Za svakog vreme i srce

GRAD Ohrid načičkan je crkvama, kao nebo zvezdama. U vladičino vreme, bilo ih je četrdeset. Najznačajnije su bile svetog Klimenta, svete Sofije, Sveti Jovan Kaneo, presvete Bogorodice Kamenske, svetog Nikole, zvana Đerakomija, svetog Đorđa itd. Nije bilo potrebe da se grade novi hramovi. Popravljene su i održavane postojeće i u njima se redovno održavala bogosluženja.
Pored visokog pirga u Svetom Naumu i zgrade Mitropolije, Nikolaj je podigao monumentalnu zvonaru kod crkve svetog Klimenta. Inače, ova crkva, mati svih ohridskih crkava, nije imala zvonik. U toku rata, slavni naučnik Mihailo Pupin zavetuje se pred vladikom da će, ako Ohrid bude u sastavu nove države južnih Slovena, pokloniti Ohridu jedno veliko zvono.
Održao je reč. U Ohrid je dopremljeno zvono težine 2.223 kilograma. Vladika je sagradio zvonik i montirao zvono. Veleglasni zvon ovog kolosa razlegao se nedeljom i praznikom ohridskom kotlinom i postao simbol toga grada.
Vladika Nikolaj prokrstario je ceo svet raznim povodima. Ni za jedno mesto nije bio toliko vezan kao za Ohrid. Ovaj grad postao je njegov duhovni Vitlejem i Nazaret. Po ovom gradu Nikolaja su zvali: ohridski pustinjak, ohridski mudrac, ohridski besednik, ohridski molitvenik, ohridski ispovednik itd. Voleo je taj grad ne zbog nacionalnih boja, već kao grad Božji, grad svetitelja, hramova, grad prve pismenosti i kulture koja se nastavlja u Raškoj za vreme Svetoga Save.
Ohriđani su voleli Nikolaja. Narod mu je prilazio sa velikim poverenjem, i nije se ustručavao da se požali na svoje kmetove, žandarme, šumare, načelnike... Nikolaj je to primao k znanju i srcu, proveravao i intervenisao štiteći sirotinju. Zato je bio veoma popularan. Kada bi prolazio čaršijom, zanatlije bi ostavljale alat i mušterije, da pritrče za blagoslov i da mu poljube ruku.
Nevoljnici su dolazili kod njega u svako doba. **Kod njega nije bilo ni najavljivanja, ni audijencije, ulazilo se kao u vodenicu...**

PRIJATELJ PTICA I SIROTINJE
U OHRIDU je bilo dosta ptica, naročito galebova i gavranova. U određeno vreme sletala su čitava jata pod Nikolajev prozor da ih nahrani. Kada je šetao kroz varoš, jedan gavran pratio ga je u stopu i skakutao oko njega. Govorio je da su gavrani mudre i dobre, **monaške ptice**. Ovu, inače, u našem narodu nepopularnu pticu **zloslutnicu** on je uveo u literaturu u legendi o **Anandi vran-gavranu**, u svom poetskom delu **Reči o Svečoveku**.
Vladika je posebno brinuo o sirotinji, koje je u Ohridu bilo mnogo. Jedan ugledni novinar, koji je posetio Ohrid, objavio je opširnu reportažu u kojoj, između ostalog, piše i ovo:
**Bio sam iznenađen kako su bili obučeni Cigani, Ciganke i njihova deca. Odeveni su bili u neke svilene haljine sa cvetovima, u crvene sobne halate, u skupocenu odeću sa čipkom itd. Izgledalo je da su opljačkali neki robni magazin. Žene su imale ešarpe od fine svile, starci paradne oficirske mundire i drugu odeću - čitava maskarada tog sveta koji, inače, voli šarenilo.
Na moje čuđenje šta se zbiva, hotelijer mi je rekao da su tu, nedavno, bile neke dve *lude* Amerikanke, pa videvši da je svet oskudno odeven kritikovale su upravu varoši i državu.**
Vladika im je tada rekao: **Odenite ih vi u ime Hrista, kupite u Americi onu robu što je namenjena preradi i pošaljite.**
Posle nekoliko meseci stigao je veliki tovar razne odeće. Sirotinja će imati odela za nekoliko godina.
Celu svoju platu, sav novac koji dobija od izdavača, kao autorski honorar za svoje visokotiražne knjige, delio je sirotinji. NJegova nesebičnost bila je poslovična među njegovim savremenicima. Kada je umro, u njegovoj zaostavštini nije nađeno prebijene pare.
Ostali su rukopisi njegovih dela, jedna obična pastirska frula i prosta seoska šarenica, tkana rukom njegove majke, koju je sa sobom nosio kao dragu uspomenu, i njom se u hladnim zimskim noćima pokrivao.
Posle donošenja novog Ustava srpske crkve 1931. godine, stvorena je Ohridsko-bitoljska eparhija, sa sedištem u Bitolju. Za episkopa nove eparhije izabran je vladika Nikolaj. Područje ove eparhije bilo je mnogo veće, a Ohrid je postao samo jedno arhijerejsko namesništvo. Vladika se morao preseliti u Bitolj, gde je proveo šest godina.
Bitoljski period vladičinog života karakteriše socijalna i humanitarna delatnost. Bitolj je bio veliki grad, ali grad sirotinje i bede. Naročito se odlikovao velikim brojem jevrejske sirotinje. Nigde se nije moglo naći toliko nosača Jevreja kao u Bitolju. Istina, imao je i jedan broj bogatih Jevreja, ali su od njih bili dosta bogatiji Cincari i Grci, koji su veštiji u trgovini. Najsiromašniji su bili turski Cigani.
Kada je kao episkop stigao u Bitolj i video toliku sirotinju, naročito decu, vladiku je to toliko potreslo, da noćima nije spavao. Po svedočenju njegovog sinovca Jovana Velimirovića, koji je sa vladikom bio u Bitolju, Nikolaj nije hteo leći u krevet kada je stigao u Bitolj: **Ja sam duhovni pastir ovoga naroda, ove dece. Nemam pravo na udobnu posetlju dok su oni bez hrane, odeće, obuće i krova nad glavom. Hristos, gladuje, sirotuje i pati u njima. Imam li pravo ja, kao Hristov sveštenik, na udoban život dok oni pate i stradaju**.
Ostavio je pero i pisanje i posvetio se sirotinji.

DEČJE SIROTIŠTE **BOGDAJ**
ODMAH je organizovao humano društvo **Pastir** i sirotinjsku kuhinju. Kuhinja je bila blizu mitropolije, gde je nekada bila bolnica. Tu je podigao i kapelu svetom Naumu, u kojoj se redovno služilo i vršila molitva nad bolesnicima. Svakodnevno su kuvani kazani raznih jela za sirotinju. Kuhinja se izdržavala od priloga episkopa, eparhije i vernika, u namirnicama i novcu. Vladika se obratio svojim prijateljima u Evropi i Americi, koji su obilato pomagali ovoj kuhinji.
Druga velika humana ustanova u Bitolju, koju je osnovao, bila je **Bogdaj**, sirotište za decu. Da bi zbrinuo svu siromašnu i gladnu decu, vladika je kupio jedno imanje, malo dalje od centra grada. Tu je podigao potrebne objekte. Kasnije je dokupljivao susedna imanja i dvorišta i proširivao sirotište.
**Bogdajom** je upravljala jedna prosvećena devojka iz Jagodine Nada Adžić, ćerka profesora i direktora jagodinske učiteljske škole. Ona je došla u Bitolj da primi monaški čin. Docnije je postala monahinja i igumanija manastira Vraćevšnica.
Nada je, po vladičinom nalogu, prikupljala siromašnu decu u gradu, bez obzira na naciju i veru. Tu je bilo dece Turaka, Jevreja, Cigana, hrišćana, Albanaca... Zajedno su se hranili, igrali, pevali... Strogo se vodilo računa da sva deca budu vaspitana u saglasnosti sa tradicijom svoga naroda i svoje vere. Vladika je na tome posebno insistirao. Sirotište je bilo jedna svojevrsna multinacionalna, multiverska i svečovečanska kolonija. Vladika se time ponosio i to često isticao kao primer, državnicima i političarima sveta.
***Bogdaj* je bio vladici najmiliji**, piše njegov sinovac Jovan, potonji episkop šabačko-valjevski (jedan od najuglednijih episkopa novijeg vremena u srpskoj crkvi), **i bio je najosetljiviji damar vladičin. Činilo nam se, gledajući sve to, da vladika živi za **Bogdaj**. Nije bilo dana da ga ne poseti i provede izvesno vreme u njemu sa decom. Deca su mu se pentrala po kolenima, uvlačila se u mantije, skakala oko njega, a on se samo smejao i sve deci dozvoljavao. O **Bogdaju** je pevao, pisao, govorio**.

Spevao je i himnu **Bogdaja**:

Mi smo mali Bitoljčani
mališani, sirotani.
Kuća nam je baš na kraju
u Bogdaju k*o u Raju,
u Bogdaju...
Učimo se dobri biti,
I svom rodu poslužiti,
Tako naši dani traju,
u Bogdaju ko u Raju,
u Bogdaju...

Božić i Vaskrs vladika je provodio sa decom. Unosio je badnjak i slamu, pijukao i pevao sa mališanima. Za Vaskrs je, zajedno sa decom, šarao jaja. Crtao voskom krstiće, ikonice i cveće na jajima i pevao deci:
**Moja ruka nije prava,
Ali mi je pamet zdrava**.
**Ako je neko hteo da ga oraspoloži**, piše vladika Jovan, **neka samo počne razgovor o *Bogdaju*. Organizovao je poseban odbor sirotišta i prikupljao prilog od svih i svakoga. *Bogdaj* se zvao po izvoru vode koji se nalazio u dvorištu sirotišta.**

POČNI OD SEBE
OSNOVNO načelo pravoslavnog narodnog pokreta
Ako želiš popraviti svet, popravi prvo sebe.
Ako želiš popraviti državu, popravi prvo sebe.
Ako želiš popraviti narod, popravi prvo sebe.
Ako želiš popraviti svoju zadrugu, popravi prvo sebe.
U svemu, dakle, počni od sebe, i popravi prvo sebe.
A kako može čovek popraviti sebe, o tom postoji samo jedna jedina nauka u svetu, koja se zove nauka jevanđelska.
Početi od sebe, i popraviti prvo sebe - to je osnovno načelo pravoslavnog narodnog pokreta.
**Izvadi najpre brvno iz oka svojega pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svojega.** (Matej, 7,5).

SA FRULOM U HAJD-PARKU
KADA je kao član srpske Misije za pridobijanje saveznika u Evropi, jeromonah Nikolaj stigao u London, bio je nepoznat u narodu i u engleskim uticajnim krugovima. Doduše, dobro je govorio engleski, i imao poznanika i prijatelja u Oksfordu i Kembridžu, gde je studirao filozoviju.
- Razmišljao sam danima - pričao je kasnije - kako da skrenem pažnju na naše prisustvo i kako da zainteresujem poslovično indiferentne Engleze, za našu stvar i za Srbiju. Prolazeći jedanput pored čuvenog Hajd-parka, vidim nekoliko govornika koji nešto besede grupicama dokonih ljudi u parku. Uzmeme sutradan moju pastirsku frulu, na kojoj sam svirao još kao dete kod stada u Leliću i koju sam uvek sa sobom nosio negde na dnu putničkog kofera, i krenem u Hajd-park. Onako u crnoj mantiji, sa bradom i kosom, stanem u parku i počnem da sviram. Narod sa čuđenjem gleda i poče da prilazi.
Svi ostaviše one druge govornike. Ja onda stavim frulu pod ruku i počnem da im govorim. Po mojoj odeći i crnoj mantiji, mislili su da dolazim iz Azije ili Afrike. Ja objasnih gde je Srbija i ispričah kratku istoriju Srba. Onda sam govorio o davnašnjim stradanjima našeg naroda. Svi su sa pažnjom slušali. Priđe mi na kraju jedan sveštenik anglikanske crkve i upita da li u mom kalendaru mogu naći jedan slobodan dan da govorim njegovoj crkvi. Ja nisam imao nikakav kalendar i svi su mi dani bili slobodni.
Od tada, krenuo sam da propovedam po mnogobrojnim crkvama Engleske. Bilo je dana kada sam govorio u nekoliko crkava. Malo pomalo, stignem tako zahvaljujući arhiepiskopu kenterberijskom i u čuvenu katedralu svetog Pavla, u Londonu.
Nastaviće se