Srbi nisu što i Nemci

Piše: LJubomir Ranković, protođakon

ODMAH po okupaciji, Nemci su počeli da dolaze u Žiču. Danima su u manastiru sve pretresali, prevrtali, prekopavali i vladiku saslušavali. Smatrali su ga engleskim prijateljem i obaveštajcem. Tražili su u manastiru aparate i špijunsku tehniku. Dva puna meseca trajali su pretresi i saslušanja. Nije nađeno ništa.
Ipak, on je za njih bio neprijatelj, koga je trebalo ukloniti. Prisilili su ga da podnese ostavku na dužnost episkopa žičkog i da traži da mu se postavi zamenik. Primoran na ostavku, napisao je čuvenu predstavku Svetom arhijerejskom saboru u kojoj traži da bude razrešen dužnosti zbog **nezdravlja**.
Sabor je za zamenika Nikolaju postavio vladiku Vikentija (Prodanova), koji je u Žiču izbegao iz Makedonije.
Može se reći da je Nikolaj već u Žiči bio uhapšen. Nije se mogao kretati eparhijom, služiti i propovedati, a bio je stalno pod budnim okom nemačke straže. Kako je Žiča bila relativno blizu prometnih saobraćajnica i većih mesta - Kraljeva i Čačka, Nemci su odlučili da ga uklone iz ovog manastira.
Na Petrovdan, 12. jula 1941. godine, Nemci su vladiku Nikolaja prebacili konjskim kolima iz Žiče u LJubostinju. Postavili su jake straže oko manastira. Vladika je imao pravo da prošeta manastirskom portom i da obavlja bogosluženja u hramu. Nije mu dopuštano da odlazi iz manastira.
Godinu i po boravka u LJubostinji, vladika je iskoristio za pisanje. Bio je veliki problem nabaviti potreban papir. U ovom periodu nastala su njegova poznata dela: **Teodul**, **Srpski narod kao Teodul**, **Srednji sistem**, **Indijska pisma**, **Mudra igumanija ljubostinjska**, **Stoslov o ljubavi**, **Kasijana**, **Zidanje LJubostinje** (pesma u desetercu za guslare), **Služba prepodobnoj materi Evgeniji** i mnoge duhovne pesme.
Sa njim u manastiru bili su jeromonah Vasilije Kostić, potonji episkop žički i sinovac Jovan Velimirović, profesor bogoslovije.

GESTAPOVAC U MANASTIRU
PREKO sveštenika i monaha, koji su mogli, po dozvoli Nemaca da posećuju vladiku, on je u dobroj meri upravljao svojom eparhijom. Kada su te posete učestale, Nemci su postavili noćne straže u planini oko manastira, odakle se video ceo prostor. Noću su povremeno osvetljavali manastir i motrili ko dolazi u njega. Ceo taj kraj oko Trstenika i Kruševca bio je inače 1941. godine vrlo nemiran i buntovan. Tu su dejstvovale oružane grupe pod komandom Koste Pećanca, četnici Keserovića i grupa komunista iz Levča.
U manastir LJubostinju, često je po zadatku dolazio jedan visoki oficir Gestapoa - Tajhman, i saslušavao vladiku. Nemci su tražili da preko štampe i radija opozove narod na poslušnost okupatoru. Vladika je to odbijao govoreći **gestapovcu**:
- Vi mislite da sam ja popularan u srpskom narodu. Ako stvarno to jesam, izgubio bih svu popularnost, ukoliko bih preporučio bilo kakvu saradnju. Srpski narod je slobodarski narod. Ne voli okupaciju, ni okupatore. Vekovima se borio da istera okupatore iz svoje zemlje. Od vas, Nemaca, zavisi hoće li narod biti lojalan ili ne. Srbi nisu što i Nemci. Za sve Nemce misli firer i svi ga slušaju. Srbi su individualisti. Svako misli svojom glavom. Zato je mnogo partija u našoj državi.
**Na Preobraženje 19. avgusta 1941. godine**, piše profesor Jovan Velimirović, **jedna grupa nemačkih vojnika, naoružanih do zuba, upala je u manastir. U crkvi je trajala služba. Vojnici su upali u crkvu, prekinuli službu i naredili da svi izađu napolje. Uzeli su ključeve od starešine manastira i počeli pretres svih prostorija, stalno ponavljajući: **Fon Čiča**.
Nije nam bilo jasno šta hoće, jer nisu čisto izgovarali reči. Nikolaj je zbog starosti sedeo u stolici, dok smo svi ostali stajali. Kada mu je prišao jedan od starešina, upitao je: - Koga tražite? Oficir je odgovorio: - Vladiku! - Ja sam.
Odmah su ga opkolili i poveli u kamion. Odvezli su ga u Kruševac. Vladiku su u Kruševcu satima saslušavali. Saslušanje je bilo sa prevodiocem. Kada je jednog trenutka vladika ispravio prevodioca i progovorio na tečnom nemačkom jeziku, oficir koji je vršio saslušanje, iznenađeno upita:
- Pa, vi znate nemački?
- Znao sam - odgovori vladika, - ali sam prilično zaboravio.
Saslušanje je nastavljeno sa prevodiocem**.
Posle napada četnika i partizana na Kraljevo 1941. godine, okupator je izvršio surovu odmazdu nad nedužnim stanovni-štvom. Streljano je više hiljada Kraljevčana. Čim je saznao za ovu tragediju, vladika je krenuo u Kraljevo da protestvuje kod nemačkog komandanta grada. Međutim, ovaj ne samo da nije hteo da razgovara sa vladikom, nego je naredio da se odmah vrati u LJubostinju. Tako je ova njegova misija propala.
U vreme borbi oko Kraljeva, Nemci su bombardovali manastir Žiču. Jedna bomba udarila je u levo krilo crkve, levu pevničku apsidu i srušila veliki deo zida od temelja do krova. Spaljen je vladičanski konak i ostale zgrade u manastiru.
Vest o rušenju Žiče teško je pogodila vladiku. Danima nije izlazio iz svoje ćelije. Tugovao je i uzdisao. Utešio ga je njegov prijatelj podsetivši ga da je Žiča uvek stradala sa svojim narodom i da bi bilo nenormalno da srpski narod strada, a Žiča da bude cela i netaknuta. Posle ovog razgovora, on se malo oraspoložio i umirio.


STRELJANJE U KRAGUJEVCU
ZAJEDNO sa Kraljevom, velika nesreća zadesila je i Kragujevac. Fašisti su u znak odmazde streljali 6.000 Kragujevčana, među kojim najviše đaka, žena i dece. Crne vesti stizale su do vladike. Danonoćno se u svojoj sobi molio za pokoj duša postradalih i za spasenje preživelih. Često su ga zaticali na molitvi, kako plače i rida. Celo područje oko Trstenika, Vrnjačke Banje, Kraljeva i Kruševca bilo je nemirno i nestabilno. Oružane grupe i čete nedićevaca, četnika i komunista, vršljale su ovim krajevima unoseći nemir u narod i stvarajući zabunu i pometnju.
U Levču je pod komandom nekakvog učitelja zvanog Badža stvorena **Levačka komunistička republika**. Nemci su bili zauzeti svojim problemima i nisu previše obraćali pažnju na događaje u ovom području. Ipak su saznali, preko svoje obaveštajne službe, da komunisti iz Levča planiraju napad na LJubostinju. **Komunistički glavni štab** izdao je naređenje da se vladika Nikolaj likvidira. Okupator je znao da je vladika neprijatelj komunista isto koliko i njihov, i prepustio je da oni odrade posao likvidacije koji je bio u zajedničkom interesu.
Po noći 18. septembra 1941. komunisti su krenuli iz Kalenića u pravcu Trstenika i LJubostinje. Četnici su bili blagovremeno obavešteni o ovom pokretu. Dočekali su ih, pred samim manastirom, vatrom iz zaseda. Cele noći vođena je borba za manastir i napad je odbijen. Posle ovoga napada, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub - Draža Mihailović, sa kojim je vladika Nikolaj održavao veze, doneo je odluku da Nikolaja nekako prebaci na Ravnu goru u svoj ratni štab. Ta odluka je kasnije opozvana, Nemcima je na sreću, sve lošije išlo na frontu, pa opsednuti svojim problemima oslabili su nadzor nad vladikom. On je držao veze sa svim patriotskim snagama i sa sveštenstvom i narodom svoje eparhije. Plašeći se njegovog uticaja u narodu, Nemci su odlučili da ga udalje sa ovog područja i iz Žičke eparhije.
U ranu zoru, 3. decembra 1942. godine, blokirali su manastir LJubostinju sa svih strana. Nemački vojnici upali su u manastirski konak i počeli sa legitimisanjem. Sve prisutne strpali su u sabirnu sobu. Kad je svanulo, došao je visoki oficir Gestapoa i saopštio vladici odluku nemačke komande o premeštanju u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Sa njim su pošli jeromonah Vasilije Kostić i sinovac Jovan Velimirović.

VLADIKA I PATRIJARH
MANASTIR Vojlovica udaljen je četiri-pet kilometara istočno od Pančeva, na putu prema selu Starčevo. Bio je prilično zapušten i oronuo. Vladika sa svojom **pratnjom** smešten je u stari konak sa starinskim nameštajem punim stenica i gamadi. Nemci su ovde zaveli sasvim drugačiji režim nego u LJubostinji. To je bio pravi zatvor, sa stalnom stražom, zaključanim vratima i prozorima, bez prava primanja posete i pošte. Zatvorenici nisu imali pravo nikome pisati, niti se javljati. Bila je potpuna izolacija.
U početku, stražu su sačinjavali, jedan nemački vojnik i jedan agent beoradske policije u civilu. Kasnije su agenta zamenili nemačkim vojnicima, jer nisu imali u njega poverenja. Sva vrata soba u kojima su bili zatvorenici bila su zaključana. Prozori su bili zaključani katancima i otvarani su jedan sat dnevno radi provetravanja. Zatvorenicima je bilo dozvoljeno jedan sat šetnje dnevno, ispred konaka u kome je bio zatvor. Svakodnevno bogosluženje, jutrenje i večernje, obavljali su u sobi vladike Nikolaja, a liturgiju nedeljom i praznikom u manastirskom hramu. Pred početak liturgije stražar je otključavao hram i u toku službe stajao na ulazu. Posle službe, ponovo je zaključavao vrata.
Boravak u Vojlovici vladika Nikolaj je iskoristio za rad na ispravci teksta Vukovog prevoda Novog zaveta. Pored toga ispisivao je čitave sveske raznih misli i duhovnih pouka. Nemci su svakodnevno donosili okupatorske novine iz Beograda. On je izrezivao sličice iz čitulja i ređao ih po svome stolu i molio se Bogu za upokojene. To je nazivao svojim **najmilijim ikonostasom**. Vladika je retko koristio dozvoljeno vreme za šetnju. Naviknut na sedenje i pisanje, nije, takoreći, ustajao iza svoga stola. Kada ga je jedan nemački oficir, dobronamerno, opomenuo da treba da šeta, on je sa ironijom i u šali odgovorio: **Ako bih ja posle toliko vremena izolacije, izašao i počeo da šetam, toliko bih se obradovao da bih počeo da trčim. Vaši stražari bi pomislili da sam počeo da bežim i otvorili bi vatru. Tako bih ja poginuo, bez krivice, greškom**.
U proleće 1943. godine, 20. maja, u manastir Vojlovcu doveden je u zatočenje i patrijarh srpski Gavrilo Dožić. U početku Nemci nisu dopuštali da se Nikolaj i patrijarh sastaju i razgovaraju. Docnije su dozvolili, i oni su čitave sate provodili zajedno u prijateljskom razgovoru. Inače su bili stari prijatelji i drugovi. Istina, prijateljstvo je **napuklo** oko pitanja Konkordata, ali taj sukob je brzo prevaziđen pomirenjem, u manastiru Kalenić 1941. godine.

DOBAR SRBIN
I JA kažem: dovoljno je biti dobar Srbin, ali po ugledu na najbolje i najslavnije Srbe, koji su se javili na izložbi ljudi u ovome svetu za minulih hiljadu godina. No, ne smem da kažem kao ti: vera je sporedna! Jer bi me svi Srbi uterali u laž.
Dobar si Srbin, ako ima slatku dušu kralja Vladimira, izdržljivost Nemanjinu, hristoljublje Savino, revnovanje Milutinovo, krotost Dečanskog, smernost Uroševu, požrtvovanje Lazarevo, viteštvo Strahinjino, pravdoljublje Markovo, srce Jugovića majke, pouzdanje Miličino, blagost Jevrosiminu, milost Kosovke devojke, trpeljivost porobljenog roblja, vidovitost slepih guslara, mudrost srpskih popova i kaluđera, stidljivost narodnih devojaka, nadahnuće narodnih pevača, darovitost narodnih zanatlija, otmenost narodnih tkalja i vezilja, jasnoću narodnih poslovičara, umerenost i odmerenost srpskih seljaka, sjaj krsne slave svih krštenih Srba.
No, nije li sve ovo od vere? Vaistinu, i osnova i potka svemu nabrojanom jeste vera Hristova. Ako li ti nemaš u sebi nijednu od pobrojanih vrlina slavnih ti predaka a ipak se nazivaš Srbinom, onda si samo jedna čuvena firma na praznom dućanu. A to mislim, ne želimo ni ja tebi, ni ti sebi.
Reći nekome: budi dobar Srbin a vera je sporedno, isto je što i reći jednoj ovci: budi ti samo ugojena a paša je sporedno!
Ne može niko biti dobar Srbin a da pre svega nije dobar čovek.
U svetu pak niti je bilo niti ima ikakve sile, koja može čoveka učiniti savršeno dobrim, osim sile vere Hristove.
Nemoj, dakle, želeti Srpstvo bez sadržine.
Ne bio ti čovek bez pameti putovođ ni Srbin bez vere ortak.