Misionar u belom svetu

ČIM je rat počeo, Nikolaj se odrekao plate suplenta Bogoslovije **Sv. Sava** i ustupio je državi dok rat traje. Iako nije mobilisan, dobrovoljno se javio da ide na bojište. Učestvovao je u borbama za odbranu Beograda, kao vojnik u rovu, na Adi ciganliji. Potom je raspoređen u glavni štab srpske vojske, odakle je, kako je s pravom rečeno, na jedinstven način vojevao za otadžbinu. Kao izaslanik Društva za pomoć postradalim u ratu, išao je u Drač i Skadar radi deljenja pomoći. No, pravi doprinos, dostojan njegovog ugleda i imena, Nikolaj će dati svojoj otadžbini tokom Prvog svetskog rata, svojim misijama u Evorpi i Americi.
Pored velikog angažovanja u narodnom, aktivno učestvuje i u crkvenom životu. Imao je, ne malo, kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. NJegova kritika bila je pozitivna (tih godina razišao se sa protom Aleksom zbog njegovih destruktivnih kritika, koje su bile besplodne).
Razume se, i on je bio i te kako kritikovan od strane konzervativnih i klerikalnih krugova u crkvi. Proročki duh ovog apostola i pastira nadilazio je svoje protivnike i zavidljivce, kojih je bilo mnogo za vreme njegovog života i kojih ima do danas. NJegova velika hrišćanska duša uvek je rado i lako praštala.
Početkom 1915. godine, u vreme kada ratna sreća okreće leđa Srbiji, predsednik srpske vlade Nikola Pašić poziva Nikolaja u Niš (vlada je već bila u izbeglištvu u ovom gradu), da ga otprati u Ameriku i Englesku da besedi o Srbiji i srpskim borbama za oslobođenje. Neko se morao suprotstaviti snažnoj austrougarskoj propagandi u Evropi i svetu, koja je satanizovala Srbe, kao divljake, varvare, zlikovce, ubice svojih i tuđih kraljeva (ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, atentat u Sarajevu na princa Ferdinanda). Srpska vlada odabrala je Nikolaja koji je imao veliki ugled na Zapadu.
Prihvatio je odmah poziv srpske vlade i otišao u Niš. U improvizovanom kabinetu primio ga je sumorni Pašić.
- Pa šta da im kažem? - tražio je Nikolaj instrukcije.
- Kašće ti se samo - odgovori Pašić kratko i lakonski.

SLUŠAOCI U ZANOSU
NJIH dvojica su se, inače, međusobno mnogo cenili i poštovali.
Posle rastanka sa Pašićem, Nikolaj pakuje kofere i kreće na put u daleku Ameriku. Usput svraća u Pariz, gde se kao **dvorski sveštenik kralja Petra Prvog** pojavljuje na sednici Jugoslovenskog odbora.
Preko Engleske, u Ameriku stiže u drugoj polovini juna 1915. godine. Misija je bila sastavljena od dvadesetak ljudi, među kojima su bili dr Dušan Grgin, Raka Majstorović, upravnik hemijske laboratorije, potpukovnik Jevrem Popović i drugi. NJihov izričiti zadatak bio je da ujedine Srbe, Hrvate i Slovence u solidarnosti, pošto su prethodno delili zajedničku sudbinu u Austrougarskoj imperiji, odakle je ogromna većina pobegla u Ameriku.
Odmah po dolasku, jeromonah Nikolaj objavljuje članak u **Srpskom dnevniku** pod naslovom **200.000 Srba mrtvih za slobodu**. U tom članku ističe:
**Mora da je bila neophodna ta samoodbrana kad je tako skupa. Mora da je bila velika srpska pravda, ljudska i Božja, kad je toliko skupa. Srbija je snažnija i svežija nego ikada**.
Putovao je Amerikom bez predaha. Posećivao je sve veće gradove, držao predavanja, propovedi i skupove. Upoznao je Amerikance sa stradanjima srpskog naroda u oslobodilačkom ratu. Zajedno sa Mihailom Pupinom, profesorom na univerzitetu Kolumbija i počasnim srpskim generalnim konzulom u Sjedinjenim Američkim Državama, predsedavao je na istorijskom skupu u Amsterdamskoj operi u NJujorku. Cilj ovog skupa bio je da se probudi saosećanje za velike patnje srpskog naroda u borbama za oslobođenje. Tu je doneta rezolucija i prosleđena predsedniku Vilsonu, kojom se potvrđuje podrška saveznicima.
Misija dr Nikolaja doživela je veliki uspeh. Prijavilo se 20.000 dobrovoljaca slovenskog porekla, koji su otišli na Solunski front i tamo se herojski borili. Među njima bilo je Srba, Hrvata, Slovenaca, Čeha, Poljaka, Rusa... Ti dobrovoljci bili su docnije poznati pod imenom **Nikolajeva treća armija**. Osim toga, stotine hiljada dolara i druge razne pomoći, poslato je braći na front i u otadžbinu.

MISIJA U ENGLESKOJ
POLOVINOM jula 1915. godine, održan je veliki zbor u Pitsburgu. U velikom pozorištu, pred nekoliko hiljada Srba i Hrvata, Nikolaj je govorio besedu **Roblje raskida okove**. Tim govorom pokidao je lance austrijske propagande, koja je delila i zavađala Hrvate i Srbe. Sa zbora su upućeni telegrami o spremnosti za zajedničku borbu za oslobođenje i ujedinjenje. Tom prilikom, predsednik hrvatske zajednice Josip Marohnić, na svečanoj večeri, u svom govoru, rekao je: **Kad bi Vatikan imao ovakvog fratra, dao bi za njega celo zemljište na kome je sazidan Vatikan**.
Zaslugom pomenutog Marohnića, organizovana je pres-konferencija na kojoj se Nikolaj obratio predstavnicima sedam pitsburških dnevnika. Sutradan, jedan ugledni novinar zapitao se u svom članku: **Kakav je ovo čovek? On sa nekoliko rečenica uništava čitave tomove austrijskih napisa o Srbiji**.
Sva pitsburška štampa krupnim naslovima pisala je o pravednoj borbi Srbije za pravdu i demokratiju. Tako je bilo i širom Amerike, u Klivlendu, Detroitu, Čikagu, Geri, Denveru, Sent Luisu, Los Anđelesu, San Francisku...
U Stubenvilu, pod snažnim utiskom Nikolajevog govora, slušaoci su došli u neki zanos - skidali su sa sebe nakit i zalagali, jer neočekivnao nisu kod sebe imali novac. Za jedan čas sakupljeno je nekoliko hiljada dolara pomoći za Srbiju. Tako je bilo svuda od Atlantika do Pacifika.
Po nalogu mitropolita Dimitrija, Nikolaj je tokom boravka u Americi počeo rad i na organizaciji života Srpske pravoslavne crkve među našim iseljenicima. Udario je temelje snažnoj crkvenoj organizaciji koja traje do danas. Snažnom harizmom uspeo je da okupi pravoslavne i katoličke sveštenike, koji su 1915. godine prihvatili zajednički jugoslovenski program.
Krajem 1915. godine, Nikolaj iz Amerike stiže u Englesku. Engleska i Englezi bili su glavni cilj njegove misije. Već prekaljeni svetski putnik, Evropejac i kosmopolita, znao je da se u zemlji gordog Albiona kroji sudbina sveta i vuku glavni konci svetske politike. NJegov rad u Engleskoj okrenuo je javno mnjenje Engleske i Evrope u srpsku korist. Taj rad nije bila propaganda u običnom smislu te reči. Bio je to rad jednog apostola koji snagom vere utiče na velike mase.
NJegov uticaj na najvišeg crkvenog velikodostojnika Engleske, nadbiskupa od Kenterberija, bio je veliki. NJihova teza je bila da među pravoslavnom i anglikanskom crkvom nema velikih i nepremostivih razlika, i da one treba da se ujedine. To je bila želja i velikih masa engleskog naroda. O toj ljubavi Engleza prema pravoslavlju svedoče dugi redovi engleskih vernika i naroda ispred Margaret crkve, gde je Nikolaj služio i propovedao. Kao Jan Hus stajao je na propovedaonici i govorio, dok ga je narod slušao u ekstatičnom zanosu.
Nikolaj je gradio dobre odnose i sa rimokatoličkom crkvom u Engleskoj. Kardinal Burn je vrlo cenio dr Nikolaja i bio sa njim u stalnoj vezi. Zahvaljujući tim vezama, on je ušao u najviše mondenske i aristokratske krugove Londona. Zahvaljujući dobroti i plemenitosti jedne skromne Amerikanke iz Kalifornije, mis Pek, koja je Srbima i Nikolaju dosta pomogla u Engleskoj, stvoren je u Londonu jedan centar srpske kulturne propagande.
NJena ideja bila je da se u jednoj od najlepših ulica Londona stvori Srpski informacioni biro. Taj biro imao je dve prostorije i na suprotnoj strani dućan. Taj dućan bio je pravi štab dr Nikolaja. Tu su dolazili mnogobrojni posetioci koji su želeli dobiti informacije o egzotičnoj orijentalnoj zemlji koja se zove Srbija.
Naivnost i neobaveštenost Engleza bila je neverovatna. Neke engleske dame su mislile da u Crnoj Gori žive crnci, i da se zato zove Crna Gora. Druga neka Engleskinja pitala je da li u Srbiji ima ptica. Biro je uvek pružao najpotpunije podatke o Srbiji, o njenoj istoriji, kulturi, običajima, veri, vrlinama, ali i manama naroda, vekovnoj borbi sa Turcima, njenim zadužbinama - crkvama i manastirima.

GOVOR O NJUJORKU
NIKOLAJ je došao u Ameriku, da svojim zlatoustim govorima digne jugoslovenske iseljenike na pobunu i borbu protiv Austrije. O njegovim govorima u Americi jedan savremenik piše:
**Jezik izvanredan, čist kao kristal, bogat izrazima. Argumenti teški kao maljevi, i po izvesnom taktu, kao vešt kovač, bije Nikolaj kao po gvozdenom nakovnju... Vratio se jednom iz Kalifornije trijumfalno, brišući sve pred sobom, kao tajfun**.
Učestvovao je kao glavni govornik na zboru 29. jula u NJujorku. Pre njega govorio je Pupin. U ime Hrvata Juraj Bošković. Onda je Nikolaj održao govor i pored ostalog rekao:
- O, jednokrvna braćo slovenska! Kad vas upitaju Amerikanci jeste li vi Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, nemojte reći da jeste. Kažite im da, kad razgovaramo, moramo uzeti tumače. Običaji su nam sasvim različiti. Srbi su ljudožderi, a Hrvati civilizovani. Srbi veruju u Budu, a Hrvati u Muhameda. Nemojte im reći da smo jedno. Jer, ako im kažete, da govorimo istim jezikom zapitaće vas: **Pa zašto niste zajedno? Ismejaće vas, narugaće vam se.

PREDSTAVA O SRBIJI
ZA englesku javnost, Srbija je predstavljala jednu egzotičnu zemlju, negde u Evropi. Bilo je dobroćudnih Engleza u provinciji, koji su predstavu o Srbiji imali kao o nekoj afričkoj koloniji. Objasniti Englezu da je Srbija stara evropska zemlja, da vodi borbu za svoju slobodu i ujedinjenje, da je saveznik Velike Britanije i da se bori rame uz rame sa saveznicima, bila je stvar herojskog podviga.
Albanska golgota srpske vojske bila je apsolutno nepoznata engleskoj javnosti. Ni sami engleski političari i vojskovođe, nisu imali jasnu predstavu o posledicama srpskog povlačenja kroz Albaniju.