Tortura u logoru smrti

Piše LJubomir Ranković, protođakon
KRAJEM 1943. godine, 18. i 21. decembra, manastir Vojlovicu posetio je general Milan Nedić, predsednik Srpske vlade za vreme okupacije. Prvi put posetio je patrijarha Gavrila, a drugi put patrijarha i vladiku Nikolaja zajedno. Cilj Nedićeve posete bio je da izloži patrijarhu plan, po kome bi on bio pušten iz zatvora u Vojlovici, i došao u Beograd. Primio bi ponovo upravu Srpske pravoslavne crkve i sazvao Sveti arhijerejski sabor, na kome bi bio izdat proglas protiv Komunističke partije i pozvan narod na lojalnost okupatoru. Po tom planu oformilo bi se namesništvo, koje bi vladalo zemljom umesto kralja, a jedan od namesnika bio bi patrijarh. Što se tiče vladike Nikolaja, on bi bio pušten iz zatvora i došao bi u Patrijaršiju u Beograd, ali ne bi imao pravo povratka u Žičku eparhiju, jer to Nemci izričito: ne dozvoljavaju.
Posle posete, patrijarh je sastavio odgovor Nediću u kome je izneo primedbe i neslaganja na njegov predlog, ali ga je oslovio u početku sa **Gospodine predsedniče**. Patrijarh je koncept svog odgovora pročitao Nikolaju, i pitao ga za mišljenje. Dok je čitao, Nikolaj je nervozno grickao bradu, što je bio znak lošeg raspoloženja, i slušao. Kad je patrijarh završio, rekao je:

PISMO ĐENERALU NEDIĆU
- PRVO, Vaša svetosti, ne smemo Nedića nazvati **predsednikom Vlade**, jer mi imamo legalnog predsednika u Londonu. Oslovimo ga sa **đenerale i ministre**. Drugo, što se mene tiče, ja ne želim da izlaskom iz Vojlovice samo promenim zatvorsku ćeliju i mesto svome krevetu. Ako ne mogu da odem u Žiču, u moju eparhiju, šta ću ja u Beogradu. Ako se sazove Sabor i ja na njega dođem, ja moram javno da žigošem nemačka nedela i zločine! Pobili su mi pola Kraljeva, popalili Gornji Milanovac, pobili mnoge monahe i monahinje, i sveštenike po Žičkoj eparhiji, porušili crkve i manastire. Ako ja umesto osude budem licemerno ćutao i pravio nasmejano lice, narod bi s pravom mogao da me kamenuje na Terazijama. Tebe vraćaju na tvoju eparhiju, ti idi. Mene ostavi ovde do boljih dana. I treće, što se tiče proglasa protiv Komunističke partije, mislim da bi to bila neoprostiva greška. Vrlo je opasno da Crkva izdaje proglas protiv bilo koje stranke, pa i protiv Komunističke partije. Crkvu se ne tiču partije i partijski programi. Crkvu interesuje da li te partije propagiraju bezboštvo ili ne. Mi smo protiv bezboštva, pa bilo da ono dolazi sleva ili zdesna, odnosno, mi smo i protiv Hitlerovih bezbožnika, isto kao i protiv sovjetskih. Možemo samo da izdamo proglas protiv bezbožništva, a ne protiv komunista.
Posle Nikolajevog izlaganja, patrijarh je, posle dužeg ćutanja i razmišljanja, rekao:
- Sve što si primetio, prihvatam i odobravam. Molim te, uzmi ovaj moj odgovor koji sam skicirao, pa napiši drugi, onako kako ti smatraš, a ja ću potpisati.
Profesor Jovan Velimirović, koji je prisustvovao ovom razgovoru (zahvaljujući kome imamo ovo pisano svedočanstvo), dobio je zadatak da pronađe pisaću mašinu i da otkuca odgovor koji je sastavio Nikolaj. Profesor Jovan je sačuvao kopiju tog odgovora, koja glasi:

Man. Vojlovica
22/9-DŽII-1943. god.
Gospodinu Milanu Nediću,
Armijskom Đeneralu i Ministru
Beograd

Uvaženi Gospodine Đenerale,

Na Vaše cenjeno pismo od 20-DŽII/n.s./1943. god. Pov. br. 1343, a posle dve Vaše posete i dugih razgovora od 18/5 i 21/8 tek. m. čast mi je odgovoriti sledeće:
Čovek koji je lišen slobode i svih prava, koji se od nazad trideset i dva puna meseca nalazi u strogom zatvoru, lišen svih mogućnosti, da opšti sa spoljnim svetom i da prati javni život i burne događaje sadašnjeg vremena, kao što je slučaj sa mnom, koji iz zatvora ne mogu imati ni slobodne volje ni nesmetane energije - nije u stanju da zvanično opšti i da nosi odgovornost u zvaničnim poslovima.
No, ipak ja mogu reći moje lično mišljenje i čvrsto uverenje da je Srpska pravoslavna crkva vazda bila, jeste i biće, najodlučnije protiv svake razorne akcije, koja u ateističkom besu nasrće na srpski narod s namerom da ga upropasti moralno i fizički.
I Srpska pravoslavna crkva gotova je da, u skladu sa svojim karakterom, zadatkom i dostojanstvom, pomogne i Vaše napore, kao i napore svih rodoljubivih Srba u zaštiti i spasavanju svog blagočestivog naroda.
Ali Srpska pravoslavna crkva moći će se prihvatiti s punom snagom, a s Božjom pomoći, oba ova zadatka samo onda - kako sam imao čast usmeno Vam izložiti - kada joj se potpuno povrati i nesmetano omogući pravilno kanonsko-zakonsko funkcionisanje, prekraćeno pre dve i po godine.
Bog neka Vam je na pomoći.
Šaljući vam topli blagoslov, odani Vam
AEM patrijarh Srpski
Gavrilo, s. r.**

Posle predaje patrijarhovog odgovora nastalo je zatišje. Nedićeva poseta počela se polako zaboravljati i život u Vojlovici se vratio ranijoj monotoniji.
Zatvorenici u Vojlovici svakodnevno su čitali **Novo vreme**. Naročito su ih zanimali izveštaji sa Ruskog fronta. Iako su Nemci te izveštaje doterivali, bilo je jasno da gube i da se povlače. Obično pred ručak, patrijarh i Nikolaj odlazili bi u sobu jeromonaha Vasilija i tu komentarisali stanje na ratištu. Vasilije je obeležavao linije fronta na geografskoj karti. Čim bi Rusi, ma gde napredovali, Nikolaj bi, sav radostan, govorio: **Ide Ruja, ko oluja!** Prekrstio je imena tri velika saveznička presednika: Staljina u Čelikovića, Ruzvelta u Ružića, a Čerčila u Crkvenjakovića. **Svi smo se zaista radovali uspesima Rusa kao svojim, jer u njihovoj pobedi mi smo videli kraj našem zatvoru i čamovanju** - piše profesor Jovan (potonji vladika šabačko-valjevski) u svojim beleškama o vladici Nikolaju, i nastavlja:
**Kada su Rusi potisli Nemce duboko u Ukrajinu, počeli su izražavati veće apetiti. Vladika je rekao jednoga dana: Bojim se da se Rusi neće znati umeriti na kraju rata i projaviti suviše velike apetite i time razdražiti Amerikance. A nije dobro imati Ameriku kao neprijatelja. Ovaj rat je samo trka za baze za novi rat. A Novi rat biće rat za AZIJU**.

OKUPATOR SPREMIO OSVETU
PORED pokušaja sa generalom Milanom Nedićem, Nemci su nastojali više puta da patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja privole na saradnju. Jedanput mesečno u Vojlovicu je dolazio jedan visoki nemački oficir Majer, zadužen za verska pitanja, i razgovarao sa njima. Sve je ostalo bez uspeha. Nemci su onda odlučili da im se osvete. Rešili su da ih odvedu u zloglasni fašistički logor Dahau, gde su bili najveći Hitlerovi protivnici, na izdržavanju kazne.
Dana 13. februara 1944. godine, jedan nemački oficir došao je iz Beograda u Vojlovicu i doneo naredbu Nemačke komande da se patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj spreme za put. Rečeno im je da će pravac puta biti Bečkerek. Sutradan, na crkvenu Novu godinu, u pet sati ujutro, krenuli su na put. Putovali su do Velikog Bečkereka kamionima u pratnji 20 **gestapovaca**. **Gestapovac** šofer, vozio je takvom brzinom po džombastom putu da su patrijarh i vladika jedva izdržali put.
U Bečkereku, vladika je pokušao da protestuje zbog ovakvog postupka, ali bilo je uzalud. Nemci nisu obraćali pažnju na to. Oni su za njih bili robovi, bez obzira na godine, zvanje, čin i njihovo zdravlje. U Bečkereku ih je pregledao jedan lekar, Rus po narodnosti. Dao im je nekoliko piramidona i aspirina za ublaženje bolova. Nastavili su put vozom do Budimpešte. Putovali su vagonom bez prozora i bez ikakvih sanitarnih uslova. Putna hrana sastojala se od 200 grama suvog hleba i 5 grama putera dnevno. Najteža su bila zadržavanja usput, u Bečkereku, Budimpešti i Beču, gde su vršena ispitivanja i saslušanja. Starci su imali glavobolju. Tražili su aspirine ili druge tablete, ali su odbijeni. Konačno su stigli u zloglasni logor smrti, Dahau.
Čim su stigli u logor, primenjene su teške mere, kao i za druge zatvorenike. Tokom kažnjeničkih poslova, nisu im dopuštali da skidaju mantiju, što im je otežavalo rad. Hrana se sastojala od suvog hleba i čorbe od repe koja je imala miris i ukus zemlje. Od prvog dana morali su da nose vodu kao i drugi logoraši. Dobili su jedan veliki sud koji je bio težak i nepodesan za nošenje. Nosili su ga između sebe na ramenima. Nemački stražari su to sa podsmehom gledali, dobacivali i pravili šale.
Posle pet dana, Nikolaj je pao od umora pod teretom i voda se prosula po njihovim mantijama. Tada je patrijarh počeo da viče i glasno protestuje, grdeći Nemce i njihovu **kulturu**. Prišao je jedan oficir straže i pitao šta ovaj govori. Otresajući vodu i blato sa mantije, Nikolaj je odgovorio Nemcu:
**Patrijarh srpski, gospodine, divi se vašoj velikoj evropskoj i nemačkoj kulturi i hvali vaše postupke!** (O toj i takvoj evropskoj kulturi Nikolaj je pisao u Dahau u knjizi **Kroz tamnički prozor**). Prilikom pada Nikolaj je povredio koleno leve noge. Stari patrijarh mu je pomogao da se podigne. Obojica su bili strašna uzbuđeni i poniženi. Vratili su ih u logor. Kada je Nikolaj zatražio lekarsku pomoć, stražari su drsko odbili. Posle šest sati došao je neki bolničar, oprao koleno alkoholom i zavio ranu. Zbog ove povrede, dobili su nekoliko nedelja poštede.

GROM I BOGOMOLJA
VLADIKA Nikolaj je sa svojim ocem Dragomirom, podigao u svom selu Leliću, divnu crkvu posvećenu Svetom Nikoli, krsnoj slavi roda Velimirovića. Crkva je podignuta na njihovom imanju i osvećena je 1929. godine. Iz ljubavi i zahvalnosti prema ocu, vladika je ovaj hram nazvao zadužbinom Dragomira Velimirovića, ne pominjući svoje ime. To je danas manastir Lelić.
Posle nekoliko godina od osvećenja, udari grom u crkvu i nanese neka manja oštećenja, pošto crkva nije imala gromobran. Jedan profesor bogoslovije u Bitolju, koga su zvali Peckalo, upita vladiku:
- Vladiko, je li istina da je grom udario u vašu zadužbinu u Leliću? Kako to, kao veliki duhovnik, tumačite?
- E, moj profesore! Nije to ništa! - odgovori vladika. - Udario je grom u veliku carsku Rusiju, i evo 15 godina ne može da se oporavi. I ko zna koliko će još decenija proći dok se ne oporavi. Šta je mala crkvica u mom Leliću, prema velikoj pravoslavnoj Rusiji?

VLADIKA I TESLA
VLADIKA Nikolaj i Nikoja Tesla bili su veliki prijatelji. Tesla je, inače, bio svešteničko dete. Zvali su se imenjacima. Kada je Nikolaj 1927. godine bio u Americi, on poseti slavnog naučnika. Tesla uvede vladiku u svoju laboratoriju, i jedan svoj novi izum stavi u pokret. Stotine i stotine točkića i zupčanika se pokrenulo.
- Bože, imenjače, šta uradi ti to? Kakva je to sila što pokreće tolike točkiće? - upita zadivljeno Nikolaj.
- Imenjače, ti si školovan čovek, valjda znaš šta je to? - odgovori Tesla.
- Šta je to? - pravio se Nikolaj nevešt.
- Elektrika, imenjače.
- Kad si tako veliki stručnjak za elektriku, reci mi može li nauka otkriti da se ona vidi golim okom?
- Nikada! - odgovori Tesla. - Dok je sveta i veka.
- Pa, što onda ljudi traže da vide Boga? Sila postoji i kad se ne vidi - na to će Nikolaj.