Sin svoga naroda

POJAVA misterioznog pravoslavnog kaluđera, po svemu ekscentričnog za engleska shvatanja, njegova crna brada i kosa poput lavlje grive, proročki pogled krupnih crnih očiju, glas koji je podsećao na potmulu grmljavinu daleke artiljerije, čist i briljantan jezik najvišeg sloja engleske aristokratije, a iznad svega zlatousta rečitost, brzo su osvojili srca i duše Engleza. NJegova plemenitost i iskrenost, njegov duh i neposrednost, univerzalno obrazovanje i otmeni smisao za lepotu i pesmu, otvorili su mu sva vrata.
Nikolaj je, kao pravi Šumadinac, bio čisti predstavnik svoje rase. Širokogrud i impulsivan, nije voleo cepidlačenja profesionalnih političara. Mrzeo je licemerje i laž. Bio je, doduše, ćudljiv. Pritisnut mnogobrojnim poslovima i obavezama, ponekad, nedovoljno organizovan, i nesređen. Pravi sin svoje zemlje i svoga naroda.
U njegovom karakteru bile su oličene sjajne i tmurne crte srpskog čoveka. U njegovoj duši bilo je odjeka one srpske, vekovne, titanske borbe za opstanak, koju je krasio zanosni optimizam, koji ne poznaje prepreke. Zato je njegov doprinos u radu srpske misije u Engleskoj neizmeran. On je bio motor i duša te misije.
Po šest-sedam puta na dan je propovedao u različitim krajevima Londona. Sa podjednakim žarom i zanosom govorio sa aristokratijom i sa plebsom. U govorima o svome narodu, glavna vodilja mu je bila naša narodna pravda, gledana vazda sa religioznog, odnosno, hrišćanskog pravoslavnog aspekta. Međutim, nije bio fanatik i ekstremista.
Priznavao je mnoge pogreške i mane svoga naroda, koje su nemačka i austrijska propaganda uveličavale, ali u isto vreme isticao vanredne lepe i člemenite njegove osobine, koje su neprijatelji tendenciozno i vešto prikrivali.
Najuzvišenija ideja, koja ga je zagrevala i oduševljavala, koju je zastupao i preko nje se najbrže i najviše približio vodećim krugovima engleskog društva i crkve, bila je ideja o ujedinjenju svih hrišćanskih crkava. Ona mu je dala autoritet i silan ugled, te je mogao mnogo raditi i uraditi za svoj narod.

BESEDA U KATEDRALI
JEDAN od najznačajnijih događaja u radu naše misije i dr Nikolaja u Engleskoj, bio je proslava Vidovdana 1916. godine. Duša ove proslave bio je Nikolaj. To je bio prelomni trenutak kada je celo englesko javno mnjenje stalo na stranu Srbije. **Dan Kosova**, kako su ga Englezi nazivali, imao je za cilj da ime Srbije raznese po celoj Engleskoj i da pokrene narod na darežljivost u korist napaćenih i izmučenih naših vojnika i naroda.
Predsednik Odbora za proslavu bio je lord arhiepiskop kenterberijski Randal, lični prijatelj Nikolajev. Po svim većim gradovima prodavan je **Vidovdanski cvetak**, a u svim engleskim crkvama prikupljan je prilog za Srbiju. Prikupljena je ogromna suma novca.
U Londonu proslava je bila najsvečanija. U najvećoj londonskoj crkvi, znamenitoj katedrali Svetog Pavla, održana je svečana liturgija. Nikolaj je održao besedu na temu **Duša Srbije**. Bilo je to prvi put da jedan stranac druge konfesije govori u ovom hramu. Beseda je impresionirala sve prisutne. Priloge su davali i bogati i siromašni. Mesecima posle vidovdanske proslave stizali su obilati prilozi, a celom akcijom rukovodila je plemenita grofica Karington Vajld.
Kada je poglavar Anglikanske crkve lord Randal, arhiepiskop kenterberijski, pozvao Nikolaja da, na Vidovdan, govori u katedrali svetog Pavla, pružena mu je prilika da ceo dan uoči Vidovdana razgleda katedralu i da se upozna sa njenom istorijom i znamenitostima. Ovaj hram spada u red svetskih arhitektonskih čuda. Ceo dan, zahvaljujući ljubaznim domaćinima, Nikolaj je razgledao raskošnu crkvu i divio se njenoj lepoti.
Sutradan, na Vidovdan, ogromna crkva bila je puna do poslednjeg mesta. Bio je prisutan kraljevski dom sa kraljem Đorđem Petim, na čelu, i sva ugledna engleska aristokratija. U hram se moglo ući samo sa specijalnim pozivnicama i propusnicama. Sa nestrpljenjem se čekao Nikolajev govor.
Nikolaj je izašao na predikaonicu (mesto za propoved) u najprostijoj monaškoj rizi. Ceo jedan minut fiksirao je svojim crnim očima okupljeni narod u hramu. Kada su se sve oči, srca i misli slile u jedno, počeo je svoju znamenitu besedu **Duša Srbije**.
**Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, ponos Engleske i hrišćanstva. Građen je od najskupocenijih materijala donošenih iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Granit i mermer od koga je građena ispirali su talasi stotine mora i okeana. Zlato i drago kamenje kojim je ukrašena doneti su iz najskupocenijih rudnika Evrope i drevne Azije. Sa pravom se ovaj hram ubraja u arhitektonska čuda sveta.
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje sa Balkana, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga!**
Nastao je tajac. Gordi Englezi, gledali su zbunjeno u njega. Nastao je žamor u vidu podsmeha. Šta ima lepše od ovog hrama? Šta ovaj čovek priča? Koja je to zemlja? - lebdela su pitanja u vazduhu.
Pauza je trajala nekoliko minuta. Nikolaj je široko mahnuo rukom. Nastao je ponovo tajac. Onda je iz džepa svoje monaške mantije izvadio fotografiju i okrenuo je narodu. To je bila fotografija Ćele-kule na Čegru.
**Evropo!**, nastavio je glasom strašnijim od grmljavine, **ovo je hram sazidan od lobanja i kostiju moga naroda, koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru na južnoj kapiji Evrope. Kada bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak. I svaki Srbin danas mogao bi dići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno.
Mi smo tupili našim kostima turske sablje i našim leševima sputavali i obarali horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu, i to ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Šilera, za sva ona bela i crvena stoleća, kada je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo koregiranje i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno, mi, strpljivi robovi, klali smo se sa neprijateljima njenim na kapijama braneći ulaz u čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda njena, divlje trnje oko pitome ruže.
Na današnji dan srpski knez Lazar je 1389. godine, sa svojom hrabrom vojskom stao na Kosovu polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu evropske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Izginuli braneći Evropu. Danas Srbija od Evrope očekuje da joj pomogne!**

PRIZNANJE LOJDA DŽORDŽA
HRAMOM su se prolamali uzdasi i glasni jecaji. Kada je završio govor, svi su ustali i iz sveg grla pevali srpsku himnu **Bože pravde**. Onda je kralj Đorđe stao pred narod i uzvinuo:
**Engleska neće vratiti mač u korice, dok Srbija ne bude slobodna!**
Tom prilikom skupljeno je dosta pomoći za Srbiju. Prisutni su davali novac. Oni koji nisu imali dovoljno novca kod sebe, skidali su skupoceni nakit i davali za Srbiju.
U znak priznanja za celokupni svoj rad, dr Nikolaj od arhiepiskopa kenterberijskog i veće grupe najuglednijih Engleza, dobio je visoko odlikovanje, Naprsni krst sa Poveljom i albumom. Povelja glasi:
**Poklon Naprsnog krsta prečasnom ocu Nikolaju Velimiroviću, od najuvažnijeg lorda arhiepiskopa od Kenterberija i od nekoliko njegovih prijatelja u engleskoj crkvi; na praznik Sv. Grigorija 1919. godine u Lambet palati, posle njegovog boravka u Engleskoj za vreme velikog rata.
Prečasnom Nikolaju Velimiroviću
Dragi moj brate, prijatelji koje ste stekli za vreme vašeg boravka u Engleskoj, ne mogu da vas puste bez vidljivog znaka svog poštovanja i ljubavi. Vi ste bili s nama tri godine u najtragičnije vreme koje je poznato u ljudskoj istoriji. Pozdravljamo vas srdačno, kao i vašu mučeničku otadžbinu. Mi smo srećni što smo vas upoznali. Pozdravljamo vas kao izaslanika srpske crkve našoj crkvi. Mi smo sa velikom radošću slušali vašu propoved - jednog istog jevanđelja, koje je upućeno celom čovečanstvu od jedinog Iskupitelja, Gospoda našeg Isusa Hrista.
Naprsni krst koji Vam dajemo, jeste znak opšte ljubavi koja nas veže u jedno i koja će, kao što se mi nadamo i verujemo, u toku nastupajućih godina, ujedinjavati crkve i narode celoga sveta.
Molimo Vas da Krst primite kao skroman znak uspomene na prošle dane, koje ste proveli među nama, u nadi da ga nosite na dobro Srbije, hrišćanstva i celog sveta, i kao znak da spasenje i jedinstvo može da pruži jedini Isus Hristos.
Ja sam Vaš pokorni brat i sluga u Gospodu Isusu Hristu - Randal...**
Ugledni engleski državnik Lojd DŽordž, ministar rata i docnije predsednik vlade, koji se zalagao za odlučnije vojno angažovanje Engleske na kontinentu, uključujući i otvaranje solunskog fronta, ocenjujući rad dr Nikolaja tokom njegove misije u Engleskoj i Americi, u svojim memoarskim sećanjima piše: **Svojim predanim i požrtvovanim radom, na pridobijanju dobrovoljaca za solunski front, objašnjavanjem pravedne borbe Srbije za slobodu i ujedinjenje, dr Nikolaj je doprineo koliko jedna armija na frontu**.

EVROPSKA POMOĆ
KRAJEM 1915. godine, kada je Nikolaj iz Amerike stigao u Englesku, situacija je izgledala beznadežna. Austrijska i nemačka propaganda, do te mere uspele su da satanizuju Srbe i Srbiju, da se nije znalo kako i odakle početi sa popravljanjem tog stanja. Na frontu u Srbiji, situacija je bila još teža. Srbija je kretala na albansku golgotu.
Čestitajući Božić svom prijatelju jeromonahu Nikolaju u Pitsburgu, Nikolaj iz Londona piše:
**Javljam Vam se iz evropske Ponoći. Nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo, i jedino nam još odozgo sija.
Naš narod je na krst raspet potpuno.
Jedino je još slobodna ova krvava gruda zemlje koja se nikad nije bila savila pod jaram osvajački - Crna Gora. No, dok Vi dobijete ovo pismo - ko zna kako će izgledati promenljiva karta Balkana.
Pa, ipak mi, nejaki u svemu sada ovako, jaki smo u nadi i veri u skoro svanuće Dana. Ovo je zlo namenjeno samo ovom pokolenju, no ovo će biti dobro za sva buduća. Kad smo u tome jaki, budite i Vi, i hrabrite narod svoj oko sebe.**

MRAK PET VEKOVA
JEDNOM prilikom Srpski informacioni biro, uz pomoć britanske vlade, organizovao je dobrotvorno veče u jednoj ogromnoj pozorišnoj dvorani u Londonu. Posle nekoliko govornika, na binu je izašao Nikolaj.
- Ugasite svetlo! - uzviknuo je zapovednički.
Dvorana je utonula u mrak. Mrtva tišina trajala je nekoliko sekundi, a onda poče žagor, koji se, kako minuti odmicahu, poče pretvarati u proteste i nezadovoljstvo. On je stajao na bini nepomičan kao spomenik.
- Upalite sijalice! - začu se njegov prodorni bas-bariton, kao rika lava kroz noć.
Sijalice planuše, publika se smiri i on nastavi:
- Evropo! Ne možeš u mraku da izdržiš pet minuta. Moj narod živi u mraku ropstva i turskog zuluma pet vekova! Došlo je vreme da roblje raskiva okove. Došlo je vreme da Evropa vrati deo duga Srbiji.
I ovoga puta prikupljeno je dosta pomoći našoj vojsci na frontu i narodu u Srbiji.

Nastaviće se