Stopama Svetog Save

KAO nekada Sveti Sava, vladika Nikolaj trudio se u Ohridu da uči i prosvećuje narod. Ne samo u pogledu vere i morala, već na svim poljima kulture, pismenosti, umetničkih zanata itd. U konaku eparhije, bila je jedna prostorija gde je primao goste. To je, na svoj način, bila i učionica za narod. Tu je davao časove iz evropskih i svetskih jezika, srednjoškolcima ili studentima. Davao je časove iz filozofije i drugih predmeta siromašnim učenicima, koji nisu mogli da plate profesora da ih naknadno priprema za ispit.
Pored crkve svetog Klimenta, osnovao je 1925. godine duborezačku školu za mlade talentovane polaznike, koji su učili rezbarenje ikonostasa, salonskog nameštaja i drugih ukrasa od drveta. To je poznata debarska **Zanatska umetnička škola**. Iz ove škole izlazili su poznati majstori, koji su izrađivali predmete visoke umetničke vrednosti, po ugledu na duborez crkve Svetog spasa u Skoplju i svetog Jovana bigorskog, u zapadnoj Makedoniji.
Putujući po eparhiji, vladika se zadržavao satima u razgovoru sa prostim narodom. Kada bi polazio na put, kupovao bi velike količine hleba i usput delio pastirima na planinama. Razgovarao je sa njima o njihovom doživljaju Boga i odnosu prema prirodi. Ta dragocena iskustva sakupljao je i zapisivao.
**Ostajao sam zbunjen i zadivljen pred njihovom verom i njihovim poimanjem Boga. Uzalud moji fakulteti i doktorati. Da mi je da se razučim i sve zaboravim, pa da se vratim onom neposrednom doživljavanju Boga i da teologiju učim po zvezdama i prirodi**, govorio je svojim prijateljima.
Kad je došao u Bitolj, vojnička groblja bila su u očajnom stanju. Ograde pale, krstovi polomljeni, stoka je slobodno šetala po njima i skrnavila grobove. Vladika je pokrenuo akciju i uredio francusko i nemačko groblje. Za to je odlikovan visokim odlikovanjem francuske i nemačke vlade. Govorio je.
**Mrtav neprijatelj, nije neprijatelj. Oni, što ovde leže, ratovali su jedni protiv drugih za života. Smrt ih je pomirila.** Patrijarh Varnava, na svom putu po Makedoniji, posetio je vojnička groblja sa francuskim počasnim konzulom Marselom Devosom 1936. godine.

TREĆI PUT U AMERICI
NA poziv Američko-jugoslovenskog društva. Političkog instituta pri koledžu u Vilijamstaunu, u državi Masačusets i Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, vladika Nikolaj je 1927. godine treći put putovao u Ameriku. Svrha puta bila je serija predavanja o svetskom miru u Političkom institutu u Vilijamstaunu. Osim toga, za vreme dvomesečnog boravka u Americi držao je niz beseda u episkopalnim crkvama. Govorio je studentima Pristonskog univerziteta i održao besedu u Federalnom savetu crkava u NJujorku.
Ugledni borac za mir u svetu dr DŽejms Šotvel, u Karnegijevoj zadužbini, na pres-konferenciji, pred mnoštvom predstavnika najuticajnijih američkih listova, ovim rečima je predstavio Nikolaja:
- Vladika Nikolaj jedna je od najinteresantnijih i najmarkantnijih ličnosti u crkvenom životu Balkana i Evrope. Po temperamentu mistik, ali vičan diplomata i državnik, kao što je već dokazao, on u sebi sadrži takav splet različitih osobina, da bi u svakoj zemlji bio priznat kao jedinstvena ličnost.
U opširnom intervjuu uglednom **NJujork tajmsu**, o svom dolasku u Ameriku on kaže:
**Kada sam prvi put došao u Ameriku, proučavao sam njen prosperitet, drugi put njene dobrotvorne delatnosti, ovoga puta došao sam da proučim njene mogućnosti... Došao sam da promovišem svetski mir, koji je zasnovan na duhovnim pravima, umesto na materijalnim snagama...**
Svoja razmišljanja i stavove o svetskom miru i o hrišćanskom poimanju mira među ljudima, narodima i državama, izneo je u svom poznatom delu **Rat i Biblija**, koje je napisao podstaknut ovim boravkom u Americi.
Sveti arhijerejski sinod Srpske crkve odredio je 22. juna 1934. godine episkopa Nikolaja za administratora upražnjene Žičke eparhije. Posle dve godine (1936) postavljen je za redovnog episkopa žičkog. Dolazak njegov u Žiču pada u najburnijem periodu života srpskog naroda, njegove države i crkve: ubistvo kralja Aleksandra, konkordatska borba, smrt patrijarha Varnave... Sa druge strane, svet se spremao za nove ratne sukobe. Oblaci olova i dima ponovo su se nadnosili nad Evropom.
Predosećajući burne događaje, vladika Nikolaj je neumorno radio na duhovnoj i moralnoj obnovi naroda govoreći:
**Samo duhovno jaki i snažni narodi, preživeće i odoleće iskušenjima kojima idemo u susret.**
Period drugog episkopovanja u Žičkoj eparhiji može se nazvati njegovim misionarskim periodom.
Vladika Nikolaj premešten je u Žiču, po želji i na predlog kralja Aleksandra Karađorđevića. Kralj je hteo da Nikolaj obnovi manastir Žiču i da je pripremi za njegovo krunisanje. Tada bi se otvorila osma vrata na žičkom hramu (u Žiči su krunisani kraljevi dinastije Nemanjića i pri krunisanju otvarana su vrata kroz koja je novokrunisani kralj izlazio, otuda **sedmovrata** Žiča).
Ovaj plan osujetio je marseljski atentat 9. oktobra 1934. godine. No, svejedno, Nikolaj je krenuo sa obnovom. Može se slobodno reći da je Žiča bila centrala njegove mnogostruke delatnosti, iz koje je zračila velika duhovna energija, zagrevala i osvetljavala sva polja njegovog misionarskog rada.

DUHOVNE **CRNE RUPE**
KAO žički episkop, pored mnogobrojnih naziva koje je stekao kao niko pre njega, poneo je i naziv: vladika obnovitelj. I to dvostruki - duhovni i materijalni. NJegovo staranje i trud na obnovi manastira Žiče i svih zapuštenih svetinja, podizanje novih hramova, socijalno staranje i briga za siromašne i bolesne, nalikuju samo na delatnost prvog žičkog arhiepiskopa Svetoga Save.
Žička evanđelska delatnost, koja je bila razvila svoju živu akciju, štampanjem i izdavanjem desetina knjiga i publikacija u sopstvenoj štampariji, neprestana putovanja i kanonske posete po eparhiji i van nje, dali su mu i drugi naziv: vladika preporoditelj.
Mnogobrojna su polja vladičinog pastirskog i misionarskog rada. Rad na organizovanju i duhovnom rukovođenju Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice, ili velikog bogomoljačkog pokreta u našem narodu, svrstavaju ga među velike duhovne vođe i apostole, kakvih je malo u istoriji hrišćanstva. Posle velikih stradanja u Prvom svetskom ratu, u narodu se javlja veliko duhovno buđenje, glad i žeđ za duhovnim vrednostima i iskustvima.
Nedovoljna spremnost evropske crkve da odgovori narodnim duhovnim potrebama otvara prostor za delovanje mnogobrojnih sekti sa Zapada. Videvši opasnost pred kojom se našao naš narod, vladika Nikolaj se potpuno okreće narodu, nastojeći da zadovolji njegove duhovne potrebe. Počinje sa formiranjem bogomoljačkih bratstava, najpre na teritoriji svoje eparhije, a potom širom cele crkve.
Nisu svi arhijereji, nažalost, prihvatili pojavu ovog pokreta u crkvi. Neki su čak zabranjivali osnivanje bratstava u svojim eparhijama. I kada se danas pogleda versko moralno stanje naroda na ovim prostorima, prepoznaju se te duhovne **crne rupe**, na prostorima gde taj pokret nije uhvatio korena. Ipak, pokret se nezadrživo širio i organizovao, tako da je Arhijerejski sabor srpske crkve priznao i odobrio njegov rad, a za duhovnog vođu pokreta postavio je vladiku Nikolaja.
Ko su bili članovi ovog pokreta? To je bio naš čestiti i pobožni svet, koščati ratar i težak, zanatlija i radnik, koji je preko svojih pleća preturio mnogobrojna iskušenja i stradanja, klecajući pod krstom stradanja. Iz redova ovog pokreta regrutovani su mnogobrojni sveštenici, monasi i monahinje, koji decenijama predano služe u crkvi. Zahvaljujući njegovoj duhovnoj snazi, Srpska crkva je pretrajala i preživela najveći progon i stradanje u svojoj istoriji pod komunističkim režimom.

PRASE KROZ PROZOR
KRALJ Aleksandar Karađorđević, sa kraljicom Marijom, posetio je početkom leta 1925. godine jug Makedonije. Polovinom meseca juna boravio je u Bitolju i Ohridu. Posle veličanstvenog dočeka u drevnom Ohridu, kralj je sa pratnjom otišao u manastir svetog Nauma, na ručak koji je on priredio.
Na tom putu, koji je vodio samom ivicom Ohridskog jezera, padinom planine Galičnice, pratio ga je vladika Nikolaj, kao nadležni episkop ohridski i domaćin u manastiru. Kralj Aleksandar je ušao u hram, celivao mošti snjvetog Nauma, i upoznao se sa istorijatom ove svetinje. Posle kratkog predaha i osveženja, krenuli su u manastirsku trpezariju na ručak.
Bio je posni dan, sreda ili petak. Na putu do trpezarije prolazili su pored kuhinje. Nikolaj je krajičkom oka smotrio spremljeno pečeno prase na kuhinjskom stolu. Odmah je skrenuo u kuhinju, ostavivši kralja, dohvatio pečeno prase i bacio ga kroz prozor u jezero.
Posluga kraljeva ostala je skamenjena. Za vreme jela, služena je ohridska riba, razne salate i isključivo posna hrana. Ručak je protekao u prilično zategnutoj atmosferi.
Kada se kralj vratio u Beograd, žalio se svojim prijateljima i Nikolajevim poznanicima na ovaj njegov postupak. Jedan njihov zajednički prijatelj rekao mu je tada:
**Vaše veličanstvo! To Vam je Nikolaj. Ne zaboravite, on je komšija Ilije Birčanina, koji je pred turskog pašu izlazio sa buzdovanom i jataganom i bacao pred njega porez bez brojanja.**