Na kraju pristanak

TOKOM boravka u Engleskoj, dr Nikolaj je putovao Evropom u Ameriku. U novembru 1915. godine, ponovo je boravio u Parizu desetak dana, radeći za srpsku stvar. Tu se sastao sa suprugom Nikole Pašića a i sa kraljicom Natalijom Obrenović, koje su u Francuskoj obavljale svojevrsnu misiju za Srbiju. Tom prilikm molio je kraljicu da otputuje u Rusiju i da tamo nastoji što više zainteresovati Ruse za sudbinu Srbije.
Dr Nikolaj iz Engleske drži stalne veze sa Amerikom. Prati i stimuliše akcije srpskih organizacija sa druge strane Atlantika. Krajem 1915. godine, podstiče Mihaila Pupina da izda proglas svim Srbima u toj zemlji da, preko Narodne odbrane, pošalju našoj vojsci na solunski front **Božićni darak** u paketima u vrednosti dva dolara: košulja, dva para čarapa, duvan, sapun, četkica za zube itd. Otpremljeno je 15.000 paketa. Za nešto više od dve i po godine blagodareći zauzimanju dr Nikolaja iz Amerike u Srbiju je po pisanju **Srpskog dnevnika** poslato više od 1.000.000 dolara, i upućeno na solunski front preko 18.000 dobrovoljaca - Srba, Hrvata i Slovenaca. Najveći uspeh bio je što je za ideju ujedinjenja pridobio hrvatske i slovenačke sveštenike rimokatoličke crkve, dokazujući da u budućoj državi mogu živeti zajedno katolici i nekatolici.
Krajem 1917. godine, Nikolaj ponovo putuje u Ameriku. Srpsku misiju na Vašingtonskoj železničkoj stanici dočekao je ministar spoljnih poslova Amerike, gospodin Lesing i mnoštvo naroda. Uoči Božića 24. decembra, misija je primljena u američkom Senatu. Predsednik Senata, u svom pozdravnom govoru, izrazio je nadu da će sadašnji rad biti krunisan oslobođenjem i ujedinjenjem srpskog naroda.
Na Božić, misija je u društvu ministra spoljnih poslova, položila venac na grob DŽordža Vašingtona. Tom prilikom Lesing je uporedio tvorca i osnivača američkih sloboda sa delom vožda Karađorđa.

POVRATAK U ENGLESKU
IZ Amerike Nikolaj se ponovo vraća u Englesku, gde nastavlja svoju misiju. Za Engleze on je bio moć pred čijom su se veličinom klanjali. Bio je ovaploćenje jedne titanske snage i sile, za koju su oni verovali da se nalazi u pravoslavnoj crkvi. NJihova anglikanska crkva, imala je malo životnog soka. Iznutra razdeljena na mogobrojne sekte i jeresi, spolja bez oslonca na neku jaču crkvu, osećala je živu potrebu da se ujedini, naročito, sa pravoslavnom crkvom. I u to doba javio se Nikolaj. Englezi su bili hipnotisani njime.
Pobede savezničkih armija na svim frontovima, doprinele su završetku velikog rata. Naša misija u Engleskoj privodila je kraju svoje aktivnosti, posle četvorogodišnjeg napornog i uspešnog rada.
Iz Engleske Nikolaj se vratio u Srbiju. Stigao je u Beograd početkom marta 1919. godine. Još od povratka sa studija, priželjkivalo se da bude izabran za vladiku. To je bila jednodušna želja verujućeg naroda u Srbiji, naročito Beograđana. Beograd je pamtio njegove zlatouste besede. NJegov prvi govor, na Svetog Stefana 1910. godine, u Sabornoj crkvi, prerastao je u legendu. Nisu zaboravljeni govori u Balkanskim ratovima i njegovo učešće u njima.
Naročito je pamćen i prepričavan govor koji je držao pred početak rata 1914. godine, kod stare bogoslovije, na mestu gde je danas francuska ambasada. Na okupu je bilo mnoštvo građana. Bili su prisutni predstavnici stranih država, među kojima ruski i austrijski poslanik u Srbiji. Austrijski poslanik je demonstrativno napustio skup, zbog oštrih reči o politici Austrije na Balkanu, i prema Srbiji. Narod je cenio i Nikolajevo učešće u prvim borbenim redovima u bitkama za odbranu Beograda. Cenjen je njegov rad u Engleskoj i Americi na pridobijanju saveznika na stranu Srbije.
Očekivalo se da će Nikolaj biti izabran za vladiku još dok je bio u Rusiji, kada je biran episkop za Nišku eparhiju. Do izbora nije došlo iz neobjašnjivih razloga. Zbog loših i nesređenih prilika u crkvi, naročito među višom jerarhijom, odbio je 1913. godine, da bude biran za vladiku. Tada se naročito žalio na neslogu srpskih arhijereja i njihovu pripadnost pojedinim strankama koje su ih podržavale.
U vreme Nikolajevog povratka iz Engleske, bilo je aktuelno pitanje izbora žičkog episkopa. Mitropolit Dimitrije pozvao je Nikolaja na razgovor i pokušavao da ga privoli da se prihvati izbora. To je učinio i vladika timočki Melentije. Nikolaj nije dao pristanak.
Posle toga pozvao je Nikolaja i predsednik vlade Stojan Protić i pokušao da ga ubedi da prihvati mitropolitov predlog, ali on nije udovoljio ni njegovoj želji. Posle toga, veliki broj viđenijih ljudi iz crkvenih i političkih krugova, uglavnom njegovih prijatelja, ubeđivali su se i molili Nikolaja da se prihvati izbora za episkopa.
Nikolaj je slušao molbe i ubeđivanja strpljivo i pažljivo, po običaju pognute glave, pa bi ponekad rekao: **Da, da, tako je, braćo i gospodo, po vašem mišljenju samo Nikolaj treba da bude vladika i sve će biti u redu. Ćutke prelazite preko drugih, mnogo važnijih i pretežnijih potreba i stvari u crkvi, o kojima treba misliti i raditi na njihovom popravljanju**.
Ipak, računajući da će kao vladika više moći da učini za svoju crkvu, on je pristao na izbor. Arhijerejski sabor izabrao ga je za vladiku 25. marta 1919. godine.

USTOLIČENJE U ČAČKU
VEST o izboru prenele su sve novine. Radost svih prijatelja crkve i vernika bila je velika. Mnogi su u tome gledali prelomni trenutak u životu i istoriji srpske crkve. Izborom su naročito bili obradovani intelektualni krugovi naklonjeni crkvi. Svečana hirotonija (proizvođenja u čin episkpa) zakazana je za 18. maj.
Tog dana, na čitav sat pre početka službe, počele su stizati u beogradsku Sabornu crkvu i portu kolone pobožnog sveta. Crkva je bila dupke puna. Svi su čekali momenat kada će Nikolaj, kao novi vladika, izgovoriti svoju pristupnu besedu. Kada je iz ruku mitropolita Dimitrija primio žezal, kao simbol ahrijerejske vlasti i dostojanstva, izašao je na amvon u novim zlatkotkanim odeždama (poklon prijatelja iz Engleske) i izgovorio svoju propoved, silnu kao i uvek.
Taj govor bio je program njegovog budućeg vladičanskog rada. Pomenuo je tri izvora iz kojih će crpeti snagu u radu: Jevanđelje, istoriju i tradiciju svetosavske Žičke eparhije. Na kraju je rekao:
**Braćo i sestre! Neki će vas učiti da je čovek postao od majmuna. Ja ću vas učiti da su i majmun, i crv, i čovek postali od Boga. I pri svemu tome, kako često biva da čovek gazi dublje po grehu nego majmun i crv, njemu je dodeljeno osobito dostojanstvo i mogućnost da se digne u visine nebeske. Kadar je da dostigne savršenstvo i da se ugleda na anđela, na svoju stariju i savršeniju braću. Ali, ako moje reči ne budu kadre, u srcima ljudi zapaliti oganj, vere i uneti toplinu u njihove duše, zašta je onda ovo arhijerejsko odelo na meni. Neće li praporci na mojim odeždama samo prazno zveketati i odavati besciljan i tup zvuk...**
Mesec dana posle hirotonije u Beogradu, 25. juna 1919. godine, zakazano je svečano ustoličenje na tron episkopa žičkih. Sedište Žičke eparhije bilo je tada u Čačku. Ogromno mnoštvo sveta Čačka i okoline, uoči tog dana, izašlo je do mosta na Moravi da dočeka novog vladiku. Stigao je u pola šest uveče. Na ulasku u grad pozdravio ga je predsednik opštine Jovan Mihailović. U govoru je posebno istaknuta vladikina aktivnost u Evropi i Americi.
Kroz ogroman špalir đaka i omladine, koji su cvećem posipali put kuda je prolazio, stigao je u čačansku Sabornu crkvu gde je izvršen svečani čin uvođenja u tron žičkih episkopa. Kraljev ukaz o postavljenju pročitao je ministar vera Tugomir Alaunović, a gramatu Arhijerejskog sabora - prota Mihailo Popović. U čačanskom hotelu **Krin**, priređen je uveče svečani banket.
Na banketu vladika je održao svoj pozdravni govor koji je pozdravljen ovacijama i klicanjem kralju Petru i novoj državi Jugoslaviji.
Posle slavljenikovog govora, narodu se obratio prof. Mihailo Pupin, koji je vladiku dopratio iz Beograda. Pupin je govorio o veri Amerikanaca u Boga i njihovom divljenju Srbiji i srpskom narodu u poslednjem ratu, što je zasluga vladike Nikolaja.
Sutradan je u čačanskoj crkvi bila prva svečana arhijerejska liturgija novog vladike. Hor čačanskih đaka pevao je sa galerije, a crkva je bila prepuna naroda. Vladika je održao besedu kakva se do tada nije čula u čačanskom hramu. Od tada, nižu se besednički biseri u Žičkoj eparhiji, kakvih nije bilo ni od vremena Svetog Save.
Čim je stupio na dužost žičkog episkopa Nikolaj je pokrenuo brojne aktivnsoti u Eparhiji. Dotle ustajali i učmali crkveni život, postaje živ i dinamičan. Krenuo je da posećuje sela i gradove, da služi i propoveda podučavajući narod veri. Dočekivan je svuda sa oduševljenjem i poštovanjem. Odmah je pokrenut eparhijski list **Pregled**, koji je imao informativno-vaspitni karakter. Donosio je vesti iz života Eparhije i štampao vladikine tekstove versko-poučne sadržine. Zaveo je praksu da se, za svaki veći praznik, naročito za Božić i Vaskrs, obrati pastirskom poslanicom narodu svoje eparhije. Sve te poslanice štampala je i donosila štampa širom Srbije, naročito prestonički dnevni listovi.

PRAVI PATRIOTIZAM
PATRIOTIZAM je neznabožačka reč, i bukvalno označava ljubav prema zemlji svojih otaca. Interesantno je, da od svih hrišćanskih naroda, čini mi se, jedino Srbi imaju za patriotizam reč rodoljublje, koja je po smislu bliža hrišćanstvu. Jer, jedna je stvar voleti svoju zemlju a druga voleti svoj rod, to jest ljude bliske sebi po raznim osobinama i oznakama. Rodoljublje znači ograničeno čovekoljublje; ono nije u punoj meri hrišćansko čovekoljublje, ali s druge strane nije ni zemljoljublje.
Pravo rodoljublje je škola za široko hrišćansko čovekoljublje. Mi se moramo školovati prvo da volimo bližnje, da bismo se docnije naučili voleti i dalje. Nažalost, rodoljublje u Evropi danas više dolazi do negativna izraza nego do pozitivna, tj. više se izražava mržnjom prema susednim narodima nego ljubalju prema svom sopstvenom. Pravo rodoljublje ne uključuje ni malo mržnje prema susednom narodu. Nije najveći rodoljub francuski onaj koji najviše mrzi Nemce, ni japanski onaj ko najviše mrzi Amerikance. Rodoljublje treba ceniti po veličini ljubavi a ne po veličini mržnje, inače promašava cilj, i obraća se u mračni šovinizam, tešku bolest Evropljana kojoj se Azijati rugaju.
Znaj, mladi čoveče, da tvoj narod s pravom očekuje tvoju ljubav prema njemu. Ne zaboravi ni svoj dug blagodarnosti prema narodu, kroz čiji si jezik, običaj, ustanove i iskustvo i ti došao do individualnog izraza kao čovečija ličnost. No, ne zaboravi, s druge strane, da je tvoj narod samo jedna grana na drvetu čovečijeg roda, na drvetu koje je jedna i ista Ruka posadila. Ta ruka drži sunce, kojim obasjava celo drvo, očekujući od svake grane plod svoj i vreme svoje.