Mučenik logora Dahau

Piše LJubomir Ranković, protođakon
I u ovom najvećem paklu, za koji istorija sveta zna, u logoru Dahau, Nikolaj je pisao. Nije imao hartije za pisanje pa je koristio robijaški grubi klozetski papir. To svoje delo naslovio je **Srpskom narodu - kroz tamnički prozor**. Evropska kultura kojoj se u mladosti divio i koju je u svojim ranim delima slavio i hvalio, u logoru Dahau, u srcu Evrope, u mnogohvaljenom dvadesetom veku, doživela je svoj sumrak i slom. U fašizmu su se obistinila proroštva Dostojevskog i mnogobrojnih mislilaca hrišćanskih, o ćorsokaku i propasti evropske kulture bez Hrista.
Dahauški pakao bio je gorki plod i krvavo finale hristoborne Evrope. Nikolaj se svom žestinom kritički obrušio na Evropu u pomenutom delu. Okrivio je Jevreje za glavne nosioce evropskog hristoborstva. Gledao je užasna stradanja Jevreja u logoru: **Svojim očima sam gledao, i preživljavao sa bolom ispunjenje prokletstva starog 2000 godina, koje su Jevreji pod krstom Hristovim primili na sebe, kad su sa mržnjom uzvikivali: *Krv njegova na nas i na decu našu!* Dve hiljade godina, sa njima svojstvenom strašću, gonili su Hrista, i bivali progonjeni i kažnjavani. Molio sam se Bogu u logoru da ih oslobodi te kazne**, govorio je Nikolaj kasnije svojim prijateljima o stradanju u Dahauu. Nikolaj je ipak na rukopisu ovoga dela napisao kao upozorenje: **Nije još vreme za objavljivanje! Objaviti kad za to dođe vreme!**

PRAH I PEPEO
VLADIKA Nikolaj preživeo je teška stradanja u logoru Dahau. Pritisnut godinama teškog života, oronulog zdravlja i iscrpljen dugim robijanjem, provodio je tamničke dane u logoru poput prvih hrišćanskih mučenika. Kasnije, u razgovoru, za jednu hrišćansku reviju, sa Ruskinjom Milicom Zernov, opisujući te dane, izjavio je:
**U logoru je bilo ovako: Sediš u nekom uglu i ponavljaš sebi:
- Ja sam prah i pepeo. Gospode, uzmi moju dušu!
Duša ti se odjednom vaznosi na nebo i vidiš Boga licem k licu. Ali ne možeš da izdržiš, pa mu govoriš:
- Nisam spreman, ne mogu, vrati me tamo!
Zatim ponovo satima sediš i ponavljaš u sebi:
- Ja sam prah i pepeo. Gospode, uzmi moju dušu!
I - opet te vaznosi Gospod...
Ukratko, sav život koji mi preostaje dao bih, kada bi to bilo mogućno, za jedan sat boravka u Dahauu.**
Sećajući se boravka u Dahauu, pričao bi vladika često i ovo:
**Prilazili su mi tamničari i, podsmevajući se, pitali me:
- Veruješ li ti da je Isus Hristos bio Bog?
- Ne - odgovarao bih im.
Oni bi na to počinjali da se smeju i da me opet zapitkuju:
- Ti, dakle, više ne veruješ?
- Ne verujem, nego znam - glasio je moj odgovor.
Oni bi, razdraženi, odmah odlazili.**
Posle nekoliko meseci boravka u logoru Dahau, patrijarh i vladika premešteni su u jedno malo mesto Šlirze, 70 kilometara južno od Minhena. Boravili su u jednoj neuglednoj gostionici na obali jezera. Stanje njihovog zdravlja bilo je očajno. Obojica su bili potpuno fizički iscrpljeni i oronuli. Kretali su se kao senke. Nakon kraćeg zadržavanja u Šlirzeu, radi oporavka, prebačeni su u Beč. Tu su smešteni u neki nižerazredni hotelu bez grejanja i tople vode. Nikolaj je dobio jednu malu sobu za smeštaj. Kontrola Gestapoa bila je stalna - i danju i noću. Odnos nemačkih stražara prema njima bio je uvek grub i arogantan. To je bila odmazda zbog njihovog nepristajanja na saradnju sa Nemcima. Dok su bili još u Šlirzeu, Gestapo je tražio od njih da napišu jednu poslanicu srpskom narodu sa pozivom za borbu protiv komunizma. Za uzvrat, bili bi odmah pušteni. Oni su to kategorički odbili, kao i u Vojlovici.

POSMRTNO SLOVO LJOTIĆU
U BEČU im je predlagano da se prihvate formiranja velikog nacionalnog komiteta sa sedištem u LJubljani, koji bi organizovao borbu protiv jugoslovenskih partizana. I to su odlučno odbili rekavši: **Mi smo duhovne i religiozne vođe srpskog naroda, i nemamo ništa sa političkim i vojnim poslovima.** Zatim su Nemci pokušali da organizuju jednu svepravoslavnu konferenciju od izbeglih episkopa, kojom bi rukovodili patrijarh i Nikolaj. Cilj ovog skupa bio je nepriznavanje jedne takve konferencije u Moskvi, koja je održana tih dana, i koja je donela deklaraciju protiv nacizma i fašizma. I taj predlog je odbijen. U Beču su patrijarha i Nikolaja posetili general Milan Nedić i Dimitrije LJotić. Tokom razgovora izvinjavali su se i pravdali da su tokom celog rata više puta nastojali da ih oslobode iz zatvora. Nemci su uvek obećavali i uvek odlagali oslobađanje.
Tokom boravka u Beču Nikolaj je odlazio u Srpsku crkvu na nedeljna i praznična bogosluženja. Za vreme službe stajao je u oltaru, dok je Gestapo stražario oko crkve. Tom prilikom, na praznim listovima bogoslužbene knjige Svetog jevanđelja u oltaru, napisao je nekoliko molitvi Svetom Savi za spas i izbavljenje srpskog naroda. Te molitve sačuvane su do danas poznate pod naslovom: **Molitve u senci nemačkih bajoneta**. U ovom hramu vladika Nikolaj je molitvom iscelio jednu teško bolesnu ženu, o čemu je ostalo zapisano svedočanstvo u Letopisu crkve.
Pošto su Sovjetske trupe bile nadomak Beča, Nemci su morali da se povlače. Evakuisali su patrijarha i vladiku Nikolaja. Početkom aprila 1945. godine stigli su u Klagenfurt, gde su se kratko zadržali - dan i po. Posle
strašnog bombardovanja ovog mesta, prebačeni su u Felden. Tu ih je posetio četnički vojvoda Momčilo Đujić i uspeo da ubedi Nemce da njegovi četnici uđu u sastav njihove pratnje. Posle sedam dana provedenih u Feldenu, krenuli su u Goricu, sa oružanom pratnjom Momčila Đujića. Vaskrs su proveli u Trstu. Služili su u crkvi svetog Spiridona. Tamošnji Srbi su želeli da im prirede praznični ručak, Nemci su to odbili.
Iz Trsta su došli u Đujićev ratni štab, u mesto Sveti Petar kod Gorice 23. aprila, sa namerom da put nastave u Švajcarsku. Te noći, u saobraćajnoj nesreći, poginuo je Dimitrije LJotić, koji je pošao da se ponovo sretne sa patrijarhom i vladikom. Sutradan je u četničkoj vojnoj kapeli izvršeno opelo. Posmrtno slovo održao je vladika Nikolaj. Govorio je o njemu kao o velikom hrišćaninu i Srbinu, ističući da je kao ministar u vladi posluživao u oltaru i dodavao kadionicu svešteniku. On je poznavao LJotića kao velikog vernika i pravoslavca, ceneći njegov život i rad pre rata. Ceo rat Nikolaj je proveo u zatavoru i nije bio obavešten o LJotićevom držanju u toku rata i o njegovoj saradnji sa Nemcima. Inače, LJotić je tokom razgovora sa patrijarhom i vladikom u Beču, oštro zamerao Srpskoj crkvi zbog podrške koju je dala puču generala Simovića, i učešća u maratonskim demonstracijama 1941. godine. Smatrao je da je to početak srpske nesreće.

NA KRŠTENJE PRESTOLONASLEDNIKA
ODMAH posle opela, Nemci su patrijarha i vladiku pokrenuli na put u Švajcarsku. Posle dugog i napornog putovanja, lutanja i izbegavanja ratnih vojnih zaseda i bombardovanja, umesto u Švajcarsku stigli su u Kicbil. Tu su smešteni u jedan hotel pod jakom nemačkom stražom. Ratna sreća potpuno je okrenula leđa Nemcima. Počelo je njihovo panično povlačenje prema severu. Savezničke trupe su svakodnevno velikom brzinom napredovale. 8. maja 1945. godine američke trupe su zauzele Kicbil i oslobodile vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila. Odmah po oslobođenju, posetio ih je jedan američki viši vojni sveštenik u činu pukovnika, da se informiše o njima i njihovim potrebama. Ubrzo potom posetio ih je i američki general Kolins, komandant 22. američke divizije. Prilikom ove posete predali su pismenu poruku za generala Ajzenhauera, glavnog komandanta američkih vojnih snaga.
Posle oslobođenja, vladika Nikolaj je iz Kicbila otišao u Salcburg. U Salcburgu je već bio formiran izbeglički jugoslovenski logor u kome je bilo izbeglih vojnika i naših radnika zarobljenika, koje su Nemci tokom rata, prinudno odvodili na rad u Nemačku. Svojim prisustvom, vladika je nastojao da izbeglim vojnicima pruži duhovnu utehu i ulije nadu u bolje dane. Služio je u improvizovanoj kapeli svakoga dana moleći se Bogu za sve izginule ratnike i za zdravlje i utehu preživelih. Komunistički agenti i razni vojne delegacije iz Jugoslavije, krstarili su po Salcburgu i Minhenu, agitujući među izbeglicama. Otvoreno su pretili i slali poruke vladici Nikolaju da će biti likvidiran ukoliko se vrati u zemlju. Razlog za to bio je njegov otvoreni antikomunizam i predratni napisi protiv komunista kao nosilaca bogoborstva. Nikolaj je tada doneo odluku da se ne vraća u zemlju dok su komunisti na vlasti. Iz Salcburga on kreće na sever Evrope. Posećivao je izbegličke kolonije, pružajući svima duhovnu utehu. U Briselu je održao besedu u čuvenoj katoličkoj crkvi svete Gudule, u kojoj je oštro napao Čerčila i englesku politiku prema Jugoslaviju. Taj govor prenela je belgijska štampa, i Čerčil je odgovorio na ovaj napad u jednom engleskom listu. Ovim govorom vladika se zamerio Englezima i njihov stav prema njima od tada se promenio. To je, razume se, i posledica nove engleske politike prema Jugoslaviji, u kojoj se učvrstio Titov režim.
Na poziv kralja Petra Drugog, vladika Nikolaj u oktobru 1945. godine putuje u Englesku, na krštenje prestolonaslednika Aleksandra. U Engleskoj se ponovo sastaje sa patrijarhom Gavrilom. Engleske vlasti nisu rado izdale potrebne dozvole za njihov ulazak u zemlju. Odobren im je ograničen boravak u trajanju od 15 dana. U dogovoru sa patrijarhom Gavrilom, Nikolaj iz Engleske odlazi u Ameriku. Putovao je brodom **Kvin Meri** na kome je bio i Vinston Čerčil. Nikolaj se na brodu sastao sa Čerčilom i dugo razgovarao sa njim. Oštro mu je zamerio na politici koju je u toku rata vodio prema Jugoslaviji. Čerčil, i sam ogorčen i rezigniran, jer je kao ratni pobednik izgubio izbore u Engleskoj, rekao je tom prilikom Nikolaju: **Nemojte mene kriviti. Takva je bila strategija saveznika. Morao sam da učinim ono što sam učinio.**
Po dolasku u Ameriku, Vladika Nikolaj se prvo nastanio u manastiru Svetog Save u Libertivilu. U Ameriku je stigao sa engleskom vizom koja nije bila trajnog karaktera. Zbog antagonizma nove vlasti u Engleskoj prema njemu, jedva je, uz pomoć uticajnih Srba, rešio pitanje svog boravka u Americi.

ČUDESNO ISCELJENJE U BEČU
BILO je to početkom 1945. godine. Rat još nije bio završen, a Nemci su kroz Beč provodili bezbrojne grupe ljudi iz cele Evrope. U jednoj takvoj grupi bio je i vladika Nikolaj. Srbi u Beču viđali su ga nedeljom i praznikom, kada je pod jakom nemačkom stražom dolazio u crkvu na bogosluženje i molitvu. Tom prilikom iscelio je svojom molitvom jednu teško bolesnu ženu, koja je potom do svoje smrti služila pri crkvi Svetog Save u Beču. U crkvenom Letopisu, ostao je zapis o tom događaju u vidu ispovesti ove žene:
**Bila sam teško bolesna. Od silnog mučenja i zlostavljanja bila sam sva kontuzovana. Desna vilica bila mi je sva izlomljena, a otvor usta prebačen na levi obraz, tako da sam teškom mukom izgovarala pokoju reč. Dve teške operacije izdržala sam, ali pomoći nije bilo. Jednoga dana došao je u hram vladika Nikolaj, o kome sam pre rata dosta slušala, da je sveti Božji čovek. Pristupim njegovoj ruci za blagoslov sa silnom verom i uzdanjem da mi on jedino može pomoći. Teškom mukom izustih:
- Sveti vladiko, pomozi meni grešnoj i nesrećnoj.
Ali on se nije smeo zadržati ni sa kim u razgovoru, jer su ga njegovi crni stražari pratili u stopu. Ipak, tiho mi reče:
- Moli se Bogu i svetom Nikolaju.
Kada je sledećeg puta došao u hram, ja sam celu službu preplakala u molitvu Bogu. Na kraju službe, ja mu ponovo priđoh, klekoh pred njega i zavapih:
- Sveti vladiko, ne prođi mimo mene bolesne i nesrećne. Pomozi mi, pomozi...
On me oseni u znaku krsta svojom rukom i pomaza jelejem moja usta rekavši:
- Po veri tvojoj neka ti bude, molitvama svetog oca Nikolaja.
Osetih kako me svest napušta. Kad sam došla sebi bila sam u svom stanu okružena prijateljima koji su začuđeno gledali mene. Sa mojih usana lako skliznuše reči kao i pre. Pogledah se u ogledalo i videh svoja usta na mestu. Vrisnuh od radosti i odoh u hram da zahvalim Bogu i njegovom ugodniku svetom vladici Nikolaju.