Ostavka nije prihvaćena

PO povratku iz Amerike, vladiku Nikolaja čekala je nova dužnost u Crkvi. Kao član Sinoda, morao je ostati izvesno vreme u Beogradu. Konačno, 21. jula 1921. kreće u svoju novu rezidenciju u Ohrid, i to bez pratnje i bez ustoličenja. Bilo je planirano da se u Ohridu sagradi novi vladičanski dvor od tri sprata. On je naredio da se gradi skromniji konak sa jednim spratom.
Posle nekoliko meseci na dužnosti episkopa ohridskog, Nikolaj podnosi pismenu ostavku Arhijerejskom saboru, koja sama sobom mnogo kazuje o prilikama u Crkvi i ona glasi:
**Izabran sam za episkopa 1919. savršeno protiv svoje volje. Crkva u Srbiji bila je tada u teškoj krizi. Imala je samo dva episkopa. Govorilo mi se da se primim episkopstva, ma i privremeno, samo *da spasem situaciju* i da pomognem *organizovanju Crkve*.
Ja sam, pak, osećao, da mogu Crkvi mnogo više koristiti iz manjeg jerarhijskog položaja, nego iz višeg. Ovo se potpuno otkrilo za poslednje dve i po godine dana. Narod unesrećen i zbunjen ratom tražio je duhovno-moralnu direktivu, no, niko iz više jerarhije, pa ni ja, nismo mu mogli pomoći, budući visokim položajem odeljeni i udaljeni od njega.
Kao član Arhijerejskog sabora, pak, u kome mnogi lični i provincijalni motivi i usporavaju i odlažu rešenje glavnoj stvari u Crkvi, ja sam se pokazao takođe nemoćan i beskoristan.
Zato molim Sveti arhijerejski sabor da me izvoli razrešiti dužnosti eparhijskog arhijereja, s kojom je vezana teška dužnost članstva u Saboru, ili, da mi poveri drugo neko polje rada (kao unutarnje misionarenje vere u narodu) ili da mi dozvoli da se mogu u nekom manastiru predati isključivo duhovno-moralnom životu, za kojim moja duša oduvek čezne.
Kolenopreklono molim da Sveti arhijerejski sabor uvaži ovu moju molbu, a ja se nadam, da ću u Svetoj Crkvi moći na drugi način više koristiti.
8. novembra 1921. u Sr. Karlovcima
Nikolaj, episkop ohridski**

ISKLJUČIVO RUKOM
ARHIJEREJSKI sabor Srpske crkve nije prihvatio ostavku. Doneta je odluka da se vladika Nikolaj **umoli da odustane s obzirom na teške prilike u Crkvi**.
Tokom svog boravka u Americi, pored nacionalnog rada, Nikolaj je nastojao da organizuje i crkveni život među Srbima. Američki Srbi bili su pod eparhijskom jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve. Nikolaj je predložio Arhijerejskom saboru da se u ovoj prekookeanskoj zemlji formira eparhija Srpske crkve.
Sabor je prihvatio ovaj predlog i 1921. godine, u jesen, formirana je eparhija i za prvog episkopa američkog postavljen je Nikolaj. Zbog obaveza u Ohridu i učešća u mnogobrojnim crkvenim misijama, nije uspeo da kao administrator ove parhije, poseti Ameriku.
Upravljao je i komunicirao poštom i putem poruka preko uglednih ličnosti koje su putovale u ovu zemlju. Krajem 1923. godine Nikolaj je razeršen ove dužnosti. Postavljen je novi vladika za Ameriku.
Posle čestih putovanja po svetu, mnogobrojnih državnih, nacionalnih i crkvenih misija, Nikolaj se konačno skrasio u Ohridu. Bio je željan duhovnog mira i podviga. Čeznuo je da se vrati pisanju i misionarenju u narodu. Drevni Ohrid sa svojim svetinjama i čestiti narod makedonskog juga, bili su bogomdani za veliki početak Nikolajevog duhovnog stvaralaštva.
Grad Ohrid, u vreme Nikolajevog dolaska, bio je jedna mala kasaba, bez struje, kaldrme i bez ikakvog urbanog i gradskog izgleda. Budući, grad muzej, sa poznatom crkvom svetog Klimenta i znamenitom crkvom svete Sofije, bio je posećivan mnogobrojnim turistima iz zemlje i inostranstva.
Dolaskom Nikolaja počeli su dolaziti njegovi prijatelji iz Evrope i Amerike. Među turistima bilo je novinara, diplomata, fotoreportera i snimatelja, koji su pisali o lepotama i znamenitostima Ohrida širom sveta.
Tako se Ohrid našao na prvim stranama poznatih svetskih listova kao svojevrsna turistička atrakcija. To je uzelo toliko maha, da je Nikolaj morao povesti akciju da se grad zaštiti od te navale. Jer, turisti su donosili zapadnjački duh života, koji je već uveliko bio zaražen nemoralom i bezboštvom.
Većinu slobodnog vremena vladika Nikolaj je koristio za molitvu i rad. Osobito je mnogo vremena provodio u pisanju. Spavao je najviše četiri sata dnevno. Obično je odlazio na počinak oko ponoći. Ustajao je u četiri, obavljao kućne molive a onda odlazio u crkvu, na jutrenje, koje je veoma rano počinjalo. Potom se vraćao u svoju radnu sobu i satima neumorno čitao i pisao.
Ohridska eparhija bila je mala, sa tridesetak čestitih sveštenika, jedva pismenih, koji su pored svešteničkih dužnosti radili na svom imanju. U crkvenom životu nije bilo nikakvih problema i trzavica. To je vladici omogućilo da se okrene svom ličnom radu i molitvi.
Isključivo je pisao rukom. Nikada nije upotrebljavao pisaću mašinu. **Mašina nema dušu**, govorio je prijateljima koji su mu poklanjali pisaće mašine i ubeđivali ga da je sa njima brže i lakše pisati. Rukopis njegov bio je jasan i čitak. Kad je napisao knjigu **Ohridski prolog** (više od hiljadu stranica rukopisa) predao je materijal štamparima. Slovoslagači se nisu lako snalazili, jer je rukopis sastavljen iz nekoliko delova i poglavlja, raspoređen teološkom logikom. Kada mu je javljeno da slaganje teksta teško ide, otišao je u štampariju, uzeo rukopis i sve ponovo rukom prepisao.
Tekstove za mesec januar pisao je na papiru plave boje, februar žute, mart zelene i tako redom za celu godinu. Nije imao sekretara ni pomoćnika. Sasvim je jasno, da je Nikolaj bio duboko svestan svog ogromnog dara za pisanje, koga je dobio od Boga, i trudio se da taj **jevanđelski talent** što više umnoži. Po mišljenju mnogih književnih kritičara, naših i evropskih, on je bio apsolutni književni talenat.

RADIKALNI PREOKRET
OD velikog novčanog kredita, koji je Ohrid dobio od vlade Kraljevine Jugoslavije, vladika je izdvojio deo novca i u manastiru svetog Nauma sagradio veličanstveni pirg koji je dominirao Ohridskim jezerom i video se iz Ohrida. Na vrhu pirga, na celom prostoru napravljena je biblioteka, koja je bila sa svih strana zastakljena i osvetljena. NJegov episkopski konak imao je jedan prostran balkon sa koga se video ceo Ohrid sa jezerom. Letnjih meseci iznosio je tu svoj krevet i spavao. Sa tog balkona gledao je nebesko plavetnilo ohridskih noći, sozercavajući Boga, koji mu se iz svemirskih dubina i širina obraćao: **Saznaj me ako možeš, poznaj me ako možeš, izmeri me ako možeš**.
Tako je razgovarao sa Bogom u prekrasnim ohridskim noćima, obasjanim mesečinom. Od ribara sa Ohridskog jezera, često je zakupljivao čamac, stavljao na njega krov, nameštao poseljinu i tu provodio celu noć. Čamdžije su polako veslale, a on je sedeo na čamcu, razmišljao ili spavao. To je činio veoma često, naročito uoči nekih crkvenih svečanosti u svetom Naumu. Polazio je uveče čamcem iz Ohrida, a osvitao u manastiru, na drugoj strani jezera.
Na svetonaumskom pirgu, na balkonu konaka i na obalama Ohridskog jezera, začinjala se i rađala najveća dela srpske i hrišćanske duhovnosti: **Molitve na jezeru** (1922), **Nove besede nad Gorom** (1922), **Misli o dobru i zlu** (1923), **Omilije** (1925), **Rat i Biblija** (1931), **Vera obrazovanih ljudi** (1931), **Simboli i signali** (1932), **Carev zavet** (1933), **Duhovna lira** (1934).
Pored ovih znamenitih dela, pisao je i sarađivao u mnogobrojnim crkvenim i svetovnim listovima i časopisima u zemlji i svetu. Jedan njegov tekst pronađen je, nedavno, u jednom ribarskom listu na Cejlonu.
Ohrid je vladiku Nikolaja približio Grčkoj, naročito Svetoj gori. Došao je u neposredni dodir sa istočnom bogoslovskom misli i počeo strasno da čita i proučava svetootačku literaturu. Nastaje radikalni preokret u njegovom životu. U ponornim dubinama njegovog genija stvorena je lucidna simbioza zapadnog intelektualca i mislioca, i istočnjačkog askete, duhovnika i podvižnika. Do kraja života, u spektrumu njegove ličnosti, savršeno je funkcionisao taj srećni spoj zapadnjačke pragmatičnosti i istočnjačke kontemplacije.
Svake godine po nekoliko puta posećivao je Svetu goru. Pohodio je poznate manastire i isposnice. Zadržavao se u dugim razgovorima sa atoskim otšelnicima i pešternicima. Iz Svete gore, vraćao se sa čitavim sveskama zapisanih razgovora sa pustinjacima. Veliko duhovno iskustvo svetogorskih duhovnika prerađivao je u mističnim dubinama svoga duhovnog bića i stvarao velika književna i duhovna dela. Postao je poznat i omiljen među svetogorcima, inače rezervisanim i nepoverljivim prema strancima.

KROZ OHRID NA MAGARCU
JEDNOGA leta, usred vrelog i sparnog dana, vladika uzjaše neko sipljivo magare i krene kroz centar Ohrida. Obučen u neku staru iskrpljenu mantiju, bos i gologlav, razbarušene kose i brade, poluzatvorenih očiju i pognute glave, klimao je tako gradskim trgom i važnijim ulicama.
Ohrid pun naroda, pošto je bio pazarni dan. LJudi su sa zaprepašćenjem gledali i čudili se. Međutim, niko nije prilazio da zaustavi magare ili nešto pita. Šapatom su govorili: **Poludeo Nikolaj! Mislio, čitao, pisao i poludeo!**
Sutradan, prepuna crkva svetog Nauma. Narod pristiže u kolonama. On služi službu kao i obično. Po završetku službe, stao pred narod i počeo:
- Jeste li došli da vidite **ludog Nikolaja** i ludost njegovu? U davna vremena govorio je apostol Pavle svojim savremenicima: **Svima sam bio sve, samo da bih koga zadobio za Hrista!** Ovo sam ja, braćo i sestre, učinio iz žalosti i tuge zbog vas. Počeli ste sve ređe dolaziti u crkvu, a sve češće govoriti o modi, luksuzu, provodu i nemoralu. To su sve trenutne i lažne senke ovoga prolaznog sveta, držite se svoje crkve i čuvajte čistotu svoje duše, kao najveće blago i najveću svetinju.