Stiže pomoć Francuskoj

Piše: Milorad Janković
OBIČNOM svetu u Srbiji teško je bilo da poveruje da je njihov veliki saveznik iz Prvog svetskog rata - Francuska tako lako kapitulirala. Na Kalemegdanu se već nalazio Meštrovićev spomenik zahvalnosti Francuskoj na kome je pisalo **Volimo Francusku kao što je ona volela nas 1914-1918**. Krajem juna u francusku ambasadu stigao je jedan srpski seljak sa obravnicom o ramenu i zahtevao da ga primi lično ambasador. Primio ga je mladi službenik ambasade Arno Vapler koji je u Beogradu tek započinjao svoju diplomatsku karijeru. Srbin mu je rekao da je došao kao prijatelj i saveznik Francuske koji ne veruje u ono što piše po novinama.
**Ja sam učestvovao u proboju Solunskog fronta i znam Francuze. Francuska je sad, kao i mi 1915. samo uzmakla ali nije položila oružje. Raspitao sam se kod mojih i svi se slažemo: Francuskoj nedostaje municija. Znači, Francuskoj treba pomoć.** I Srbin je pred iznenađenog Vaplera iz obravnice istresao na astal pedesetak metaka za pušku.
**To vam je od mene, to sam ja sačuvao i garantovano su ispravni. I drugi će vam još doneti.** Francuz je bio dirnut i imao je suzu u oku, kada mu je na rastanku srpski seljak još rekao: **Drž’te se. Živela Francuska!**
Musolini je 10. juna 1940. godine objavio svoju nameru da uđe u rat na strani Nemačke. Bio je impresioniran Hitlerovim brzim pobedama. Pred Jugoslavijom su bila nova velika iskušenja. Francuska više nikome nije mogla da pomogne, pogotovu da nekome isporuči oružje. Engleska je morala da se naoružava misleći kako da se odbrani od invazije koja nije, istina, usledila posle Denkerka, ali nije bila nemoguća, prema tome prodaja oružja Jugoslaviji nije bila na dnevnom redu. Jugoslovenski Generalštab i general Nedić su vapili za dodatnim nabavkama oružja.

SPORAZUM SA MOSKVOM
U TAKVOJ vrlo ozbiljnoj situaciji, uprkos tome što je bio ubeđen da je komunizam veće zlo od fašizma, knez Pavle je otpočeo normalizaciju odnosa sa Sovjetskim Savezom sa kojim Kraljevina Jugoslavija od svog stvaranja nije imala diplomatske odnose. Imao je nameru da vojsku snabde oružjem i time smanji zavisnost Jugoslavije od Nemačke. Početkom maja potpisan je trgovinski sporazum sa Sovjetskim Savezom. Diplomatski odnosi su sa Moskvom uspostavljeni 24. juna 1940. godine. Prvi jugoslovenski ambasador u SSSR bio je Milan Gavrilović, lider Srpske zemljoradničke zadruge. Za vojnog izaslanika Kraljevine Jugoslavije u Moskvi beše postavljen đeneralštabni pukovnik, kontraobaveštajni oficir Žarko Popović, čiji je stariji brat potpukovnik Uglješa bio načelnik tajne vojnoobaveštajne službe Kraljevine Jugoslavije. Zanimljivo je da su obojica rođena braća Save Popovića, onoga Save koji je sedeo u istoj klupi Druge muške gimnazije sa knezom Pavlom!
Sava je bio vrlo talentovan slikar i likovni kritičar **Politike**. Imao je naročitu sklonost prema belim odelima i izložbe je posećivao obučen u beli trenčkot sašiven u Londonu. Sava Popović je duže vremena živeo u Velikoj Britaniji i odande bio proteran zbog saradnje sa sovjetskim GPU-om. Održavao je veze sa Mustafom Golubićem bivšim crnorukcem rodom iz Stoca u Hercegovini. Golubić je bio komita u balkanskom ratu i čovek koji je po Apisovim zadacima obavljao specijalne zadatke u Evropi i Rusiji.
Nemački obimni vazdušni napadi na Englesku počeli su sredinom juna 1940. godine. Gađane su luke, aerodromi, putevi i London. Luftvafe je imala naređenje da zadobije nadmoćnost nad RAF i time osigura vazdušnu prevlast nad Engleskom.
Početkom jula knezu Pavlu stiglo je pismo od njegovog prijatelja kralja DŽordža. Engleski kralj je pisao: **Ovde u Engleskoj svi smo se divili veštini i sposobnosti predviđanja koje si ti pokazao sprovodeći politiku svoje zemlje, pa smo uvereni da ćeš uspeti da sa tom politikom nastaviš idući čvrstim i nezavisnim putem koji si odabrao. Siguran sam da si u pravu kad veruješ da se u tom pravcu nalazi najveća nada za očuvanje jugoslovenske časti i integriteta.**

MUSOLINI ULAZI U GRČKU
PRIJATELJ kneza Pavla rumunski kralj Karol abdicirao je 6. septembra. Hitler je primorao Rumune da deo Transilvanije predaju Mađarskoj, deo Dobrudže uzela je Bugarska a Staljin je uzeo Besarabiju i Severnu Bukovinu. General Antonesku je došao na vlast i mladi Mihajlo je po drugi put proglašen za kralja Rumunije. Ubrzo je, zajedno sa majkom Jelenom, postao taoc u svome dvorcu, kralj bez slobode kretanja. Prvih nedelja oktobra u Rumuniju su stigle nemačke trupe. Za kneza namesnika nastavljala se serija loših vesti i sve veće zabrinutosti: Musolini je 28. oktobra umarširao u Grčku. Na zahtev grčkog kranja Đorđa i premijera Metaksasa Jugoslavija je Grčkoj isporučila oružje, hranu i konje.
Nemačka nije preduzela invaziju britanskog ostrva. Luftvafe nije uspela da zagospodari engleskim vazdušnim prostorom. Britanska propagandna mašina odnela je pobedu i uspelo joj je da ubedi Engleze da je Nemačka pretrpela poraz na kanalu La Manš. Britansko ratno vazduhoplovstvo i propaganda postali su najbolje oružje engleskog vođenja rata.
Posle pobede nad Francuskom Hitler i Gebels su stali govoriti o pozvanju Nemačke da u Evropi uspostavi **novi poredak**. To je značilo da se Nemačka sprema da **uzme u zaštitu** ceo kontinent. Kako bi se mogao ostvariti ovako ambiciozan plan, Nemačka je morala najpre da zagospodari Sredozemnim morem. Bilo je to više nego neophodno posle propasti italijanske ekspedicije, koja je posle zauzeća Sidi Baranija doživela fijasko u Libiji. Nemački **novi poredak**, **životni prostor** imao se ostvariti sa jednim ciljem pomoću snažne države.
Adolf Hitler je to jasno izrazio: **Država je samo sredstvo za jedan cilj. Cilj leži u održavanju i u napredovanju jedne zajednice fizički i duševno podjednakih ljudi. Zbog toga je najviši cilj, najveća svrha narodne države briga za održavanje svih onih rasnih preelemenata koji, kulturno delujući, stvaraju lepotu i dostojanstvo višeg, savršenijeg čovečanstva.** Započinjući svoja osvajanja, pod vođstvom Hitlera, Nemačka je ustala protiv jednakosti ljudskog roda i tome suprotstavila novi ideal **gloria sanguinis**.

RASPUŠTENE MASONSKE LOŽE
POSLE rumunskog primera Nemačka je pojačala pritisak na Kraljevinu Jugoslaviju. Počelo je sa zahtevima da se Jugoslavija mora opredeliti. Vlada Dragiše Cvetkovića dala je odgovor: zaustavljen je rad izvesnih engleskih kulturnih misija, obustavljeno je izlaženje nekih masonskih listova i ubrzo su raspuštene i masonske lože. Po prvi put u školama, francuski jezik je zamenjen italijanskim.
Postojanje trojnog pakta je Hitler obelodanio u novembru i njemu su odmah pristupile Mađarska, Rumunija i Slovačka. Bugarska će to isto učiniti nešto kasnije. Na kraju 1940. godine Kraljevina Jugoslavija je bila opkoljena sa svih strana. Ministar vojni Milan Nedić bio je ubeđen da je Nemačka nepobediva sila i da je Engleska izgubila rat. Nedić je predlagao da Jugoslavija treba da stane uz sile osovine i da pre nego što to učine Italijani zauzmu Solun. U vladi Cvetković-Maček dva ministra su bili strani agenti: Čubrilović i Andres. Italijani su početkom novembra tobože greškom bombardovali Bitolj. Generalu Nediću je zamereno što nije adekvatno odgovorio na provokaciju i on je bio smenjen. Knez Pavle je na njegovo mesto postavio starog generala Pešića.
U jesen 1940. godine pukovnik Vladimir Vauhnik iz Berlina je obavestio da će Nemačka na proleće 1941. godine imati na raspolaganju između 220 i 240 divizija. U Evropi nije bilo protovnika tako velikoj vojsci. Za osvajanje Francuske Hitler je upotrebio 130 divizija, pa je na osnovu svih svojih tadašnjih informacija Vauhnik zaključio da će sledeći protivnik Nemačke biti jači i opasniji od Francuza i Engleza zajedno. To je mogao biti samo Sovjetski Savez. Početkom decembra Hitler odustao od invazije Grčke i sve napore usmerio na plan **Barbarosa** - napad na Sovjetski Savez nameravao je da započne što je moguće pre u proleće naredne godine. Bio je propao njegov predlog Staljinu da zajednički napadnu Britaniju. Od momenta kada je 18. decembra potpisao naredbu za operaciju **Barbarosa**, Hitlerov najvažniji problem je postao Solun. Nije mogao dozvoliti da započne izvršenje plana **Barbarosa** sa Englezima u Solunu. Dakle, napad na Grčku Hitler je morao izvesti bez odlaganja. Bilo mu je potrebno da svoje trupe preveze preko jugoslovenske teritorije. Za kneza Pavla ovako nešto nije dolazilo u obzir. S druge strane, vojnostrateški gledano, Hitler nije mogao da napadne Sovejtski Savez a da na svom boku ostavi Jugoslaviju koja mu nije bezuslovno odana.

GLASNI PATRIJARH DOŽIĆ
JUGOSLAVIJA je već imala pakt o prijateljstvu sa Mađarskom i ubrzano se pregovaralo sa Bugarskom. Strategija kneza Pavla zasnivala se na dobijanju u vremenu. On je bio upoznat sa Vauhnikovim izveštajima. Trebalo je dočekati početak napada na Sovjetski Savez i dotle - izdražti nemačke pritiske. Bio je sam na kormilu jednog broda koji je bez ičije zaštite plovio kroz minsko polje. Osim toga, knez je i dalje bio podozriv prema Musoliniju. Znao je da Duče neće dugo izdržati sa punim naručjem neuspeha. Musolini je sve već pokušao i mnogo se obrukao, ostalo mu je bilo da ostvari svoje pretenzije prema Jugoslaviji.
U zemlji, vlada Cvetković-Maček je radila, ali nikako nije mogla da dobije podršku Srba. Demokratska stranka se i ona, pridružila neprijateljima sporazuma Cvetković-Maček. Na čelu protivnika sporazuma bila je SPC i patrijarh Gavrilo Dožić. On je knezu Pavlu rekao da je sad Banovina Hrvatska **država u državi**. **Srbi trpe razne nepravde, klevete i poniženja koje treba jednom da prestanu. Treba naći načina i mogućnosti da se postigne izmirenje Srba, Hrvata i Slovenaca, i da se sporazum izvrši na potpunoj pravičnoj osnovi, tako da interesi i jednih i drugih budu potpuno očuvani i u svemu ispravni.** Nesretni patrijarh je tražio jednakost za svoje Srbe u državi koja je od početka bila **nakrivo nasađena** kao protiv prirodna tvorevina u kojoj je knez Pavle bio samo upravljač do punoletstva mladog kralja Petra, kome je, po izričitom zahtevu počivšeg kralja Aleksandra, imao da preda Jugoslaviju kakva je bila 9. oktobra 1934. godine. Knez Pavle se zakleo da će to učiniti.
Knez Pavle je bio plemić od najboljeg soja i znao je da drži reč. U zimu 1941. godine celim sobom je osećao tragičnost svog položaja. Pomišljao je i na ostavku. Bio je uveren da Jugoslavija, kakva je stvorena 1918. godine, nije moguća bez bratstva i razumevanja tri naroda.
(NASTAVLJA SE)