Prošlo vreme hajdučije

Piše: prof. dr Radoš LJušić
AUSTRIJSKA vojska se povukla. Frajkorci, ponajviše iz Srbije, masovno su dezertirali. Do kraja 1790. godine raspušteni su dobrovoljački odredi. Zatim je usledio period primirja, dok 4. avgusta 1791. godine nije sklopljen Svištovski mir, kojim je vraćeno prethodno stanje, a Srbi amnestirani.
Za vreme dok je trajao taj rat, nije lako razlučiti kad je Karađorđe nastupao kao frajkorac a kad kao hajduk. Kad je 1804. godine trebalo da se primi vođstva ustanka, prota bukovički podsetio ga je na ovaj rat, u kojem je znao **upravljati stotinama ajduka i četnika samovoljnika**. Dok je trajalo ratno stanje, i hajdučija je bila izraženija, jer i onda kada nije bio u Sokolovićevoj četi, ili buljubaša kod Radiča, u sastavu Mihaljevićevog frajkora, Karađorđe je bio u neposrednoj vezi s austrijskim oficirima, pa se za njegovo četovanje ne može reći da je uvek bilo samostalno. Za usluge učinjene austrijskoj vojsci bila mu je dodeljena medalja za hrabrost. Dobio je i podoficirski čin, najverovatnije buljubaše.
Iz ovog rata Srbi su izvukli značajne pouke, od kojih je najbitnija ona o načinu sticanja slobode. Za Karađorđa je bitno da je ratujući kao frajkorac i četujući kao hajduk obišao celu Srbiju, upoznao mnoge ljude u zemlji i austrijskoj vojsci, stekao iskustvo u ratovanju.
Predustanički period Karađorđeva života često se dovodio u vezu s hajdučijom. Ona je u dva maha, između Kočine krajine i ustanka, do dolaska Hadži Mustafa-paše i u vreme dahija, davala osobit pečat životu Srba u Beogradskom pašaluku. Učešće u frajkoru i hajdučiji ostavilo je velikoga traga na Karađorđevu ličnost. Krug prijatelja tada stečen postao je njegova uža okolina u vreme ustanka.

HAJDUCI OTIMAJU DEVOJKE
KARAĐORĐEVA hajdučka družina bila je mnogobrojna. Prema podacima jednog memoariste, u njoj je bilo **preko stotine** hajduka. NJegovo hajdukovanje pravdao je taj memoarista tvrdnjom da **nigdi nije dao družestvu hristijane arati**, osim što je družinu snabdevao hranom uzimajući je od njih. Poznato je da Karađorđe nije vodio računa o svojoj odeći, ali se može pretpostaviti da se oblačio, ako ne bolje, a ono kao njegovi hajduci. Opis dvojice njegovih hajduka stvara upečatljivu predstavu o hajdučkoj družini: **Mijuško je bio smeđ i visok čovek i kakav je - aratos ga bilo. Na glavi mu čalma turska (visok fes, pa po njemu poša svilena), na njemu velike čakšire plavetne, na njemu čevkin i dolama, toke na prsima i lepo oružje: dva pištolja srebrna i jatagan belokorac i puška šara velika. Imao je oko 30-35 godina. Mladen (Milovanović) je bio mlad, crnomanjast, poniži od Mijuška, no lepši i lepše toke na njemu i lepše ruo i oružje. Na glavi mu turska čalma, a za čalmom čelenka od tri pera.**
Knez Aleksa Nenadović imao je valjanih razloga da goni hajduke iz Valjevske nahije. Stoga nisu uvek uverljiva kazivanja memoarista u kojima se pravda Đorđevo hajdukovanje. Oni su zabeležili scene hajdučkih zuluma, od kojih su najkarakterističnije scene otimanja devojaka i njihova udaja za hajduke. Tim načinom Karađorđe je oženio skoro svu svoju družinu, a nekima je bio i **ručni dever**. Isto to radile su i druge hajdučke družine.
Otmica devojaka jedno je od težih nasilja, ispoljavano i tokom i posle Kočine krajine. Gaja Pantelić nije komentarisao ovakve Karađorđeve postupke, ali je to učinio pošto je opisao istu pojavu u vezi sa harambašom Stanimirom iz Rabovca: **I za taj zulum ja znam, a i više su jada učinili što ne znam**. Petar Jokić je opisao scenu između Karađorđa i neke babe, u vreme jedne potere. Upitana šta se u selu dešava, ona je odgovorila: **Ta, onaj crni a ne beli Đorđe odmetnu se u ajduke, pa više zla počini nego Turci, pa njega oće da vataju.** Zbog ove iskrenosti baba je prošla loše, što je, uz već rečeno, dokaz više o tome da je hajdučija poprimila vid razbojništva. Prema jednoj zabelešci, Karađorđe je od tri do četiri godine posle Kočine krajine, bio stari svat Stanoju Glavašu.

DOBAR DOMAĆIN U TOPOLI
KAD je Karađorđe **predvojio pameću** i odlučio da porodicu vrati u Šumadiju, pošao je u Srem po nju. U jednoj krčmi večerao je, ali nije hteo da prenoći. **Ja *oću da idem, ne marim što je noć, ja sam se naučio noću ići, i *oću da idem mojoj familiji**, odgovorio je na krčmarevu ponudu da prenoći. Birtaš iz Rakovice nazvao ga je pustahijom i zlim čovekom, a povod za to našao je u Đorđevoj smelosti da sam tumara noću. Zbog toga je dobio batine. NJegova žena uspela je da u gužvi iz Đorđevog džepa izvuče kesu sa 500 forinti. Ova scena svedoči i o tome da je hajdukujući stekao prilično novca, koji mu je omogućavao mirniji porodični život. Nezadovoljstvo naroda pustahilukom bilo je opravdano, ali se nije moglo suzbiti.
Pošto je porodicu smestio u Topoli, a prilike se, krajem 1793. i početkom 1794. godine, stabilizovale ponovnim zavođenjem samoupravnih ustanova, Karađorđe se okanio hajdučije.
Nastanivši se u Topoli, Đorđe je mogao da dođe do imanja novcem stečenim u ratu i hajdukovanjem, kao i zahvatanjem pustara i krčevinom šikara. Radeći ratarske poslove, pomalo trgujući, on je stekao pristojan imetak, dovoljan da mu osigura položaj uobičajen za mlada domaćina. Preteruju oni koji tvrde da je Karađorđe u vreme kad je Pašalukom upravljao Hadži Mustafa-paša bio **dobar domaćin i imućan gazda**.
Pravnim aktima 1793, 1794. i 1796. godine Porta je dala konačan oblik knežinskoj samoupravi u Beogradskom pašaluku, ali nije bilo ni vremena, niti su novi nemiri dopuštali da se ona ustali i razvije do krajnjih granica svojih mogućnosti. U jednom pravcu, a vreme će pokazati da je baš taj pravac posebno važan, samouprava je dala značajne rezultate. U sukobima proteranih janičara i vidinskog uzurpatora Pazvan Oglua sa beogradskim vezirom, važan činilac bili su srpski odredi, koji su imali do 16.000 vojnika. Ta srpska vojska u turskoj službi imala je svoju organizaciju, na čelu sa bimbašom Stankom Arambašićem. NJegovo prezime, ukazuje na hajdučku prošlost predaka. Niže starešine bili su harambaše i bimbaše. O njima su brinuli nahijski knezovi, a bili su pod zapovedništvom beogradskog vezira i njegovih vojskovođa. Briga knežinske organizacije za srpske odrede nije bez značaja za potonje ustaničke događaje. Na ovaj način proširena je knežinska autonomija, bez obzira na to što su se srpski odredi neposredno borili za turske interese, a posredno za svoja samoupravna prava.

SMRT SINA SIME
KARAĐORĐEV život za vezirovanja Hadži Mustafa-paše bio je ispunjen radom na topolskom imanju i povremenim učešćem u srpskim odredima. Krajem 18. veka severne provincije Turskog carstva našle su se u tipičnom građanskom ratu. Turci, muslimansko stanovništvo i hrišćani Balkana nalazili su se u vojskama obeju zaraćenih strana - i turskih odmetnika i Porte. Uzmimo kao primer samo ratovanje Hadži Mustafa-paše i Pazvan Oglua. Srba, Turaka i Bugara bilo je u obema vojskama. Nije stoga sporno Karađorđevo učešće u vojsci beogradskog vezira, već samo čin koji je dobio. Većina memoarista navodi da je u vojsci bio najistaknutija ličnost posle Arambašića ali da nije hteo da primi nijedan čin, što je malo verovatno. Stoga bi pre trebalo pokloniti poverenje Jovanu Hadžiću koji kaže da je Karađorđe bio predvodnik jednog odeljenja, odnosno buljubaša. On je već tada bio poznata ličnost, ali je preterano svrstavati Đorđa odmah do Arambašića. Izvori beleže Karađorđevo učešće u sukobima s Pazvan Ogluovom vojskom kod Jagodine (1796), Požarevca i Smedereva (1798). On je tada zapazio neiskrenost beogradskih Turaka prema Srbima, iako su ratovali na istoj strani.
U jednoj bici Turci su pucali Srbima u leđa, a oni im to nisu zaboravili. Nekima je smetalo Karađorđevo isticanje, a posebno jedan obračun s razularenim Turcima kod Smedereva. Posle ubistva Stanka Arambašića (1798), ubijen kad i Riga od Fere, možda i od tim utiskom, među onima koje je trebalo smaknuti našao se i naš junak. Osetivši opasnost on se čuvao i **niti je više smeo ići ni u Beograd niti u drugu koju tursku varoš**. Ostalo je u predanju da su Turci poslali čak i četu vojnika da pogubi Karađorđa u Topoli, ali je on uspeo da umakne. Predvodnik ekspedicije pravdao se kragujevačkom muselimu: **J... mu šećer, ko će džavola naći, nema ga.**
Radi naplate nekakvog duga Karađorđe je morao da ode u Rudnik, sa Gajom Pantelićem. Dok su Turci premišljali na jednom poljančetu, bacajući kamena s ramena, kako da ga uhvate i pogube, upozorio ga je, u mehani, prijatelj Nikola Rakić, na opasnost. On i Gaja vešto su zgrabili svoje kobile, ždrepce nisu smeli jahati, spustili se niz rudničke obronke do Jesenice i umakli. Kad su Turci stigli, a ono: **nema Karađorđa**. Hajdučki osećaj za opasnost i spretnost da se ona izbegne spasli su mu više puta život, pre 1804. godine.
Iz ovog razdoblja poznat je još jedan događaj, iz njegovog porodičnog života. Uoči odlaska na Smederevo, sa odredom, gde ga je pozvao bimbaša Stanko Arambašić, umro mu je najstariji sin Sima (1798). Memoaristi ništa drugo ne kazuju sem da je otac, iako u žalosti, morao da ide na vojnu.

LUKAVI VEZIR
UGARSKE vlasti su još krajem 18. veka uočile da Srbi i od dobrih i od zlih hajduka stvaraju velike heroje. U vreme vezirovanja Hadži Mustafa-paše, kad Karađorđe nije hajdukovao, ili nam to nije poznato na osnovu izvora, hajdučija u Beogradskom pašaluku nije prestajala, ali je bila slabija nego u vreme prethodnog rata i dahijske strahovlade.
Borbe protiv janičara i Pazvan Oglua, prolazak turskih trupa kroz Srbiju i nasilja koja su pri tome činili, bili su dovoljan podstrek za porast hajdučije. Ona je bila rasprostranjena s obe strane Save i Dunava. Hajdučke družine iz Srema i Banata prelazile su u Srbiju pred austrijskim poterama, a iz Pašaluka odlazile su na sever gonjene turskim teftišima. Obe vlasti nastojale su da hajdučiju iskorene, pa su pohvatane hajduke predavale drugoj strani. Zarobljeni hajduci, posebno harambaše, ubijani su. Beogradski vezir davao je oproštaj onim hajducima koji bi pristupali srpskoj vojsci i borili se protiv sultanovih odmetnika. A kada su 1801. godine život pašin ugrozile dahije, on je, u dogovoru sa Petrom Ičkom i uz pomoć hajdučkih četa, odlučio da se obračuna s janičarima.

(NASTAVLJA SE)