Ćano nudi Skadar

UREDBOM vlade, na predlog ministra prosvete, 29. marta 1935. godine, izvršeno je spajanje Istorijsko-umetničkog muzej i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Član 1. Uredbe glasi: **Istorijsko-umetnički muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu spajaju se u Muzej pod imenom Muzej kneza Pavla.** Uredbu su potpisali predsednik ministarskog saveta i ministar inostranih poslova Bogoljub Jevtić, ministar vojske i mornarice general Petar Živković, ministar finansija dr Milan Stojadinović i još devet drugih ministara.
Sredinom marta Hitler je jednostrano otkazao vojne odredbe Versajskog ugovora i počeo da se naoružava.
Posle izbora s početka maja 1935, Jevtić je opet obrazovao vladu ali su unutrašnje prilike ostale nepromenjene. Na spoljnom planu, posle rezolucije Društva naroda, Mađarska je bila primorana da raspusti ustaške logore za obuku na svojoj teritoriji, a Musolini je, isto tako, internirao ustaše na ostrva Lipari blizu Sicilije. Musolini se plašio porasta uticaja Nemačke i činio je varljive ustupke.
U junu je pala Jevtićeva vlada i knez Pavle je odredio dr Milana Stojadinovića da obrazuje novu stabilnu vladu, kabinet koji bi ostvario reforme i smanjio političku napetost. **Napokon** pisao je 26. juna Berensonu, **s poverenjem gledam u budućnost.** Stojadinović je knezu obećao da će se približiti Hrvatima, što je nizom postupaka i učinio. Knezu Pavlu je uspelo da se vešto oslobodi **usluga** generala Petra Živkovića sive eminencije režima kralja Aleksandra.

GERING PONOVO U BEOGRADU
KNEZ Pavle i Milan Stojadinović su bili saglasni da se Versajski sistem raspada i da je Nemačka postala relanost koja stvara novi poredak pa je neophodno da u toj novoj evropskoj konstelaciji Jugoslavija pronađe svoje mesto. Pred fomiranje Stojadinovćeve vlade u Beogradu je, po drugi put, stigao Herman Gering. Najpre je boravio u Dubrovniku na dužem odmoru. Dugo je razgovarao sa knezom namesnikom i uveravao ga da Nemačka nikada neće podržati mađarski revizionizam. Uveravao je da posle Anšlusa, Jugoslaviji ne preti nikakva opasnost i da će Hitler, ako je to potrebno, dati pismene garancije. Zahtevao je da se knez Pavle sastane sa Hitlerom i pozvao ga u lov u Nemačku. Preko Filipa od Hesea Hitler je poslao darove za kneza.
Vladajući u ime kralja Petra Drugog, knez namesnik nije imao dovoljno slobode. Uprkos svojim shvatanjima kako bi trebalo ustrojiti državu, on se nije osećao pozvanim da menja Ustav iz 1931. godine, niti da se upušta u velike promene. On je dao reč i nastojao je da jugoslovenski brod kakav-takav preda mladom kralju za sedam godina.
Stojadinović je od Nemačke stvorio glavnog privrednog partnera Jugoslavije. Već je na samom početku tridesetih godina Nemačka postala vrlo značajan inostrani partner, da bi za vreme Stojadinovića postala najvažniji. To je bilo vrlo riskantno, ali druge solucije praktično nije bilo. Stojadinović je pisao (**Ni rat ni pakt**) da se knez u Londonu zauzimao da Velika Britanija postepeno preuzme prvo mesto u trgovini i privredi Jugoslavije, ali nije naišao na razumevanje. Ipak, knez je verovao da su dobri odnosi sa Berlinom garancija bezbednosti na polju politike protiv uvek nemirnog i uvek opasnog suseda Italije. Politika neutralnosti, to jest, traženja neutralnosti za Jugoslaviju bila je na delu. Međutim, morali bi se razumeti da su mnogobrojni problemi sa kojima se vlada Milana Stojadinovića sučeljavala, kako na spoljnom tako i na unutrašnjem planu, već odranije bili aktuni.
Kasnije je Stojadinović pisao: **Van sumnje je da smo četiri godine knez Pavle i ja bili nerazdvojni prijatelji i saradnici koji su se odista dopunjavali na jednom značajnom poslu uprave države. Saglasnost je bila potpuna, kako u spoljnoj tako i u unutrašnjoj politici.**

REPRIZA PUCNJAVE U SKUPŠTINI
**STOJADINOVIĆ nije bio osetljiv psiholog**, zabeležio je Milan Antić, ministar dvora u vreme kneza Pavla. **On nije ni video, shvatio, ni razumeo suptilnu ironiju i skepsu kneza, mentalnu i duhovnu rezervu kneza u kontaktu i saradnji sa ljudima. Naoko mala i beznačajna opaska njegova otkrivala je njegovo duboko prodiranje u misli i dušu svog partnera, jer je njegova kultura bila nesporno na mnogo višem stupnju od kulture mnogih njegovih saradnika. Uz to je imao ne poimanje nego i osećanje svog porekla a i svog položaja i svoje dužnosti. U takvoj situaciji u interesu višem, državnom, ne mogu postojati trajne veze, jer se one moraju da raskinu tamo gde viši interes zahteva, ne lični nego opšti.**
Ipak, kada je u Skupštini pucano na Stojadinovića, knez je to shvatio kao atentat izvršen protiv njegove politike. Učitelj osnovne škole u Makedoniji Damjan Arnautović, usred Stojadinovićevog ekspozea, potegao je revolver i ispalio pet metaka ali nijedan nije pogodio premijera. Knez Pavle se lično uverio ko je stajao iza ovog pokušaja ubistva - ministar vojni Petar Živković, koji je odmah bio smenjen.
Isto to knez je osetio prilikom **Konkordatske krize**. Kada je napade na Stojadinovića pojmio kao napade protiv njega lično. Treba reći da je Konkordat koji je sprovela vlada Milana Stojadinovića bilo delo kralja Aleksandra i ne može se pripisati Namesništvu. U početku, Namesništvo je, isto tako, i u spoljnoj politici zadržalo isti kurs kao u poslednje vreme za života kralja Aleksandra, što znači: čuvanje državnih ugovora, lojalnost prema saveznicima, stalni napori da se održe mirni odnosi sa susedima i uopšte da se mirnim putem rešavaju sva sporna pitanja. Ugovor sa Francuskom, Mala Antanta, Balkanski sporazum ostaju u punoj snazi.

ENGLEZIMA 60 ĆURAKA
POSTEPENO Stojadinović se odvajao od glavnog toka politike koja je činila okosnicu, suštinu zamisli kneza Pavla, a to je sprovesti državni brod ceo kroz burno more puno opasnih hridina. Recimo Stojadinović je u pregovorima sa grofom Galeacom Ćanom (marta 1937. i januara 1938), izgleda dosta nespretno pristao na podelu Albanije, ne shvatajući da bi to bio pristanak da Italija postane balkanska sila.
Na Ćanovu ponudu Jugoslaviji da uzme severnu Albaniju i Skadar, knez Pavle je, početkom 1939. godine odgovorio da Jugoslavija ima dovoljno Arnauta sa kojima ne zna šta će, da bi pristala da taj njihov broj poveća. Ćanu je, ipak, uspelo da natera Musolinija na okupaciju Albanije i tada je Musolini, na zahtev Hitlera, smenio svog ministar inostranih poslova i ponudio Ćanu mesto prvog gaulajtera Albanije, što je Ćano odbio, zatraživši da bude imenovan za ambasadora Italije kod Svete Stolice.
Kada se Musolini upustio u svoju afričku avanturu i napao Abisiniju, Društvo naroda je sedmog oktobra 1935. proglasilo Italiju agresorom i 10. oktobra izglasane su sankcije protiv Italije. Ovo se odrazilo na spoljnotrgovinski balans Jugoslavije. Italija, koja je do tada kupovala 15 procenata jugoslovenskog izvoza, drastično je smanjila uvoz iz Jugoslavije. Nemačkoj je to pogodovalo i potreba Jugoslavije da ima uravnoteženu spoljnu trgovinu postala je samo san. Engleska i Francuska su obećale da će se gubici za Jugoslaviju nadoknaditi, ali Francuska ništa nije učinila. Engleska je učinila: za Božić 1935. godine blagoizvolela je iz Jugoslavije uvesti za svoje tržište 60 (i slovima šezdeset ćuraka!) Posle neverovatnog natezanja, Velika Britanija je pristala da uveze još toliko!

TEŠKA SUDBINA
OD Istorijsko-umetnčkog i Muzeja savremene umetnosti stvoren je Muzej kneza Pavla. Prethodno je kralj Aleksandar, posle mnogobrojnih molbi kneza Pavla, ustupio novi dvor (danas je nekadašnji dvorski park **Pionirski park**, a zgrada Muzeja Predsedništvo Republike Srbije) i muzej kneza Pavla je zvanično otvoren 18. januara 1935. godine. Otvarajući muzej knez Pavle je rekao:
**Posle Svetskog rata, opet su naše tekovine od preko jednog stoleća bile delom upropašćene. Teška sudbina našeg naroda, koja nas je od pamtiveka pratila, i koja je nemilosrdno rušila napore prethodnih generacija, još se jednom ponovila. Trebalo je spasti ono malo zaostalog blaga i prikupiti retke ostatke, koje je opšta i sudbonosna oluja poštedela. Mi smo to u granicama mogućnosti učinili, i tome pridodali jednu reprezentativnu zbirku moderne umetnosti našeg doba, koliko se to moglo učiniti sa našim skromnim sredstvima... Nadam se da će Beograđani sa ponosom i pijetetom posmatrati relikvije naše teške istorije i iz njih crpeti ljubav tradicije i nauk za budućnost. Svaka stopa je bila krvlju natopljena, i naša je dužnost da se setimo gigantskog napora koji je sada krunisan uspehom. Na nama je da to veliko i krasno delo sačuvamo. Retki ostaci naših prvih i slavnih nacionalnih neimara Nemanjića nalaze se u prizemlju. Na prvom spratu samo jedna otvorena vrata odvajaju Karađorđevu sobu od Miloševe - napore jedne i druge dinastije za dobro i veličinu otadžbine. Drugi sprat je posvećen modernoj umetnosti, i ja se nadam da će koristiti našim mladim umetnicima kod kojih nailazimo na toliko dara... Želim privući vašu pažnju, gospodo, na mog dugogodišnjeg saradnika u ovom poslu g. Kašanina, bez čijeg znanja, rada, požrtvovanja i strpljenja ne bismo se danas mogli ovde sastati.**

PRAVI SIBIR
KNEZ Pavle je celog sebe posvećivao obavezama i radio je vrlo mnogo, ispunjavajući svoje ustavne dužnosti do krajnjih detalja. Nil Balfur je zabeležio da je knez krajem dana skoro uvek bio iscrpljen. Tada, **Olga bi mu čitala ili bi on svirao Šopena na klaviru**. Već u februaru, 1935. godine pisao je gospođi Berenson: **Kao što vam je sigurno rekao, ja sad vodim naporan i težak život i imam veoma malo slobodnog vremena. Morao sam da se odreknem svega onoga što volim i sad sam prinuđen da živim kao rob na galiji. Moj posao je svakako častan, ali i sami znate koliko smo malo mi sami zaslužni za uspeh ili odgovorni za neuspeh naših akcija. Bez podobre doze onoga što zovemo sreća, malo se šta može postići!...
Ovde je pravi Sibir, nikada dosad nisam video ovoliki sneg - strašno depresivno! Koliko samo mislim na vaš institut i koliko čeznem za vašom bibliotekom, a naročito za vama dvoma. Bliski kontakt sa političarima ne podiže veru u ljudsku prirodu!** Ako bi ga obuzela melanholija, onda bi samo čitao ili u mislima odlazio u muzeje i galerije pred slike koje je voleo. Pred otvaranje svog muzeja, pisao je Berensonu: **Ne mislim da bi želja za posedovanjem slika bila tako velika ako bih živeo u velikom centru sa finim muzejima, ali u gradu kao što je ovaj, u kome su ćudi istorije uništile svaki ostatak tradicije, čovek ponekad prosto umire za lepotom koju je stvorila ljudska ruka.** Svoju osnovnu životnu čežnju knez nikada bolje nije izrazio! Mora da je ponekad jasno naslućivo da je lepota kobna i da je u tragičnom najviši izraz lepote. Možda stihovi Alekse Šantića najbolje mogu približiti taj klasični sjaj ličnosti kneza Pavla Krađorđevića.
**Onamo, na vrhu, ko dan jedan beo,/Ja ću s kopljem stati, ti, maglena hordo,/ I ko požar zlatna, radosno i gordo,/ Na bregu lepote izgoreti ceo.**

(NASTAVLJA SE)