Pesma Bogu LJubostinji

U VLADIČINOJ pismenoj zaostavštini ostali su zapisi o poseti pojedinim crkvama i manastirima eparhije, pod naslovom **Tamo amo po eparhiji**. Zapisi obiluju interesantnim zapažanjima i lucidnim komentarima.
Posle posete manastiru LJubostinja, zapisao je: **LJubostinja, odmor duši! Najlepša pesma Bogu ispevana na srpskoj zemlji! Koliko robovanja i koliko slobode ona je doživela i nadživela, pa ipak stoji uvek lepa, čista, devičanska, kao i prvih dana, kada je svetla carica šetala u crnini oko nje na tihoj mesečini, moleći se Bogu za kosovske žrtve. LJubostinjska šuma kao bosiljak, bezdušno satrvena od **kulturnih** Nemaca. Svako, ko ima duše, mora biti duboko potresen i na molitvu trgnut, kada samo baci pogled na veličanstvenu crkvu Lazareve gospođe...**
U Trsteniku zapisuje: **Najlepša parohijska crkva u celoj eparhiji. Jasan dokaz pobožnosti malog grada Trstenika. Crkva im može biti ponos i dika. Bili bi još srećniji da se mogu podičiti složnim sveštenicima. Jedan građanin kaže: *Ne idem u crkvu deset godina, zbog svađe sveštenika!* Grešiš, brate! Ne ide se u crkvu radi sveštenika već zbog Boga i svoje duše. Sveštenik je grešan čovek kao i ti, i odgovaraće Bogu za svoju službu.**
Interesantan je zapis iz Zablaća: **Hram u najžalosnijem stanju. Naravno, nije zidan od Rada Neimara, čija nijedna crkva nije prepukla za 50 godina, no od novih majstora, čije građevine pucaju za njihovog života. Stari majstori pričešćivali su se pre građenja, a novi sa svakom ciglom uziđuju u hram po jednu krupnu psovku. Ta psovka i cigla ne drže se nikako zajedno, gospodo neimari! Moglo bi im se savetovati da crkve zidaju dalje od druma, da ne pada po njima prašina i da se rabadžujske psovke ne mešaju sa molitvom sveštenika pri svetom putiru. Da je mudro zidati hram ukraj druma, zidali bi tako Nemanjići, ljudi mudriji od nas sadašnjih...**

U MISIJAMA CRKVE
ZBOG velikog ugleda u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu i zbog znanja nekoliko jezika, vladika je bio član raznih delegacija Srpske crkve koje su učestvovale na mnogobrojnim crkvenim i mirovnim konferencijama posle rata. U maju 1920. godine, bio je u Atini i Carigradu na jednoj crkvenoj pravoslavnoj konferenciji koja se bavila drugim svešteničkim brakom. Povodom boravka u Carigradu, vladika je zapisao:
**Kada sam u toku rata bio u Londonu, progonila me jedna gospođa, grafolog, da joj napišem nekakav tekst kako bi pročitala moju sudbinu iz rukopisa. Odbio sam i rekao da u to ne verujem. Međutim, ona je bila uporna. Da bih se otarasio te uporne žene, uzeo sam hartiju i napisao nekoliko reči. Jednoga dana, dosta vremena posle toga, dobijem od nje jedno veoma opširno pismo. Predviđala mi je dve stvari: Prvo, da ću doći u jednu zemlju i da neću znati nijedne reči toga naroda, a drugo, da neću umreti u svojoj zemlji. Ja se nasmejem na to, kao na običnu vradžbinu i lakrdiju. Jer, koja je to zemlja, mislio sam, u koju mogu doći, a ne znati jezik, jer sam govorio sve svetske jezike. Što se tiče smrti, računao sam, svuda je zemlja Gospodnja, svejedno gde ću umreti.
Međutim, 1921. godine, dođem kao član delegacije u Carigrad. Nisam znao ni reči turskog ni grčkog jezika. Setim se one žene grafologa iz Londona. Tada počnem razmišljati i o drugom predviđanju, da neću umreti u Srbiji.** (Vladika je umro u Americi 1956.)
Pred kraj 1920. godine, 12. decembra, vladika odlazi, kao član jedne misije, u London, gde ostaje do kraja januara. Tom prilikom proglašen je za počasnog doktora tamošnjeg univerziteta. Čin proglašenja bio je veoma svečan.
Sveti arhijerejski sabor Srpske crkve, na decembarskom zasedanju 1920. godine, premestio je vladiku Nikolaja iz Žičke eparhije u Ohrid, za episkopa Ohridske eparhije. I u ovom premeštaju se ogleda promisao Božja, jer je vladika rođen na Dan svetog Nauma ohridskog 23. decembra.
Kao žički episkop proveo je tačno 18 meseci - od juna 1919. do decembra 1920. godine.
Vladika Nikolaj nije odmah otišao na novu eparhiju. Nešto ranije, stigao je poziv od Federalnog odbora hrišćanskih crkava u Americi, da dođe u Ameriku, da tamo organizuje Srpsku crkvu i drži predavanja na američkim univerzitetima i koledžima. Poziv je potpisalo nekoliko profesora Kolumbija univerziteta, na čelu sa Mihailom Puninom, predsednici mnogobrojnih humanitarnih organizacija, dečjih fondova, diplomata i uglednih ličnosti američkog javnog i kulturnog života.
Iz Londona, gde se nalazio u misiji naše crkve, krajem januara 1921. godine, Nikolaj kreće u Ameriku. Šest meseci proveo je u ovoj zemlji, neumorno radeći dan i noć. Posetio je sve srpske kolonije, crkve i parohije. Održao je 140 predavanja i beseda u najpoznatijim amričkim univerzitetima i katedralama, kao i u manjim parohijama i crkvenim opštinama. Gde god je dolazio, priman je sa srdačnom toplinom i ljubavlju. U jednom svom predavanju na Kolumbija univerzitetu, 8. februara 1921. godine, pred nekoliko hiljada studenata, Nikolaj je govorio, kao piše **NJujork tajms**, o uzrocima prošloga rata i budućih neizbežnih sukoba.
**Evropski univerziteti stvorili su intelektualni stalež koji priznaje samo materijalne vrednosti. To je odvelo Evropu u Prvi, a uskoro će je odvesti i Drugi svetski rat, koji će biti suroviji i krvaviji od svih do sada. Srbija je sada u takvom stanju da ne može da se oporavi, jer cela Evropa je bolesna.**
Na kraju ovoga članka novinar ovog uglednog lista naziva Nikolaja **novim prorokom Isaijom**.

PAKOSNICI I BEOGRADU
U JEDNOM visokotiražnom **NJujorškom večernjem listu**, Nikolaj iznosi svoje utiske o Americi: **Amerika je Treća internacionala. Prva internacionala bio je Rim, koji je predstavljao sistem podjarmljivanja i eksploatacije. Druga internacionala bila je kvazihrišćanska Evropa. Reči su joj bile Hristove, ali su dela sledila zakon Rima. Amerika će uspeti, ako ne ponovi greške evropske istorije. Pošto nije ni Istok ni Zapad, Amerika će objediniti u sebi uzvišena osećanja, intelekt i snagu volje. Svetlost Istoka i svetlost Zapada, zaustaviće se u zenitu nad kontinentom koji leži između Istoka i Zapada.**
obzirom na to da je na delu dokazivao ono što je propovedao, kao pravi svedok pravoslavlja, prihvatio je poziv afričko-američke crkvene opštine da poseti episkopalnu crkvu svetog Filipa u Harlemu, i da održi predavanje. Na prvi dan našeg Uskrsa, u 8 sati uveče, bilo je zakazano predavanje. Više od 500 crnaca i crnkinja okupio se u crkvi. Pre nego što će početi predavanje i crkvena služba, 40 đaka ušlo je u crkvu, noseći visoko uzdignute zastave, američku i srpsku.
Kada je služba završena, sveštanik je predstavio Vladiku Nikolaja kao najvećeg sina junače Srbije, koji je poznat u celom svetu. Onda su đaci svim prisutnim podelili tekst sa notama srpske himne **Bože, pravde** na engleskom. Vladika je održao predavanje o ljubavi prema bližnjima, koja treba da veže sve narode i da se manifestuje u ravnopravnosti svih rasa. Govor je učinio neobičan utisak. Cela crkva je ustala, i iz 1.500 grla zaorila se srpska himna uz zvuke muzike.
Izveštač **Srpskog dnevnika**, svoj tekst završava rečima:
**Da li ste u snu mogli zamisliti da će ikad deca Hamovog stabla pevati srpsku himnu i moliti se Bogu za srpskog kralja i srpski narod?
Da li ste ikad mogli verovati da će se pod nepobednim srpskim barjakom skupljati sinovi žarke Afrike i nositi ga u najvećoj varoši staroga i novoga sveta?
Da li ste mogli i zamisliti da će jedan narod znatan u prošlosti sa ushićenjem dočekati srpskog vladiku, pozvati ga da propoveda i besedi, i da više veruje njegovim rečima nego svim dosadašnjim propovednicima i reformatorima?**
U Beogradu je, nažalost, bilo ljudi koi su sa mržnjom i zavišću gledali na njegov odlazak u London. Pošto je njegova misija bila i politička, dobio je iz državne kase 30.000 franaka za put. Zavist se pojačala kada je produžio iz Londona u Ameriku. U listu **Beogradski dnevnik** izašao je poduži članak na prvoj strani gde je napadnut da se **šeće i provodi, trošeći državni, i ratom osiromašenog naroda, novac**. Neki su ga, u novinara, podrugljivo nazivali **crnački Mesija**.
Kada se vratio sa puta podneo je izveštaj o troškovima. Nije potrošio **narodno blago**, čak nijedan dinar. Ček koji je dobio za put od 30.000 franaka, razmenio je i podelio našim studentima: 5.000 franaka dao je studentima u Londonu, 5.000 studentima u Parizu, a 5.000 je poslao srpskim studentima u Atini. Polovinu novca, 15.000 franaka, vratio je Ministarstvu finansija o čemu je sačuvan dokumenat do danas.

SRPSKI NACIONALIZAM
Šta je to srpski nacionalizam?
To je ram, u kome je ikona Hristova,
To je dom, u kome je Hristos domaćin.
To je brak, kome je Hristos blagoslovitelj.
To je selo i grad, u kome je Hristos načelnik.
To je država, u kojoj je Hristos car.
To je umetnost, u kojoj je Hristos čarobnost.
To je škola, u kojoj je Hristos učitelj.
To je crkva, u kojoj je Hristos prosveštenik.
To je borba, u kojoj je Hristos vojskovođa.
To je stradanje, u kome je Hristos glavni stradalnik.
To je muka, gde se Hristos muči kroz nevinu decu.
To je mrak, u kome je Hristos jedina sveća.
To je robovanje, koje je izdržljivo samo sa Hristom.
To je ustanak protiv nepravde, sa barjakom Hristovim.
To je pobeda sa pevanjem: Hristos voskrese!
To je pesma koja Hristovo ime slavi.
To je veselje, gde anđeli Hristovi sa ljudima igraju.
Šta je to srpski nacionalizam?
To je tkivo istorije srpskog naroda kome je osnova Hristos, a potka sveci i svetiteljke i junaci i mučenici Hristovi.
To je molitva do poslednje suze i poslednje kapi znoja.
To je post dokle oči ne postanu dva puta veće.
To je žrtvovanje za Hrista svega imanja i sebe sama.
To je snežna čistota i devičanstvu i anđelska vernost u braku Hrista radi.
To je sreća u samoći, sreća u braku, sreća u društvu, sreća u pobratimstvu, sreća u kolibi i na prestolu, sreća u oba sveta, u ime Hrista Boga.
Evo zbog čega je rečeno da je teško biti Srbin. A to je rečeno komšijama srpskim i izdajnicima srpskim kojima je nacionalizam ram, u koji oni stavljaju drugu sliku koju im protivnici Hristovi gurnu u ruke.