude mogao, ponese sa sobom, ukoliko dođe do povlačenja. Nije mu rekao šta se u njoj nalazi. Dimitrije je ovu kutiju, pri povlačenju, doneo do Kraljeva. Ne mogavši da je dalje nosi, predao je kutiju jednoj ženi, svojoj poznanici i zamolio da je čuva, dok se on ne vrati.
Ta kutija nikada više nije pronađena. Rukopis doktorske teze pojavio se posle rata, kao knjiga pod tuđim imenom. Vladika od toga nije hteo da pravi pitanje. Nikada nije rekao koja je to knjiga, niti ko je njen lažni autor.
Dr Nikolaj je ostao u Rusiji do 10. maja 1911. godine. Na telegrafski poziv mitropolita Dimitrija i Arhijerejskog sabora, vratio se u Srbiju. To je bilo vreme kada je trebalo da se popuni upražnjena niška eparhija. Nikolaj se vratio iz Rusije, ali nije izabran za episkopa niškog.
Zašto Nikolaj nije izabran za episkopa, kako se očekivalo, ostalo je nepoznato. Najverovatnije je da nije hteo da se prihvati episkopske službe u uslovima i okolnostima koji su tada bili u srpskoj crkvi. Još jedanput, 1913. godine, on je odbio episkopski čin.
Još dok je bio u Rusiji, postavljen je kraljevim ukazom od 11. oktobra 1910. godine za suplenta (nastavnika) beogradske Bogoslovije “Sveti Sava”. Pre ovog postavljenja, Bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu ponudio mu je o drugi put mesto docenta i urednika čuvenog evropskog i svetskog crkvenog časopisa “Internacionalna teološka revija”.
Ovaj časopis je izlazio na tri jezika. Urednik je bio episkop Miše, profesor univerziteta u Bernu. Nikolaj je odbio tu laskavu ponudu i prihvatio se dužnosti nastavnika i vaspitača budućih srpskih sveštenika. Kao suplent predavao je filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. NJegov dolazak u Bogosloviju bio je pravo osveženje, kako u pogledu izvođenja nastave i predavanja, tako i oko pristupa đacima i načinu vaspitanja.
U tridesetoj godini života, ovenčan slavom velikog besednika, vrsnog intelektualca i poliglote, sa mnogobrojnim titulama i diplomama, pun energije i želje za radom u crkvi, Nikolaj nije mogao sav stati i ostati u školskoj učionici. Kao okean se razlio Beogradom i celom Srbijom. Služi i besedi po beogradskim i drugim crkvama, drži predavanja na Kolarčevom univerzitetu i mnogim mestima. NJegovo ime često se sretalo u novinama i o njemu se govorilo sa iskrenim divljenjem i poštovanjem, kao i sa velikim nadama i očekivanjima.
NJegova pojava pada u vreme kada u Srbiji nisu bili, naročito, cenjeni sveštenici. Istini za volju, bilo je malo sveštenika koji su značili nešto u intelektualnom, duhovnom i kulturnom pogledu. Mantija nije obezbeđivala neki društveni status.
Ni episkopi nisu uživali veliki ugled. Crkva je bila uspavana. Pravoslavlje je bilo državna vera. Srpska crkva imala je verski monopol. Bila je državna, povlašćena crkva. Budući neaktivna, konzervativna, zastarela, birokratizovana, odbijala je od sebe intelektualce i omladinu. Verski i duhovni život bili su u opadanju. Sekte su počele puštati svoje pipke, ne samo po gradovima, već i po selima širom Srbije. Besede mladog jeromonaha Nikolaja, njegova harizmatska ličnost, osobena pojava, stigli su kao plaha kiša na presahla polja. Došlo je do velikog duhovnog buđenja naroda. Naročito srpske inteligencije. Pojavljuju se prve Nikolajeve knjige. Znamenita studija o NJegošu “Religija NJegoševa”, pojavila se najpre u najznačajnijem književnom časopisu “Delo”, a potom kao zasebna knjiga 1911. godine. Ocenjena je kao najumnija studija o NJegošu. Čak i veoma strogi književni kritičar Jovan Skerlić, naročito kritičan prema svemu crkvenom, imao je laskavih reči za pisca “Religije NJegoševe”: “Mladi beogradski profesor Bogoslovije, nije manje interesantan od cetinjskog vladike.”
U izdanju S. B. Cvijanović, pojavljuje se “Beseda pod gorom” 1912. godine, a nova knjiga “Iznad greha i smrti” 1914. godine. Sve ove knjige doživljavale su nekoliko izdanja u toku jedne godine.

PRVE ŽRTVE RATA
NIKOLAJ je ostao crkvena, duhovna i kulturna ličnost prvoga reda u ondašnjoj Srbiji. Svojim radom započeo je i pokrenuo veliku duhovnu i versku obnovu u narodu. Međutim, bauk rata kružio je Evropom. Svet se spremao za nove sukobe i krvoprolića. Srbija je bila prva na udaru.
Godine 1912. poveo je srpski narod konačnu i odsudnu bitku za oslobođenje svih srpskih krajeva i za ujedinjenje u jednu državu. U tim istorijskim događajima aktivno učestvuje i jeromonah Nikolaj. Svojim snažnim religiozno- -crkvenim i nacionalnim istupima u javnom životu, on izaziva divljenje i poštovanje. Ne samo Srbija i Beograd, nego i ostali jugoslovenski krajevi govorili su tada o njemu sa uvažavanjem i pozivali ga raznim povodima, kako bi čuli njegove besede.
Nikolaj je pozvan u Sarajevo 1912. godine, na proslavu godišnjice Srpskog kulturnog društva “Prosveta”. Došao je u srce Herceg-Bosne ovenčan slavom najvećeg živog besednika pravoslavlja. Dočekala ga je prepuna crkva i porta naroda. Propoved je počeo rečima: “Dolazim iz Srbije, toga malog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda.”
Pozdravljen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove srpske nacionalne organizacije “Mlada Bosna”, koji će se 1914. godine uoči sarajevskog atentanta, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim “Besedama pod gorom”, kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost u borbi do konačnog oslobođenja.
U Sarajevu se tom prilikom upoznao sa najviđenijim predstavnicima porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grdićem, LJubibratićem i drugima. To je bilo vreme aneksije Bosne i Hercegovine.
U jednoj svojoj besedi izgovorio je reči, koje su docnije ušle u legendu: “Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, svojim herojstvom, hrabrošću i žrtvom, vi, Srbi iz Bosne, anektirali ste Srbiju Bosni.” Na povratku u Beograd, austrijske vlasti zadržale su ga nekoliko dana na pretresu u Zemunu. Sledeće godine zabranjen mu je odlazak u Zagreb na proslavu godišnjice NJegoša. NJegov govor je ipak pročitan u toku proslave.
Kada je srpska vojska na jugu stupila u ratne okršaje sa Turcima i Arnautima, Nikolaj budnim okom i dušom prati razvoj događaja na bojištu i u pozadini. Tada drži svoje znamenite besede koje su objavljene u knjizi “Iznad greha i smrti”. U srpskom besedništvu ništa ne gori takvim sjajem kao te ekstatične besede jeromonaha Nikolaja. Mogu se porediti samo sa Periklovim govorima u drevnoj Heladi, govorenim u slavu za otadžbinu.
Posle početnih borbi srpske vojske, pred legendarnu Kumanovsku bitku u besedi “O prvim žrtvama”, Nikolaj opominje:
“Pale su prve žrtve rata, pokapana je zemlja krvlju, zakukale su majke i zajecala siročad... Mi ne vodimo jedan osvetnički, no jedan oslobodilački rat. Mi nećemo Turcima da se svetimo, mi hoćemo samo da učinimo kraj njihovoj vladavini nad jednom rasom, koja je zrela da sama sobom vlada... Mi verujemo da Bog kroz nas vrši svoje delo. Bog, koji je pre pet stoleća poslao iz Azije jedno herojsko pleme da kazni zavađene i pocepane balkanske hrišćane, pale moralom i intelektom, podiže danas te iste hrišćane, preporođene i ujedinjene, da vrate tuđince, koji su završili svoju misiju na Balkanu, na njihovo azijatsko ognjište. Dobro su završili Turci bogodanu im misiju: niko bolje ne bi je izvršio od njih... Zato je Bog i izabrao taj narod, sa starozavetnim moralom, da kazni hrišćanski Balkan, u svemu slab izuzev prestupa. Nije Bog izabrao Turke da nas Turci prosvete, no da nas kazne. Nisu Turci došli na Balkna ko vaspitači naši, no kao sudije. Vladavina turska nije trebalo da znači za balkanske narode školovanje no ognjeno čistilište.
Pet stoleća goreo je balkanski hrišćanin u tom ognjenom čistilištu. Pet stoleća iskupljenja sledovalo je moralnom padu. Došlo je vreme vaskrsenju...”

SRPSKI ZLATOUST
U SVOJIM rodoljubivim besedama, izgovorenim u vreme balkanskih ratova, Nikolaj se pojavljuje prvenstveno kao sapatnik i sastradalnik, koji molitveno krepi postradale i posrnule. NJegovo besedništvo nije dovijanje u rečima, već, pre svega, saučestvovanje u sudbinama. Štaviše, modelovanje sudbine. U tom pogledu njegove besede, savršene po sklopu i zanosne intonacijom, dižu se kao oslonac pokolebanom plemenu.
Ovaj novi srpski Zlatousti, nije u svojim besedama samo popovao, nego je umovao. Nije krstio samo rukom, nego i glavom. Nije besedio samo sa crkvenog amvona, nego je svedočio životom. Nije po starinski agitovao i pridobijao za veru nego je ukazivao da vera znači život dostojan čoveka i Boga.

ZDRAVA I BOLESNA CRKVA
JEDNA grupa uglednih građana Šapca pozove jeromonaha dr Nikolaja Velimirovića, već proslavljenog crkvenog pisca i besednika, da na, Usekovanje, 11. septembra 1911. godine, propoveda u njihovoj crkvi. On prihvati poziv.
Na praznik crkva je bila prepuna. Bili su prisutni prvi ljudi varoši - profesori, lekari, advokati, sudije, oficiri, načelnici okruga, opštine, policije, itd. Prilikom poziva propuštene su, međutim, neke administrativne formalnosti i tadašnji episkop šabački Sergije, koji je ležao u svome dvoru bolestan, zabrani Nikolaju da propoveda u crkvi.
Stvorila se mučna situacija. Besednik najavljen, i stigao, narod se skupi i očekuje besedu. Vladika zabranio. Šta raditi?
Kada je za vreme svete liturgije došlo vreme za propoved, nastao je neprijatni muk. Posle duže pauze, jeromonah Nikolaj izašo je na crkveni amvon. Lica naroda su se ozarila. Pogledom svojih krupnih, crnih, prodornih očiju, obuhvatio je okupljeni narod i dubokim glasom počeo:
- Braćo i sestre, pozvali ste me da govorim danas, na ovaj veliki praznik u našoj crkvi. Ja sam se odazvao pozivu. Bolesni deo crkve, zabranio mi je da vam danas govorim. Obraćam se vama, zdravom organizmu naše svete crkve, za dozvolu da govorim besedu o borbi pravde sa nepravdom, dobra sa zlom, zdravlja sa bolešću. Dozvoljavate li?
Hramom se, iz nekoliko stotina grla i srca, prolomilo glasno - AMIN!
Nikolaj je održao jednu od najlepših svojih beseda o Jovanu i Irodijadi.