Teška, tragična odluka

Piše: prof dr Radoš LJušić
ĐORĐEV povratak u Srbiju razrešio je sve dileme oko oceubistva. On se posle izvesnog vremena pojavio u manastiru Blagoveštenja, u kom je starešina bio arhimandrit Gligorije Radojičić. Pošto se ispovedio, zamolio je arhimandrita za oproštaj. On je obavljen na Blagovesti 1796. godine, na manastirskoj slavi. Tradicionalno okupljanje naroda na slavi nije slučajno odabrano. Čin oproštaja izveden je u prisustvu velikog broja ljudi iz zavičaja, kojima je događaj bio dobro poznat i pred kojima se nije mogla sakriti nijedna pojedinost. Đorđe je doneo po dvesta oka rakije, vina i hleba, da ih razdeli narodu, ocu za dušu. Narod je prihvatio oproštaj koji je očitao arhimandrit.
Đorđe je potom pisao pet dukata arhimandritu za trud, a manastiru je poklonio vola. Pojevši hleb i popivši piće, okupljeni su pojedinačno izgovarali: **Bog da mu oprosti čto je oca u nuždi zapovedio ubiti**. Janićije Đurić, koji je sačuvao od zaborava ovaj događaj, bio je očevidac. Zato što se pred arhimandritom Gligorijem ispovedio, mi poklanjamo poverenje njegovom iskazu da Đorđe jeste ubio svog oca.
Još neki momenti su bitni za donošenje suda o Đorđevom ubistvu. Česti ratovi, zarazne bolesti, turska nasilja, učinili su čovečji život manje vrednim. Kad se tome doda drevni običaj lišavanja života ostarelih roditelja, ako se time rešavao problem gladi ili prekraćivale samrtne muke, onda je još lakše razumeti Đorđev postupak. NJegova mladost i plahovitost, brzina donošenja odluke i majčina podrška pomogli su mu da digne ruku na oca. Od trenutka kada je preuzeo odgovornost za porodicu i zbeg, on je oceubistvom pokazao da je osoba odlučna, spremna na rizik, nepokolebljiva u nameri da ostvari cilj, tragično odvažna.

SATIRANJE SRPSKOG NARODA
ONAJ koji se pokazao neumoljiv prema svojima, živeo je u uverenju da takav može biti i prema drugima. Ovakvo shvatanje bitno je uticalo na Karađorđeve postupke tokom ustanka. Podizanje Srpske revolucije i uspesi u prvim ustaničkim danima ne bi bili mogući da su voždovi postupci bili drugačiji.
Karađorđe je nerado govorio o oceubistvu, iz razumljivih razloga. Naredni primer rečito svedoči o tome. Kad su se jednom prilikom našli na Stojniku u lovu, Karađorđe je rekao Jokiću: **Vidiš onu jarugu, onde je moj otac zakopat**. I ni reči više. Ovo se ne može pravdati njegovom ćutljivošću, već izbegavanjem podsećanja na tešku i tragičnu odluku.
Srpski narod masovno je učestvovao u svim austrijsko-turskim ratovima, a ti ratovi su, važno je naglasiti, vođeni uglavnom na teritoriji gde žive Srbi. U svim tim ratovima, naših ljudi je bilo i u turskoj i u austrijskoj vojsci. To što su bili u oba zaraćena tabora i što je najčešće njihova zemlja zahvatana ratnim požarom, satiralo je srpski narod. Vremenom, Srba je bilo sve manje u turskoj, a sve više u austrijskoj vojsci. Postajali su pripadnici jedinica austrijske vojske, ali ih je bilo i u neregularnim trupama, pre svega u hajdučkim četama. U poslednjem austrijsko-turskom ratu (1788-1791) poznatijem kao Kočina krajina, Srbi su masovno pristupili dobrovoljačkim jedinicama - frajkorima.
Sve te ratove pratio je nered i anarhija, što je ponekad godilo temperamentu tih ljudi. Bez sopstvene države, oni su, angažujući se sve više na austrijskoj strani, sticali uverenje da će uz pomoć ove sile doći do oslobođenja. Mnogobrojne i masovne hajdučke družine, tradicija i epika, pospešivale su ovu iluziju. U toku tih ratova, kao i u vreme Prvog i Drugog ustanka, beležimo jednu značajnu pojavu: zbeg-raju, kako je nazivaju turski izvori. Bežeći od turske osvete, u potrazi za sigurnijim prebivalištem, narod se povlačio duboko u planine i šume i tu živeo jednim posebnim životom. Milovan Vidaković, naš poznati književnik s početka 19. veka ostavio je dirljivu sliku zbega.

SO KAO ZLATO
**JESEN ta bjaše lepa kad se u podlužje svi izselismo. Šume velike, derva na sve strane izobilno: poprave seljani sebi, gde je koji hoteo, kolibe, u koje se sklonimo, da tu samo prezimimo, a na proletije, da se u kosmajske planine, više budući, za bolju ot Turaka bezopasnost, preselimo. Prispe nam i zima, pade veliki sneg, pod kojim otešćane grane na dervi klonu k zemlji, smerznuti potoci počnu sad pod ledom uzdisati. (...) Po kolibah svuda vatra, kako danju, tako i po celu noć neprestano gore, a ljudi svi ot dima počađili a i glađu i strahom iztomleni da ih je žalost bila pogledati.(...) No na posledak nesta nam i soli, niti smo je mogli otkud dobiti: mesta bo i gradovi svud pozatvarani, ni za koje novce dostati je nismo mogli. U koga se zastalo jošć sira, tii su meso sa sirom jeli, i tako su se po malo solili, a koi nisu imali ni sira, tii su morali meso onako neslano jesti, no kako nam je to padalo, svaki sebi može predstaviti. Jedući neprestano meso bez hleba i bez soli dobiju mnogi proliv, i tako izslabe, da je svako kao bolesno jedva iti moglo. Mnogi su u nuždi tukli od kukuruza čokove, i takove su u žervni mleli, i ot njih hleb sebi mesili, da bi so tim gladnu utrobu svoju malo zavarali.** Kad su im kukuruzni čokovi nestali, jeli su rese sa leskovih drva. Nejaki su umirali od gladi.
Kad je granulo proleće, zbeg je živnuo, kao u jesenje dane. Tad bi se našao otresitiji pojedinac koji je budio nacionalni duh pesmom uz gusle i pričom **o naši kraljevi i despoti, o junaci srbski i hrabri vitezovi..., o boju na polju Kosovu i padeniju našeg Carstva**.
Zbeg koji je opisao Vidaković čuvali su sami žitelji. Većinu zbegova, naročito pored drumova, štitile su hajdučke družine. Bilo je slučajeva kada se raja sklanjala na ona mesta gde su bila hajdučka boravišta. Zbeg-raja i hajdučka družina bili su najčešće žitelji tek nastalog naselja, što je njihove odnose stavljalo u poseban odbrambeni položaj. Ovakve hajdučke družine, bar za izvesno vreme, štitile su svoje najbliže sugrađane. Baš zato što je ovim hajducima to bio osnovni cilj, izrečen je u istoriografiji sledeći sud: **Time se bezizglednoj borbi ovih zatočenika prkosa sili vraćaju njene stvarne pobude**. Ovo bi bila samo jedna strana hajdučije u vreme srpsko-turskih ratova, i to ona koja će 1804. godine odigrati važnu ulogu u podizanju Revolucije.
Memoaristi tvrde da je Karađorđe proveo sa porodicom dve godine u Sremu (1786-1787). Zna se sigurno da je bio šumar manastira Krušedola, a da mu je porodica živela u Kamenici. Stasitom junoši nije godio fruškogorski mir pa se odlučio da stupi u austrijsku vojsku, koja se spremala za rat protiv Francuske. To uverenje držalo ga je kratko, onoliko koliko mu je trebalo da stigne do Sombora. U njemu se Đorđe predomislio: **Što bi ja išao da ginem na drugoj strani tuđeg carstva, kad može vreme doći da ja i u Srbiji vojevati mogu**, kazivao je kasnije Janićiju Đuriću. Razlog ovom preokretu moglo je biti saznanje, od obaveštenijih vojnika ili nižih oficira, da se sprema rat protiv Turske. Zar je lepšu vest mogao da čuje u bačkim ravnicama?

BULJUBAŠA NAD ČETNICIMA
VRATIO se odmah porodici i brižno pratio osnivanje dobrovoljačkih jedinica. Krajem 1787. njegovo ime našlo se u frajkorskim spiskovima. On je učestvovao u akciji osvajanja Beograda, uoči Vavedenja, početkom decembra 1787. godine. Beograd nije osvojen zbog loše vođene akcije austrijskih oficira. Četa u kojoj je bio Karađorđe, uspela je da uđe u grad, ali su austrijske rečne jedinice, sastavljene najvećim delom od Srba, promašile kapije zbog guste magle. Karađorđe, kao i većina učesnika u prepadu, jedva su se spasli iz Beograda. Odatle se uputio u Zagoricu. Po svemu sudeći, morao se ubrzo vratiti u Srem, da bi, po objavljivanju rata, kao frajkorac još jednom prešao Savu. U to vreme udala se njegova sestra Marija za Miliju Pantelića iz Nerodima.
Učešće Srba u poslednjem austrijsko-turskom ratu bilo je masovno, pa je poprimilo obeležje ustanka. Srbi su bili isključivi učesnici Kočine krajine, činili su glavninu frajkora, mnogobrojne hajdučke družine krstarile su Pašalukom, a deo naroda sklonio se u zbegove. Skoro celokupno stanovništvo bilo je u pokretu. Đorđe je u vreme rata bio i frajkorac, i hajduk, i zaštitnik zbega.
On je sa Mihaljevićevim frajkorom prešao u Srbiju. Bio je raspoređen u četu kapetana Sokolovića. Ona je prva ušla u Šabac 27. aprila 1788. godine. Nepun mesec kasnije sa Radičevim i Deli Đorđevim dobrovoljcima, imala je zapažene uspehe u borbi sa Turcima kod Železnika. Oko Beograda vođeno je više bitaka do njegovog osvajanja (29. novembar 1789). Posle borbi za Šabac i početnih oko Beograda, Mihaljevićev frajkor osvojio je Valjevo (jun 1788). Tada je Karađorđe napustio frajkorske jedinice, verovatno uz dopuštenje oficira i okupio hajdučku družinu. Nemoguće je tačno utvrditi kada je sve Karađorđe četovao samostalno, a kada u sastavu Mihaljevićevog frajkora. Kad se od njega zahtevalo, on se priključivao frajkoru, a kada je ovaj mirovao, on je nastavljao sukobe s Turcima. Jokićevo kazivanje da je Đorđe kod Radiča Petrovića postao **buljubaša nad četnicima** i da je ratovao na Požegi, Karanovcu i Čačku, nije bez osnova.

JUNAK SVAKE BITKE
POZNATA je epizoda iz borbi za Beograd, u kojoj se istakao naš junak. Kapetan Radič našao se u velikoj opasnosti i život mu je visio o koncu. Tad mu je Karađorđe pritekao u pomoć: ranjenog Radiča oslobodio je, pošto je prethodno ubio četiri Turčina! **Ovim se delom on razglasi po svetu kao junak**, beleži Gaja Pantelić. Krajem 1789. boravio je u manastiru Studenici, odakle je početkom 1790. pratio mošti Svetog kralja Stefana Prvovenčanog do Beograda. Osvajanje Kruševca i Aleksinca, januara 1790. poslednji je veliki uspeh austrijske vojske u Srbiji. Potom je usledila turska protivofanziva. I iz nje nam je poznat jedan događaj u kojem se još jednom proslavio naš junak. Na Radičev poziv Karađorđe se pojavio na Rudniku. Ratnici su se uputili prema Požegi, s namerom da tu zaustave prodor Turaka iz Užica. Predanje kaže da se Karađorđe namerio na turskog junaka Lomigoru, čije ime dovoljno svedoči o njegovoj kršnosti, a pričalo se da mu ni olovo ništa ne može. Karađorđe mu je, ipak, došao glave.

(NASTAVLJA SE)