Opelo posle 130 godina

U JEDNOM članku u “Glasniku” iz 1921. godine, vladika objašnjava ko su bogomoljci: “To su neizbrojani i neorganizovani ljudi i žene, od Čuruga do Bitolja - na hiljade i hiljade njih - koji najusrednije poste i mole se Bogu: nedelju praznuju i pričešćuju se, propovedaju pokajanje i drugi dolazak Spasiteljev. Neki od njih tumače snove i znake. Neki ostavljaju kuću i porodicu i odlaze u monaštvo. Oslovljavaju se sa ‘braćo’ i ‘sestre’. Na bogosluženja dolaze u grupama. U hramovima kleče i uzdišu, celivaju krst i ikone...
Posle službe skupljaju se pred crkvom da čuju propoved svojih ‘proroka’. Ovi prorci - prosti seljaci, sa dugom bradom i kosom - vade iz džepa Novi zavet, od upotrebe pohaban i umašćen, čitaju i govore, dok svi ne zaridaju od pokajanja i umilenja... Kažu neki - bogomoljci buncaju!
Buncaju, to je istina. Nešto nebeskog vina ušlo je u njih, i to ih je uzbunilo i zbunilo.
A trezveni sinovi zemlje govore uvek logično, i to je istina. I prvi hrišćani su buncali dok je Rim bio logičan. I logika zemljanih poronula je u zemlju, a buncanje je pobedilo svet...
Starajte se da razumete bogomoljce. Uzdržite se od bacanja kamena na njih, jer možete lako udariti Hrista. Ne odbacujte ih, da oni vas ne odbace.”
Vladika Nikolaj bio je duša ovog pokreta. On ga je duhovno uobličio, organizovao, usnovio sve njegove energije, očistio ga od spiritizma i zastranjivanja i dao mu pečat čiste pravoslavne pobožnosti.
Pokret je imao, pre svega, pokajnički i preporoditeljski karakter. Zato su često organizovani bogomoljački sabori, na kojima je učestvovalo po nekoliko hiljada bogomoljaca. Pevane su duhovne pesme, vršena bogosluženja, držane besede i propovedi, ispovedalo se i pričešćivalo.
O ovom pokretu Nikolaj je napisao jedno svoje znamenito delo pod naslovom “Divac”.

DUHOVNO ŽARIŠTE
ZAJEDNO sa radom na duhovnoj obnovi, vladika je pristupio obnovi i poznatih srpskih svetinja, crkava i manastira u Žičkoj eparhiji. Ono što daje pečat njegovom radu na ovom planu, pored obnove Žiče, jeste obnova manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, između Čačka i Požege. Nekoliko manastira smešteno je na ovom malom prostoru, sa obe strane Zapadne Morave, pa je ova kotlina dobila naziv “Srpska Sveta gora”.
Ne samo da je vladika materijalno obnovio ove manastire, već ih je i duhovno oživeo, napunivši ih mladim monasima i monahinjama iz redova bogomoljačkog pokreta. Naročito su velika ljubav vladičina bili manastir Jovanje i Preobraženje.
Stari manastir Jovanje nije imao monaha i bio je potpuno zapušten i napušten. On ga je potpuno obnovio i oživeo, postavši njegov ktitor. Sa njim je, u ovaj manastir, došlo 12 monahinja iz Bitolja. Vremenom se taj broj popeo na više od 40 mladih i sposobnih monahinja.
U manastiru je zavedeno potpuno svetogorsko monaško pravilo i tipik. Sveta liturgija služena je svakog dana. Vladika je budnim okom pratio rad ove velike duhovne košnice.
Izgradnjom železničke pruge kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru, srušen je stari manastir Preobraženje. Na mestu gde je bio manastir, sagrađena je železnička stanica u Ovčaru. Vladika je lično izabrao mesto za novi, današnji manastir. Sa jeromonahom Atanasijem Đokićem, iz manastira Sretenje, pešačio je celog dana klisurom.
Kada se popeo na jednu stenu, sa desne strane Morave, iznad česme, na putu Čačak - Požega, zastao je da predahne. Posle kraćeg predaha ustao je, prekrstio se i udario pataricom (vladičanski štap) o stenu i rekao:
“U ime Boga, ovde ćemo sagraditi novo Preobraženje, da služi našem narodu na duhovnom preobražaju”.
Novi manastir je kopija stare crkve svetog cara Konstantina i carice Jelene iz Ohrida, karakteristične arhitekture - sa tri strane hrama su tremovi na stubovima pod istim krovom.
U starom manastiru Preobraženje, po zapisu Joakima Vujića, nije se jelo meso i manastir nije imao zemlje. Vladika je nastavio tu tradiciju u novom Preobraženju. Manastir danas nema nijedne stope zemlje. Zalepljen je za planinu Ovčar kao lastino gnezdo. U njemu se služi svetogorsko pravilo do danas. Zahvaljujući blagoslovu vladike Nikolaja, spada u najveće svetinje i duhovno je žarište, ne samo Ovčara i Kablara, već i cele srpske crkve. Izdržava se rukodeljem svojih monaha i prilogom mnogobrojnih hodočasnika.
Još jedno epohalno delo na polju graditeljstva učino je vladika Nikolaj. Manastir LJubostinju, zadužbinu carice Milice, koja je bila zapuštena do njegovog dolaska, pretvorio je u ženski manstir i počeo sa obnovom. Za starešinu postavio je sposobnog arhimandrita Nikona, iz manastira Kalenić, inače svog dugogodišnjeg prijatelja. Nikon je dobio zadatak da podigne novi konak sa severne strane manastira, po najsavremenijim standardima građevinarstva, i da isti opremi najmodernijim nameštajem. Za starešinu manastira postavio je čuvenu igumaniju Jelenu, iz Vraćevšnice. Drevni manastir trebalo je pretvoriti u savremeno i moderno zdanje po najsavremenijim standardima. Šta je vladika Nikolaj planirao sa ovim manastirom?

RASADNIK UMETNOSTI
KRALJICA Marija, udovica kralja Aleksandra Karađorđevića, posle pogibije svoga muža u Marselju, poverila je vladici Nikolaju, da želi da obnovi tradiciju udovih srpskih kraljica iz istorije, da se povuče u manastir i primi monaški čin. Planirala je da to učini, čim njen sin, prestolonaslednik Petar Drugi, postane punoletan.
Marija je pominjala i još neke ugledne žene koje bi došle u manastir. Između ostalih, to su bile: književnica Isidora Sekulić i direktor Prve ženske gimnazije u Beogradu Darinka Janošević. Manastir je, po tom planu, trebalo da postane škola za srpske devojke, koje se spremaju za monaštvo. Da postane rasadnik umetničke radinosti: ikonopisanja, umetničkog veza, štrikanja i drugih zanata. Kao nekada u vreme carice Milice i monahinje Jefimije. Nažalost, novi svetski rat omeo je planove i osujetio jedan veliki početak u monaškom životu naše crkve.
Na ulasku u Ovčarsko- -kablarsku klisuru, od Požege, u steni sa desne strane, ima jedna pećina. U vreme srpskog ustanka, nekolio stotina ljudi, žena i dece, bežeći od Turske potere, sklone se u tu pećinu. Po detinjem plaču, Turci otkriju skrovište, i na ulazu u pećinu zapale slamu i granje. Od vatre i dima poguši se sav narod u njoj.
Vladika Nikolaj, sa grupom speleologa i arheologa, pokupi sve kosti u dva ukrašena sarkofaga i iznad pećine postavi veliki krst sa raspećem. Kad je sve bilo gotovo, on priredi veliku svečanost i održi opelo nad kostima posle 130 godina. Pred nekoliko stotina bogomoljaca i vernika požeške i čačanske nahije održao je svoju čuvenu besedu, u kojoj je rekao:
“Evo pećine koja nas opominje na brižljivo čuvanje svoje duše. Evo grobnice večitije od faraonovih piramida. Evo mauzoleja uzvišenijeg od svih mauzoleja! NJega je Božja ruka sazdala kad je svet stvarala, za plemenitu grobnicu srpskih mučenika. No, ovaj mauzolej, jedini je ovako osvećen, jedini u kome je opelo na ovakav način izvršeno, posle 130 godna, nad onima koji u njoj stekoše besmrtnost, kako u nebeskom kalendaru, tako i u narodnoj istoriji.”
Tada je sva štampa pisala o opelu posle 130 godna, sa istorijatom ove narodne tragedija i vladičinom besedom.
Prelaskom u Žičku eparhiju, nije prestala vladičina briga o sirotištu u Bitolju. Neprestano je brinuo o deci, šaljući im pomoć u novcu, hrani, odeći i obuči. Po ugledu na Bogdaj, širom Žičke eparhije, podiže i organizuje dečja sirotišta i hranilišta, domove milosrđa i narodne kuhinje za gladne i siromašne.
U Ovčarskoj banji, blizu starog manastira Blagoveštenje, njegovim prilogom i trudom ovčarsko-kablarskih monaha i monahinja, podignut je dom sa sobama za siromašne bolesnike. Zvao se “Dom milosrđa”.
Zauzimanjem vladičinim podignuti su domovi i dečja hranilišta u Čačku, Kraljevu, Gornjem Milanovcu i Kragujevcu. U Kraljevu je podignut Dom za iznemogle starce i starice, na zemljištu kraljevačke crkve. Domovi su bili organizovani oko crkava i manastira. Vladika je angažovao sposobne monahe, monahinje i svešteničke supruge, koji su vodili brigu o funkcionisanju ovih domova. Manastiri i veće crkvene opštine izdržavali su ove ustanove. Davali su pomoć u novcu, namirnicama, hrani, odeći i obući, koju su skupljali od vernika.
I u ovom radu vladika Nikolaj pokazao je širinu svoje svečovečanske duše: stalno je upozoravao upravitelje ovih domova da ne zloupotrebljavaju težak položaj štićenika i da im ne nameću versko vaspitanje. To je vladika ostavio njihovom kasnijem slobodnom izboru i odlučivanju.
“Bilo je docnije, pa i u socijalističkoj Jugoslaviji, veoma uglednih ličnosti na visokim partijskim i državnim položajima, koji su prehranjeni u ovim sirotinjskim domovima. Da li su se oni sećali svojih dobrotvora - ne znam”, piše vladka Jovan Velimirović, u svojim sećanjima na vladiku Nikolaja.

MAJCI U NARUČJE
BELI galebovi lete nad mojim plavim jezerom, kao beli angeli nad plavim nebom. Niti bi galebovi bili beli ni jezero plavo, da veliko sunce nije otvorilo svoje oko nad njima.
Majko moja nebesna, otvori Tvoje oko u duši mojoj, da vidim šta je šta. Da vidim, ko obitava u duši mojoj, i kakvi plodovi rastu u njoj.
Bez Tvoga oka ja tumaram beznadežno po duši svojoj kao putnik po ponoći, po ponoćnoj bezrazličnosti. I pada, i diže se ponoćni putnik, i ono što sreta na putu naziva događajima.
Ti si jedini događaj života moga, svetlo duše moje. Kada dete juri majci svojoj u naručje, za njega ne postoje događaji. Kada nevesta trči svome ženiku u sretanje, ona ne vidi cveće u livadi, niti čuje brujanje oluje, niti oseća miris kiparisa ni volju zverova - ona vidi samo lice ženika, čuje samo muziku sa usana njegovih, mirše samo dušu njegovu. Kada ljubav ljubavi hodi u susret, ništa joj se ne događa. Vreme i prostor izmiču se s puta ljubavi.
Majko nebesna, ljubavi moja jedina, oslobodi me robovanja događajima i učini me svojim robom.
Najbelji Dane, svani u duši mojoj, da vidim cilja, zamršenog puta svoga.
Sunce nad suncima, jedini događaj u vasioni, što privlači srce moje, obasjaj unutrašnjost moju, da vidim, ko se usudio obitavati u njoj osim Tebe. Da iskorenim iz nje sve plodove, što slede spolja, a srce im miriše gnilinom.