Opasnost zvana Duče

Piše: Miodrag Janković
KRAJEM jule 1933. godine kralj Aleksandar je odlučio da Stari dvor, u kome je stanovao još knez Pavle sa porodicom a iz koga se kralj iselio u svoj dedinjski dvor, pretvori u muzej. Kralj je svome mlađem rođaku ostavio da bira gde će stanovati: u toku su bila tri projekta na Dedinju, od kojih je jedan bio izgradnja vile u Tolstojevoj broj 2. Pored svega, knez Pavle je zabrinut, pati od nesanice, lumbaga, pride izgubio je 9/10 svoje ušteđevine koju je bio uložio u Švedske šibice - kompaniju koja je krahirala. Iz jednog kneževog pisma gospođi Berenson (11. avgust 1933. godine) najbolje se vidi njegovo tadašnje stanje duha.
**Draga moja gospođo Berenson, toliko je ljubazno od vas što ste mi poslali svoju knjigu. Zatekao sam je po povratku iz Pariza gde sam proveo više od mesec dana, i odmah počeo da je čitam. Čudno, ali vaša knjiga me ne ispunjava željom da posetim zemlje koje opisujete, već čini da čeznem za vašim domom, vama i Bernardom. Nikad nisam voleo fanatizam bilo koje vrste, pa i velika želja za putovanjem u ma kako lepa mesta pre me odbija nego što me privlači... Kako su ova vremena teška: čovek iz dana u dan ne zna hoće li se probuditi materijalno upropašćen, kako je teško imati decu čija je sudbina više nego neizvesna. Moj stariji dečak pre dva dana napunio je devet godina i možda ću ga na jesen odvesti u Englesku u školu. Kako uopšte danas odgajati decu, problem je za koji nemam rešenje. Moje jedino uporište je umetnost i ona mi nadoknađuje mnoge stvari. Poslednjih meseci proučavao sam Greka; pitam se znate li sliku poznatu kao *Dama sa Herminom* (El Grekov portret sada izložen u Polok-hausu u Glazgovu, prim. Nil Balfura) koja je vlasništvo Sterlinga Maksvela u Škotskoj i koju moderni španski kritičari pripisuju Venecijanskoj školi. Da li je to moguće? Ne mogu da zamislim da bi to, eventualno, bio neki Tintoreto ili koji drugi Venecijanac jer po meni to je tipičan rani Greko. Baš sam završio sa poslednjom knjigom o Gendžiju - tako je divan i dobar, koliko i rani primerci. Kad ćemo se videti? Čovek ostari ne viđajući uopšte one koje voli, i provodeći život viđajući ljude koje ne voli. Kakva sudbina.**

MAČEK SVE JAČI
TREBA reći, da uvođenje samovlašća i oktroisani uglavnom nisu umanjili tenzije na domaćoj političkoj pozornici. Po svemu sudeći, prevashodni cilj kralja Aleksandra je bio da učvrsti jedinstvo države, ali on u tome nije uspeo. Demokratski život i parlamentarni poredak nije bio ponovo uspostavljen, a lični režim kraljev samo je ojačao Mačekovu HSS i Slovenačku narodnu stranku Antuna Korošeca. Srbe i njihove političke stranke je dezorijentisao, one su i pre 6. januara 1929. bile bez jedinstvenog političkog fronta a sada, pod oktroisanim ustavom, imale su još manje snage da nađu zajednički jezik sa Mačekom budući da je **hrvatsko pitanje** bilo alfa i omega; to jest, preduslov svakom napretku i normalizaciji.
Na spoljnom planu, još od Versaja i Sen Žermena nije bio nađen kompromis u pogledu razgraničenja nove države sa Italijom, a diplomatija Kraljevine je još bila bez prestanka opterećena problemima bugarskog i mađarskog revanšizma. Politika ovih suseda je imala za posledicu da hrvatski separatisti, VMRO i crnogorski zelenaši ne budu izolovani, već naprotiv, da nastave sa svojim akcijama protiv države uvek imajući oslonce u inostranstvu.
Kralj Aleksandar je bio neprikosnoveni vođa i spoljne politike Kraljevine. On je tu politiku vodio sam i svi njegovi napori su bili usmereni na obezbeđenje granica. Jugoslavija je bila umnogome delo francuske evropske spoljne politike i u početku je imala realnu podršku Francuske koja je istupala kao garant Versajskog ugovora. Razume se da sa Rusijom ništa nije bilo moguće, Amerika se posle Vilsonove smrti okrenula sebi, zapadajući u izolacionizam, a Velika Britanija se pokazivala kao nezainteresovana da u Evropi sprovodi francuski koncept koji se, sve u svemu, zasnivao na žandarskom onemogućavanju Nemačke da se približi klubu **velikih sila** pobednica.

FRANCUSKA JEDINI OSLONAC
KRALJ se u početku oslanjao na Francusku, negovao je sa Francuskom **specijalne odnose**, od nje tražio i dobijao zaštitu protiv italijanskog iredentizma, ali stvari su ubrzo počele da se menjaju. Francuski koncept se vrlo brzo pokazao kao neodrživ: podrška **versajskim tvorevinama**, prevashodno Beogradu i Pragu, ali i Bukureštu i Varšavi, ustrojavanje Male Antante, imala je labavost, nedovršenost svojstvenu slabo utemeljenim konceptima. Klemansova Treća Republika osakatila je Francusku najvećom hekatombom u njenoj dugoj povesti, ali se nad tom uzaludnom žrtvom nije zamislila.
Uništivši svog najvećeg takmaca u središtu Evrope - Austro-Ugarsku, Francuska diplomatija se našla na brisanom prostoru i počela je svoju politiku da zasniva na arogantnom pritisku na Nemačku, ne vodeći računa da je u evropskom sistemu država spojenih sudova to unapred osuđeno na neuspeh. Posle osvete Nemcima za Sedan, u Francuskoj time nije stavljena tačka na dugogodišnji galski revanšizam, štaviše, osveta se nastavljala na jedan starački, uvek jedak, uskogrudi način. Kao da Francuska nije želela da razume da nije jedini arbitar u poslovima održavanja mira u Evropi.
Musolinijeve ambicije behu protivrečne, ali na kraju krajeva one su odraz jednoga novog prevratničkog duha u Evropi. **Novoj revoluciji** bio je potreban nezaposleni nadničar Benito Musolini, koga je jedan policajac 1902. godine, ispod velikog mosta u Lozani, uhvatio za jaknu kao skitnicu i protuvu. Musolini je tada bio ubeđeni marksista, socijalista koji je vrlo brzo odbacio ideju internacionalnog čovečanstva usvojivši novu evropsku ideju nacije.
Idejni tvorac te nove vizije čovečanstva behu Niče, Bergson i Sorel i, kao što se Francuska revolucija pozivala na Dekarta, Voltera i Rusoa (**Priroda i razum - eto mojih božanstava** - Dipor, član Konventa) tako **nova revolucija** nije više verovala u razum i u prirodu, nego jedino u volju i silu. Musolini je 1915. osnovao socijalističku stranku i u prvom broju svojih novina **Popolo d*Italia** propovedao rat i tražio da Italija uzme učešća u novom velikom rvanju naroda. **Revolucija je proizišla iz vrhova bajoneta** stajalo je kao moto njegovih novina, a njegov uvodni članak počinje sa rečju **audacia**, što znači **smelost** i završava se rečju **rat**. Godine 1919. Musolini je osnovao svoju fašističku stranku i pod parolom **La patria non si nega, la patria si conljuista** započeo svoj pohod na vlast.

ŠTA RADE FAŠISTI
BENEDETO Kroče je o Dučeu zapisao da je **još u svojoj mladosti bio prijemčiv za sve savremene struje. Naslanjajući se na Sorelovu teoriju sile, na Bergsonovo intuitizam, na pragmatizam kao i na misticizam, dela i teoriju voluntarizma, on se poduhvatio da mu udahne novu dušu koja je već nekoliko godina lebdela u duhovnom svetu**. Žorž Sorel je za Musolinija rekao: **Naš Musolini nije običan socijalist! Verujte mi, vi ćete ga jednog dana ugledati na čelu jednog svetog bataljona sa mačem u ruci kojim pozdravlja zastavu Italije. To je Italijan petnaestoga stoleća, to je jedan kondotjere.** Drugačije ga je video, istina, mnogo kasnije, Milan Antić, ministar dvora kralja Aleksandra i kneza Pavla (rukopis se čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti): **Bio sam za stolom sa Musolinijem i Hitlerom. Nisam sa njima razgovarao. O Musoliniju sam imao utisak da glumi nadčoveka, neprirodno biće, da predstavlja sebe kao lice koje nije on - Benito Musolini.
Neprirodan glas. Mimike na licu. Kolutanje očima. Ne zna šta će s rukama. Ne zna šta sa nogama. Musolinijeve ambicije preko Jadrana i albanska politika bile su u suprotnosti sa vitalnim interesima Italije, ali su bile preokupirajuće za diplomatiju Kraljevine Jugoslavije. Kralj Aleksandar je bio upoznat sa Musolinijevim intrigama protiv Jugoslavije (pre svega podrškom Paveliću i njegovim ustašama) i između 1919. i 1934. godine pokušao je da sa Dučeom lično pregovara. Musolini je to odbio. Proversajska Mala Antanta izazvala je veliko ogorčenje u Rimu. Musolini je reagovao **Rimskim protokolima** (mart 1934) koji su predviđali koordinaciju spoljnih politika Italije, Mađarske i Austrije. Kralj Aleksandar se ubrzo uverio da Musolini može da bude opasan. To se najbolje vidi iz jednog pisma koje je kralj uputio knezu Pavlu 23. decembra 1933. godine:
**Dragi rođače,
Pre svega, želim tebi i tvojoj maloj porodici sve najbolje za novu godinu...
Krenuli smo juče u podne na Bled, gde ćemo ostati do 5. januara, kad se vraćamo ovamo za rođendan debele i za konferenciju Male antante. Ovde su nas jako lepi primili. Istina, na dan dolaska bili smo u velikoj opasnosti, i pravo je čudo što sam danas uopšte u stanju da ti pišem. LJudi koji su čekali na nas na Jelačićevom trgu s bombama i revolverima uhapšeni su, zajedno sa svim njihovim oružjem i što je zaista važno, sve su priznali. Došli su pravo iz Trsta, gde je osnovana škola za ubice pod pokroviteljstvom velikog fašiste! Kad se cela gužva slegne, učiniću sve što je potrebno da otvorim oči svetu i kažem kakvi su fašistički metodi u spoljnoj politici. Bio sam u pravu što nisam verovao, i što nisam heto ništa da imam sa tim podlacima...**

PREDOSEĆAO SUDBINU
VASA Kazimirović, u svojoj knjizi **Srbija i Jugoslavija 1914-1945** navodi jedno kazivanje generala Milutinovića, prema kojem **kralj Aleksandar je imao nekakav predosećaj o svojoj sudbini i budućnosti**. Jednom prilikom, vozeći se ka Topčiderskom brdu (gde je jedno vreme posle 1918. godine stanovao, u vili nekog Pavlovića) upitao je generala Milutinovića koji se nalazio u njegovoj pratnji: **Je l’ te generale, kad bi ispao neko desno ili levo od nas, pa potegnuo revolver (dum-dum) ili bombu na nas, je l’ te da bi to bila najlakša, najbolja a i najbrža smrt?**

PUT U MARSELJ
NA kralja Aleksandra je bio pokušan atentat u Zagrebu. Iz pisma se vidi da je kralj hrabar čovek i da prezire fašiste. On planira akciju za njihovo raskrinkavanje. Deluje čudno, međutim, mnogo govori o karakteru kralja Aleksandra, on prezire i svoju suprugu, kraljicu Mariju, koju u pismu naziva **debela**. Neuspešan u unutrašnjoj i spoljnoj politici, razočaran izgledom svoje žene, kralj sumnja i u najnovije francuske planove. Naime, Francuska u novoj politici protiv Hitlera, želi sebi da osigura podršku Italije i Jugoslavije. Kralj je pronicljivo zaključio da je bolje imati nemačku podršku nego se i dalje vezivati za francusko gubitništvo.
Ne samo navedeno pismo, već više izvora potvrđuje, da se u poslednjoj godini života kralj Aleksandar bio vrlo približio knezu Pavlu i sve više angažovao svog rođaka u političkim poslovima. U dvoru određenom za muzej, radovi su bili u toku. U leto 1934. Luj Bartu, francuski ministar spoljnih poslova, boravio je u poseti Beogradu i tom prilikom od kralja je dobio samo jedno obećanje: da će doći u posetu Francuskoj. Kralj Aleksandr nije verovao da će njegova poseta biti od pomoći, ali je ipak pristao, zbog stare privrženosti Francuskoj. I posle noći provedene sa knezom Pavlom i knjeginjom Olgom, u Zeleniki se ukrcao na razarač **Dubrovnik** da bi 9. oktobra 1934. godine stigao u Marselj, u zvaničnu državnu posetu Republici Francuskoj. Iskrcao se na Belgijskom keju i posle ceremonije pozdrava, seo u automobil zajedno sa Lujom Bartuom i generalom Žoržom Kortežom se uputio avenijom Kanebijer prema spomeniku **Poali d’Orijan** (Francuskim vojnicima na Solunskom frontu).


NASTAVLJA SE