Zvone zvona Vladici

TELO Vladike Nikolaja preneto je iz Saut Kanana u manastir Svetog Save u Libertivilu. Kolone Srba devet dana su danonoćno prolazile pored njegovog odra. Mnogi su plakali i ridali, moleći za oproštaj. Neretko, hramom bi se prolomio glasni vapaj: “Oprosti, sveti vladiko, nama grešnim Srbima!” U utorak 27. marta izvršeno je svečano opelo. Činodejstvovao je vladika Dionisije sa mnogobrojnim sveštenstvom i monaštvom. Bilo je prisutno više hiljada Srba iz Amerike i Kanade, predstavnici mnogih crkveno-nacionalnih i kulturnih institucija dijaspore. Nad odrom su održani mnogobrojni posmrtni govori. Stiglo je dosta telegrama saučešća. Vladika je sahranjen kraj oltara hrama Svetoga Save na srpskom groblju u Libertvilu, pored svog prijatelja, pesnika Jovana Dučića.
Američki konges izglasao je Rezoluciju u vidu saučešća srpskom narodu povodom vladičine smrti, koja glasi: “Predstavnički dom Sjedinjenih Američkih Država primio je sa dubokom žalošću vest o smrti episkopa Nikolaja, najvećeg sina našeg dostojnog srpskog saveznika u dva svetska rata, i duhovnog vođe srpskog naroda u Jugoslaviji. Predstavnički dom ovim upućuje saučešće srpskom narodu zbog gubitka ovog velikog duhovnog vođe i zaslužnog sina.”
Po manastirima i crkvama širom Srbije svakodnevno su zvonila zvona i služene za upokojene liturgije. “Zvanična” Crkva je ćutala iako je izgubila jednog od najvećih jerarha u svojoj istoriji. Crkvena štampa se nije oglasila makar jednim malim nekrologom, niti je donela vest o upokojenju.

RASPOP VODI HAJKU
U LELIĆKOJ crkvi 18. marta 1966. godine, vladika šabačko-valjevski Jovan (Velimirović) održao je prvi “javni” desetogodišnji parastos. Na parastosu je bilo prisutno dosta sveštenstva, monaštva i naroda. Govorio je dr Justin Popović, koji je tada živeo u manastiru Ćelije u jednoj vrsti internacije. U svom govoru, selo Lelić je uporedio sa Rasom, a vladiku Nikolaja nazvao “najvećim Srbinom posle Svetog Save”. Ti parastosi su prešli u tradiciju i držani su sve do 1976. godine, kada su posle jednog “oštrog” govora oca Justina prekinuti.
Još za vreme vladičinog života, a naročito posle upokojenja, ređali su se napadi na njega. Hajku je započeo raspop Nikola Drenovac, sramnim napisima u “Slobodnoj reči”, koja je izlazila u Americi, a prihvatilo i nastavilo Svešteničko udruženje preko svog lista “Vesnik”, što se kasnije širilo preko mnogobrojnih listova i časopisa. U cilju pronalaženja “simetrije”, komunistički režim u Jugoslaviji je odabrao Nikolaja kao pandam zagrebačkom kardinalu Stepincu, saučesniku genocida, koji je sprovodila tzv. NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima u toku rata. Poznatim boljševičkim metodama etiketiranja, Nikolaj je kvalifikovan i kao “kolaboracionista”, “izdajnik”, “narodni neprijatelj”, “kleronacionalista”, “engleski špijun”...
U suštini sve su to bile zlonamerne kritike i insinuacije, i one, pogotovu danas, ne zaslužuju pažnju. Sve relevantne činjenice govore u prilog Nikolaju. Ipak, te klevete nisu bile bezazlene i bez odjeka. Nikolaj se našao na famoznim književnim “crnim listama”, tako da se njegova dela, sem tajno, nisu mogla čitati, niti se o njima moglo javno govoriti. U to vreme, ista sudbina zadesila je dela Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića i druge, čime je srpska kultura bila znatno osiromašena i osakaćena. Međutim, u Evropi i slobodnom svetu, Srbi štampaju i izdaju mnogobrojna Nikolajeva dela, koja se tajno unose u zemlju i čitaju. Episkop zapadno-evropski Lavrentije počinje sedamdesetih godina sa prikupljanjem i štampanjem sabranih dela vladike Nikolaja. Izašlo je dvanaest velikih tomova.

PRENOS POSMRTNIH OSTATAKA
U PROLEĆE 1991. godine nadležne vlasti u Srbiji dale su saglasnost za prenos “posmrtnih ostataka”. Konačno, 3. maja 1991. godine, JAT-ov avion sa kovčegom moštiju vladike Nikolaja sleteo je na beogradski aerodrom. Dočekali su ga najviši predstavnici Srpske crkve na čelu sa srpskim patrijarhom Pavlom i mnoštvom naroda. Sa aerodroma, u svečanoj povorci, telo je preneseno u hram Svetog Save na Vračaru.
U spomen-hramu mošti su boravile do 5. maja, a potom prenesene u manastir Žiču - sedište njegove eparhije. Iz Žiče prenete su u vladičino rodno mesto Lelić 12. maja 1991. godine, a položene u njegovu zadužbinu, koja je ubrzo pretvorena u manastir. Na svetoj liturgiji koju je u Leliću služio patrijarh Pavle sa svim arhijerejima Srpske crkve, mnogobrojnim sveštenstvom i monaštvom, okupilo se preko 30.000 ljudi, bili su prisutni mnogobrojni predstavnici političkog, javnog i kulturnog života. Održana je tim povodom prigodna duhovna akademija na kojoj su govorili Matija Bećković, Nikola Milošević, Amfilohije Radović, Atanasije Jevtić, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i drugi.
Dolaskom vladičinih moštiju, Lelić postaje novo srpsko svetilište. Hiljade i hiljade poklonika počinju dolaziti u Lelić da se poklone i celivaju svete mošti. Narod mu se moli kao svetitelju. Mnogi kod njegovog kivota nalaze pomoći i isceljenja fizičkim i duhovnim bolestima. Uoči Nikoljdana, 18. decembra 2002. godine, kivot sa moštima privremeno je prenet u manastir Žiču, i tu ostao do 9. januara. Za tih dvadesetak dana, danonoćno je dolazio narod Žičke eparhije da se pokloni i celiva svete mošti.
Sveti arhijerejski sabor jednodušnom odlukom svih arhijereja, 19. maja 2003. godine, doneo je odluku da se sveti vladika Nikolaj upiše u kalendar svetih i da se praznuje 18. marta (dan upokojenja) i 3. maja (prenos moštiju). Ovim je potvrđeno ono što srpski narod decenijama oseća, izražava, slavi i poštuje. Odluka je s radošću primljena u celoj crkvi. Na dan kada je odluka doneta, dugo su zvonila sva zvona sa svih hramova istovremeno, i u Žičkoj i u Šabačko-valjevskoj eparhiji i širom Srpske crkve. Svečani liturgijski i bogoslužbeni čin kanonizacije obavljen je u hramu Svetog Save na Vračaru 24. maja. Liturgiju je služio patrijarh Pavle sa svim arhijerejima Srpske crkve i mnogobrojnim sveštenicima i đakonima. Bilo je prisutno nekoliko hiljada vernika i poštovalaca vladike Nikolaja iz cele Srbije.
Toga dana prenete su u hram svete mošti vladičine iz Lelića. Celoga dana prilazio je narod u dugim redovima, strpljivo čekajući da se pokloni i celiva svete mošti. Svečanost je propraćena velikom medijskom pažnjom, a Svetu liturgiju prenosila je BK televizija i preko satelita.

VELIKI DUHOVNI REFORMATOR
KANONIZACIJOM i upisivanjem u kalendar svetih pravoslavne crkve, vladika Nikolaj ponovo je postao naučno, kulturno, društveno i medijski “aktuelan”. Ne bi dobro bilo da se govoreći i pišući o vladici Nikolaju ponove greške iz prethodnih ideoloških vremena. Treba se čuvati paušalnih ocena i sudova. Ozbiljni narodi biraju od svojih velikih ljudi ono što je najbolje, a ostalo im zaborave ili oproste. Ne sme se, pogotvo danas, svesno ili nesvesno raditi suprotno.
Delo svetog vladike Nikolaja zahteva objektivnu i svestranu procenu i ocenu. Svetiteljski oreol ne znači bezgrešnost. Sveti vladika Nikolaj, kao i svi veliki oci Crkve u prošlosti, bio je veliki duhovni reformator. Sve što je uradio i napisao bilo je u službi velike duhovne obnove srpskog naroda. U vremenu reformskih napora celoga društva danas, duhovna, moralna i kulturna obnova, moraju biti temelj svake druge obnove. Ličnost i delo vladike Nikolaja u tim naporima mogu biti neprocenjivi.
Vladika Nikolaj nije bio konzervativac. Naprotiv, bio je prosvećeni demokrata. Iako je bio monarhista, njegov monarhizam bio je evropski. Otvoreno je kritikovao šestojanuarsku diktaturu kralja Aleksandra, zbog čega je došao u sukob sa krunom i postao neomiljen kod kraljevskog doma. Bio je i antikomunista. Komunistička propaganda pripisivala mu je pripadništvo ljotićevcima, simpatije za Hitlera, antisemitizam, izdaju itd. Hteli su time da umanje njegov ogroman ugled i autoritet u narodu. Eho tih optužbi odjekuje i danas u anticrkvenim krugovima.
Nameće se logično pitanje, zar je mogao izraziti dvadesetsedmomartovac biti simpatizer Dimitrija LJotića, poznatog protivniak puča i 27. marta. Zajedno sa patrijarhom Gavrilom proveo je ceo rat kao rob, pod nemačkom stražom i završio u najzloglasnijem Hitlerovom logoru Dahau. Lično je Hitler izdao naređenje da se ova dvojica srpskih jerarha uhapse. Istina, pred rat, u jednom svom predavanju na “Kolarcu”, odgovarajući levičarima koji su hvalili Hitlera, što nastoji da katoličku crkvu u Nemačkoj odvoji od Vatikana, nazivajući ga genijem i herojem, vladika je poručio da je taj podvig Sveti Sava uradio pre više vekova. Treba znati da je u to vreme Hitler bio ličnost o kojoj se u svetu sa simpatijama govorilo, zbog velikih uspeha Nemačke. Od Nobelovog komiteta i od mnogobrojnih međunarodnih institucija predložen je i za Nobelovu nagradu zajedno sa Gandijem.

NEOSNOVANE OPTUŽBE
NEOSNOVANE su optužbe za antisemitizam. U svom sirotištu u Bitolju, vladika je primao sirotu decu muslimana, Cigana, Albanaca, Turaka i Jevreja. Bogati trgovci Jevreji između ratova pomagali su vladici u štampanju njegovih knjiga i obnovi manastira. Ela Trifunović-Najhaus, Jevrejka iz Beograda, povodom optužbi za antisemitizam, uputila je jednom pismo Svetom sinodu 2001. godine, u kome svedoči, kako je nju i njenu majku vladika Nikolaj obukao u monašku odeću i sakrio u jednom ženskom manastiru svoje eparhije rizikujući svoj život. U knjizi “Kroz tamnički prozor” on, istina, kritikuje Jevreje, ali, pre svega, za njihovo uporno hristoborstvo koje su nametali Evropi i njenoj kulturi. NJegov “antisemitizam” je biblijski, teološki, kakav susrećemo u celom Svetom pismu Starog i Novog zaveta. Međutim, celo vladičino stvaralaštvo svedoči o bezgraničnoj hrišćanskoj ljubavi prema svakom čoveku i vasceloj Božjoj tvorevini. “Reči o Svečoveku” su iskrena ispovest njegove hrišćanske duše i slika njegovog odnosa i stava prema čoveku i svetu.

(KRAJ)