Stojadinovićevo kajanje

POSLE oporavka od teških stradanja, vladika Nikolaj se veoma aktivno uključio u život Srpske crkve u Americi. Naročito se angažovao na prihvatanju i zbrinjavanju srpskih emigranata koji su dolazili iz evropskih logora. Spasavanje Srba iz raseljeničkih logora i dovođenje u Ameriku pozitivno se odrazilo na crkveni, socijalni, politički i društveni život srpskog naroda u Americi. Ubrizgana je nova sveža krv u starosedelački organizam. Stvorene su nove crkvenoškolske opštine i parohije i počela gradnja novih hramova.
Na Šestom crkvenonarodnom saboru, održanom od 12-15. oktobra 1948. godine, na predlog vladike Nikolaja, otvorena je izbeglička kancelarija, koja je na sebe primila sve administrativne poslove oko prihvata doseljenika. U manastiru Svetog Save u Libertivilu, otvorena je 1945. godine četvororazredna bogoslovija. Vladika Nikolaj bio je njen prvi rektor i profesor.
Iako već u poodmaklim godinama, neumorno je putovao velikim američkim kontinentom. Stizao je na sve strane. Propovedao je po srpskim i drugim pravoslavnim hramovima, širom Amerike i Kanade. Prisustvovao je mnogim hrišćanskim skupovima i susretima, gde je predstavljao Srpsku crkvu. Naročito je bilo zapaženo njegovo učešće na sastanku Ekumenskog saveta crkava, koji je održan u Evanstonu 1954. godine. NJegova pojava i reči koje je uputio tom skupu slušane su sa velikom pažnjom i uzbuđenjem. Govorio je čovek i episkop koji je preživeo i na svom telu i duši nosio sveže ožiljke nacističkog nasilja.

NAJVEĆE IZNENAĐENJE...
CENEĆI veliki vladičin doprinos za svetski mir, nesebičnu žrtvu za svoje bližnje, i njegov ogroman moralni, duhovni i naučni ugled, znameniti Kolumbija univerzitet dodelio mu je 4. juna 1946. godine počasni doktorat. Obaveštavajući vladiku o ovoj odluci, član Univerzitetskog saveta Kolumbije Čarls Burlingam, u pismu piše: **Vama počasni doktorat nije potreban, ali Univerzitetu će biti čast da počastvuje tako časnog čoveka**. Na svečanosti prilikom predavanja ovog priznanja, predsednik Kolumbija univerziteta dr Frenk Fakental, izgovorio je svečanu Formulu, napisanu u Gramati, koja u celini glasi: **Formula - Doktorata **honoris kauza** kojom se Episkop Nikolaj (Velimirović) promoviše u stepen doktora Svete Teologije na Kolumbiji u NJujorku 4. juna 1946. godine: Episkop Srpski Crkve, sa sedištem u Ohridu i Žiči: poznat i častvovan zbog svoje svetosti i milostivosti; koji se uvek i pre svega starao o sirotima i unesrećenima u zemlji što je mnogostradalna; veliki naučnik; veliki propovednik i, iznad svega, velika moralna snaga**.
Zahvaljujući se na ovom visokom priznanju, vladika je, u svom govoru, između ostalog, rekao. **Ovo priznanje donelo mi je najveće iznenađenje u životu... Ja pripadam malom i tragičnom narodu, čija se jedina veličanstvenost sastoji u njegovoj neodstupnoj borbi za *Krst časni i slobodu zlatnu*. Međutim, čini mi se da su časni poverenici Saveta pokrenuti tajanstvenim prstom Božjim, kako bi počastvovali moj narod time što će počastvovati mene**.
Usledile su mnogobrojne čestitke od Srba iz celog sveta. Čestitku je poslao kralj Petar Drugi, Slobodan Jovanović, Milan Gavrilović i mnogi drugi. Ipak, najdirljiviju čestitku, koja izražava osećanja cele srpske dijaspore, uputio je student Kolumbija univerziteta, Srbin, Mihajlo Petrović, u formi telegrama: **Najsrdačnije čestitam na visokom priznanju koje Vam je danas dodeljeno. Dvostruko sam srećan, stoga što je moj Univerzitet tako počastvovao Episkopa moje Crkve. Imena Mihajla Pupina i Nikolaja Velimirovića predstavljaće nadahnuće za nas studente Kolumbije, koji smo srpskog porekla**.

BOLNA NESLOGA
ŽIVEĆI u dalekom svetu, vladika Nikolaj nije prestajao brinuti o sveome narodu i svojoj Domaji (tako je zvao domovinu). Prikupljao je novčanu i drugu pomoć i slao je Patrijaršiji, Bogoslovskom fakultetu i bogoslovijama. Slao je pakete monasima i monahinjama širom Srbije, naročito u Žičkoj eparhiji. Pomagao je i mnogim svojim bogomoljcima. Pored rada u bogosloviji u Libertivilu, povremeno je predavao u ruskoj bogosloviji u DŽordanvilu i u Akademiji Svetog Vladimira u NJujorku, gde su ga neobično cenili tamošnji ugledni teolozi: Florovski, Šmeman, Majendorf. Zalagao se za pisanje istorije Srba u dijaspori. Pored stalnog i požrtvovanog misionarskog, nacionalnog i humanitarnog rada, bavio se pisanjem i izdavanjem svojih, i odabranih dela hrišćanske literature. Sa protom Aleksom Todorovićem iz Minhena, pokrenuo je religioznu biblioteku **Svečanik**, koja je izdala knjige neprolazne vrednosti. U ovom periodu nastaju njegova značajna dela: **Kasijana**, **Žetve Gospodnje**, **Divan**, **Zemlja Nedođija** i **Jedini Čovekoljubac** (nedovršeno delo).
Jednom prilikom, posetio ga je Milan Stojadinović, bivši predsednik jugoslovenske vlade, koji je živeo u emigraciji u Argentini. Kajao se zbog Konkordata i molio vladiku da ga vrati u članstvo Crkve. Samo široka vladičina hrišćanska duša mogla je da razume i oprosti, da pruži utehu i sve zaboravi. Posle dugih razgovora, Stojadinović je bio dirnut i potresen. Pošto je bio veoma bogat, ponudio je vladici veliku novčanu pomoć. Nikolaj nije hteo uzeti ni centa, ali mu je tom prilikom dao nekoliko stotina adresa ljudi iz Srbije i zamolio ga da tu pomoć pošalje njima, što je ovaj i učinio.
Izgnanički život, nostalgija i odvojenost od otadžbine i svojih najbližih, negativno su uticali na međusobne odnose Srba u emigraciji. Jedni druge su optuživali za izdaju i poraz u ratu. Srpska emigrantska štampa bila je preplavljena polemičkim, svađalačkim i uvredljivim tekstovima. Nesloga i razjedinjenost u tuđem svetu, teško je bolela vladiku. U tim svađama ni njega nisu ostavili na miru.

UPOKOJ NA POKLADE
PRITISNUT starošću i oronulog zdravlja, on u septembru mesecu 1953. godine odlazi u manastir svetog Tihona Zadonskog u Saut Kananu (Pensilvanija), da predaje u tamošnjoj ruskoj bogosloviji. Predavao je dogmatsko i pastirsko bogoslovlje i omilitiku (crkvenu retoriku). Na njegova predavanja, pored đaka, dolazili su i profesori, a vrlo često i narod iz okoline. Kada je 1955. godine umro episkop Jona, koji je bio upravnik škole, profesori su jednoglasno izabrali Vladiku Nikolaja za rektora. Inače, on je kod Rusa uživao veliko poštovanje (Rusi su prvi izradili njegovu ikonu). U ovom skromnom ruskom manastiru Vladika je u miru i potrebnoj nezi provodio svoje poslednje zemaljske dane. Duboko je tugovao i patio, jer je bio odstranjen iz života svoje Srpske crkve i svoga naroda, kojima je ceo svoj vek predano i požrtvovano služio. Često su ga u njegovoj sobi zaticali uplakanog. On je voleo svoj narod i svoju otadžbinu kao retko ko. Samo Bogu i njemu su znane duševne patnje koje je zbog poznate srpske nezahvalnosti podnosio, ostavljen i naputšen od svih, kao nekada Sveti Sava.
**Jednom, potišten osećanjem nostalgije (piše Rus Vladimir Rajevski, prof. u bogosloviji sa vladikom) Vladika Nikolaj pokazao je žaljenje što nije imao frule, na kojoj je od detinjstva voleo da svira. Ja sam odmah pisao episkopu prizrenskom Vladimiru (Rajiću) i uskoro dobio od njega frulu, koju je lepo izradio neki od poštovalaca Vladike Nikolaja. Sećam se kad sam je predao Avvi, Starac se kao dete obradovao, jer je frula bila iz njegove drage otadžbine, i podsećala na nju. I docnije, često, kad je vladika - izuzetno delikatan - pretpostavljao da svi u našem domu spavaju, razlegali su se zvuci frule, melodije dragih srpskih pesama. To je Starac - Vladika - kao u starini Juval ili Roman Slatkopevac - svirao mu drage melodije i plakao. I kad sam dvaput slučajno posle toga ušao k njemu u sobu, zaticao sam Starca u suzama**.
Na poklade, u nedelju 18. marta 1956. godine, rano u zoru, sklopio je vladika Nikolaj svoje umorne oči. Trebalo je da služi liturgiju u hramu semeništa. Litija za doček čekala ga je ispred hrama. Nije se pojavio na vreme. Svi su se zabrinuli, jer nikada nijednog sekunda nije zakasnio, ni na beznačajne sastanke, a kamoli na bogosluženje. Brižni monasi odmah su pošli u sobu. Našli su ga prostrtog na podu sa brojanicama u rukama i molitvenikom pored sebe. Telo je bilo još toplo. Lekar koji je ubrzo došao, konstatovao je smrt.
Vest o upokojenju vladike Nikolaja brzo se proširila Amerikom i stigla je u Srbiju. U Beogradu tog dana, zazvonila su sva zvona beogradskih hramova istovremeno. Tuga je obavila srpske manastire, monahe i monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove bogomoljce. Tuga, ali istovremeno i radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog svetitelja na nebu.

ENGLESKI KAO MATERNJI
SLAVNI engleski proučavalac stare arhitekture DŽekson, izdao je vrlo dragocenu knjigu o srpskim zadužbinama. Srpske zadužbine, svojom lepotom i istorijom govorile su Englezima više od svih političkih argumenata. Biro je izdao i četiri knjige u kojima su objavljena Nikolajeva predavanja, besede i članci. Dve su bile nacionalno-rodoljubivog karaktera: **Duša Srbije** i **Srbija u svetlosti i mraku**, a dve filosofsko-etičkog: **Duhovni preporod Evrope** i **Agonija crkve**, sve na engleskom jeziku.
Teško je u potpunosti, skoro nemoguće sa ove distance, shvatiti i razumeti svu složenost istorijskih prilika i kompleksnost situacije u Engleskoj i Evropi, tih ratnih godina, u kojima je naša misija radila za srpsku stvar u prestonici sveta. Istina, pre rata Nikolaj je bio u Engleskoj na studijama u Oksfordu i Kembridžu, ali ne i u Londonu. Engleski je govorio kao svoj maternji jezik. Ali kako ući u žižu javnosti, kako zainteresovati poslovično indiferentne Engleze, kako zagrejati njihova srca da ih kosnu stradanja jednog malog, njima, uglavnom, malo poznatog naroda na Balkanu.