Raji šume gradovi

U VREME dahijske vladavine (1801-1804) Karađorđe je najmanje vremena provodio u obavljanju ratarskih i, pokatkad, trgovačkih poslova. Kao i svi Srbi koji se nisu odmetnuli u šumu, tako je i on morao da gradi turski han u Topoli. Svako poznatnije selo dobilo je han s proleća 1802. godine, pa je tih hanova, po kazivanju Gaje Pantelića, bilo u Pašaluku 600. Podizani su kulukom, pored druma ili crkve, na mestu sa dobrim vidikom, radi osmatranja okoline. Pravljeni su isključivo od drveta. Zabeleženo je u predanju da je Milisav Čamdžija rekao, polažući jedno brvno u zid hana u Vraniću: ”Dabogda se neko na ovom brvnu slatko ogrejao.”
Kulučenje i nasilja koja su vršili u vreme podizanja hanova, kao i kasnije, zavođenje strahovlade od strane subaša i njihovih momaka, potpuna kontrola nad stanovnicima sela i palanaka, kakva nije postojala od pada pod Turke, učinili su hanove najomraženijom dahijskom ustanovom. Subaše, odnosno handžije, kako ih je narod zvao, radile su što su htele. NJihov zulum prelazio je svaku meru. Topolski handžija Ibrahim nije bio u tome izuzetak. Naredni primer odslikava ropstvo, patnju i potpuno ljudsko uniženje, ali i odlučnost da se prekine podanički položaj. LJudska duša nije više mogla da podnosi takav vid nasilja.

OKRUTNI IBRAHIM ANDŽIJA
ANDŽIJA Ibraim sazove selo da oru Mula Jusufu za ječam. Tu dođu svi ljudi. Među njima i neki Jevta Vodeničarević kome je Ibraim preoteo ženu bio, zbog čega on nije smeo iz šume nikako kući dolaziti. A Ibraim ga zato što je on više u šumi nego kod kuće (boravio) sve međedom zvao. Jevta kao čovek gleda svoj put, a Ibraim sve jednako pristao za njim, pa: ‘Drži, međede! Ne daj tamo, međede! Ta nije tako, međede!’ Dok se ovo Jevti dosadi, pa pusti plug u ledinu pa sčepa oritak da Ibraima posred zvezde tresne: ‘Ta oca ti turskog, ti si me međedom načinio, a ja sam čovek kao i ti, a možda sam pošteniji od tebe’. A to dignuti ruku na Turčina, bila je stvar nemogućna i pomisliti! Ibraim brže za pištolj. No ljudi najedamput oknu volove, pa se skleotaju oko njih dvoice. ‘Šta je to?’, viču. ‘Eto, oće međed da me udari majku mu j(ebem)’, rekne Ibraim. ‘Ne, ne nemaš pravo Ibraime, ti si ga nazvao međedom, a on nije međed nego naš brat, pa je čoveku teško’. Ele, Ibraim odavde izmakne”.
Vesnik slobode već se blago nazirao. Poniženi i obespravljeni Jevta latio se oritka i time probudio odvažnost kod Topolaca, koji se usudiše da ga zaštite, pa handžiji zulumćaru ne preosta ništa drugo do povlačenje u han. On je bio njihovo poslednje uporište. Nije nimalo čudno što je Revolucija 1804. godine započeta paljevinom hanova.
Svi memoaristi beleže da se Karađorđe čuvao od janičara, a sklanjao se i od topolskog handžije Ibrahima, iako je sa njim ”dobro živio”. U ovo vreme Turci su dva puta pokušali da se domognu Crnog Đorđa. Prvo je Deli Mehmed iz Kragujevca navalio na njega u Žabarima, u kući Janka Kerte, na krštenju sina, u zimu po Božiću 1803. godine. On je prošao bolje od prethodnih napadača, pošto mu ”zube nije polomio ni oko isterao, ali mu je rebra s rbtenicom sastavio da je malo živ otišao”.
Nimalo bolje proveo se naše gore list, a islamske vere, Avdija Hadži Marić, inače ”junak na glasu”, koji se drznuo da Karađorđa sveže ispred njegove kuće u Topoli. Sem što ga je prakljačom isprebijao i rebra mu razmestio, još ga je stao ”ljuto kolenisati”. Neki su kazivali da mu je tada i žena priskočila u pomoć. Memoaristi pišu da se potom sam predao kragujevačkom muselimu i da je bio zatvoren. Pre će biti da je na neki drugi način dopao zatvora, jer osoba koja se toliko skrivala od Turaka ne bi se sama predala njihovim vlastima. Ne bi trebalo isključiti ni mogućnost da je podlegao u nekom sukobu s Turcima, i da je zatvor usledio kao neminovna posledica. Na osnovu pitanja muselimovog, upućenog Topolcima koji su došli da izmole i otkupe Karađorđa, reklo bi se da je u zatvor strpan kao odmetnik: ”Zašto vi Topolci držite ajduka u Topoli?” Otkupom od sto groša dočepao se slobode negde između Cveti i Usrksa 1803. godine. Ubrzo se u istoj tamnici našao Mladen Milovanović.

STRAH OD TURSKE MOĆI
KARAĐORĐE je, potom, retko noćio kod kuće. Više je boravio na trlu, koje se nalazilo na mestu zvanom Košutnjak, s desne strane puta od Belosavaca prema Topoli. Okolina trla obrasla je gustom šumom, koja je bila najveći zaštitnik i njemu i narodu, pošto ”raja u šume živi, njoj su šume gradovi”. On se rado sklanjao još u manastire Blagoveštenje i Voljavču, i u šume Bukulje.
Dugogodišnje ropstvo i stradanje ulili su u krv Srba strah od turske sile i moći. Zulum i strahovlada dahija učinili su strah još većim, tako da je dosezao granice užasa. On je bio prva prepreka Srbima na putu ka slobodi, a da su se Srbi njega s naporom oslobađali, govori sledeći primer, kad naš junak nije imao smelosti da postane heroj.
Na letnjeg Svetog Aranđela, 25. jula 1803, kada je narod svet kovao u manastiru Voljavči (jedan memoarista veli da se ovo zbivalo u Stragarima), Karađorđe je rešio da sa svojim društvom (Stanoje Glavaš, Vule Kolarac, Milosav Lapovac, Mileta iz Glibovca, Milovan iz Plane, Kara Steva iz Vlaola, Janićije i Milovan Đurić) ubije najvećeg zulumćara u Šumadiji, Sali-agu, rudničkog bika, brata dahije Kučuk Alije. On je zaveo običaj sa kraljicama, seljankama koje su u svakom selu činile sve što je njihova požuda i duša zaželela. Đorđevo odabrano društvo i oko dvesta seljana nisu ipak imali hrabrosti da se obračunaju sa zulumćarima, kojih nije bilo ni deset. Karađorđe je bio uveren da će sa smaknućem ovih Turaka ”započeti krajina” (rat), pa je, prema jednoj verziji, sam odustao od namere, a prema drugoj, bio nagovoren od topolskog kneza Matije da ne gazi u sukob sa Turcima.
Karađorđe nije najpoznatija ličnost u Beogradskom pašaluku uoči izbijanja Revolucije. Čak ni pojedinci s kojima se družio, ni hajdučija kao vid otpora, nisu ubrajani u glavne protivnike dahija. To su bile spahije, koje nisu prihvatile čitlučenje, srpski samoupravni organi vlasti, sveštenstvo, pa tek onda dolaze hajduci. Karađorđe, kako je rečeno, nije obavljao nijednu samoupravnu dužnost, nije bio ni seoski knez, već je bio poznat kao hajdučki harambaša i buljubaša srpske vojske, što je ostavilo traga u kasnijem vođenju Prvog ustanka. Memoaristi su pratili njegovo kretanje i rad tokom 1803. i 1804. godine i na osnovu toga može se suditi o njegovom učešću u pripremanju Srpske revolucije.
Koliko je dosad poznato, ozbiljno se na dizanju ustanka radilo u Kragujevačkoj i Valjevskoj nahiji. Istraživači su utvrdili da su dahije došle do žalbe sa spiskom od šezdeset knezova i sveštenika, koju su, posredstvom spahija, uputili sultanu, a ovi je predali odmetnicima (kraj januara 1803). Potom se dvanaest knezova sastalo (pre 9. marta 1803) u Bogovađi radi dogovora da se obrate za pomoć sultanu, kojom prilikom su se zaverili da za osam meseci podignu ustanak. Pomoć je još jednom zatražena od Austrije, posredstvom Alekse Nenadovića, čuvenim pismom adresiranim Miteseru, u leto 1803. godine. Dahije su uspele da se domognu i ovog, kao i pisma o dogovoru srpskih knezova i spahija o proterivanju odmetnika, koje se nalazilo kod popa Marka iz Ostružnice.

LISTA SPREMNIH USTANIKA
NA osnovu mnogih dostava sultan je upozorio dahije jednim fermanom, u kojem je istakao da su mu dojadile žalbe na njih pa je zatražio da se odreknu zuluma, u protivnom on će protiv njih ”dići vojsku od drugog naroda i zakona” (tj. Srba). I, na posletku, dahijama su stigle vesti iz Zemuna ”o poslovima pobune u Šumadiji”, od osoba koje su pristale da ustanike snabdevaju municijom. U vreme Karađorđevih sastanaka sa zemunskim trgovcima sačinjen je jedan spisak lica spremnih na ustanak, koji bi jemčili za naplatu novca za oružje i municiju. Memoaristi tvrde da je i on došao dahijama u ruke. Karađorđevo ime moglo se, dakle, naći samo na ovome spisku.
Navedeni podaci govore da su dahije znale, ako ne potpuno a ono većim delom, kako su tekle pripreme za ustanak. U pismu upućenom Pazvan Ogluu, sredinom februara 1804. godine, oni su ga o tome ovim rečima izvestili: ”Pre nekoliko meseci počeli su neki knezovi i kodžabaše nahija Smederevskog sandžaka da tajno pokreću i na zlo navraćaju raju nekih nahija dižući je tako na ustanak. Ali su to, međutim, neki između njih tajno dojavili ovim vašim slugama”. Očigledno, pripreme nisu obavljene dovoljno obazrivo, pošto su vesti o tome doprle do doušnika. Ni izdaje ne bi trebalo isključiti.
Karađorđe, sem u poslednjoj varijanti pripreme ustanka u Šumadiji, o čemu su zemunski trgovci obavestili dahije, nije u tome učestvovao. Uočava se da su u dogovorima zapaženu ulogu imali pre svega knezovi i sveštenici. Pripreme su vršili veoma ozbiljno, što potvrđuje činjenica da su o tome uspeli da obaveste sultana. O ovim pripremama dahije su ponešto saznale, i krvavo ih prekinule sečom knezova. Ono što je radio Karađorđe bilo im je manje poznato, a to je upravo dovelo do Ustanka. Novaković je bio u pravu kad je tvrdio da se ”drugo nešto u 1803. sepremalo, a da je iznenada i drugačije planuo ustanak 1804. godine”. Ta radnja tekla je ovako.
Strahujući da ponovo ne dopadne turskog apsa, Karađorđe je bio primoran da posredstvom Gaje Pantelića uspostavi vezu sa istaknutim pojedincima u Šumadiji. On je Pantelića slao Vasi Čarapiću, Janku Katiću, Mladenu Milovanoviću, Milanu Obrenoviću i Miliji Todoroviću. Lično je posetio Obrada iz Krsne, Đušu Vulićevića i Stevana Sinđelića. Janko Katić sastao se sa Simom Markovićem, koji je išao u Valjevsku nahiju da obavesti Aleksu i Jakova Nenadovića. Milan Obrenović je došao u dodir s ljudima iz jugozapadne Srbije (Mutap, Drinčić, Kursula, Levajac). Ponudu Crnog Đorđa o učešću u podizanju ustanka prihvatili su, posebno Milan Obrenović, tek pošto su se uverili da neće biti izdaje.

DUKAT PO DUKAT
REČI Mladena Milovanovića o pristajanju na saradnju, verno odražavaju položaj trgovačkog sloja u vreme kad su dahije uzurpirale vlast, pa ih zato i navodimo: ”Meni, dušo, nije nužda kao što je Đorđu, ali mi je nužde od vašeg Ibraima, andžije u Topoli. Ja imam buruntiju od vezira i od aga, al’ moram kad prođem sa svinjama u Topoli dati Ibraimu jedan dukat na džikmedže. Kad udarim Ibraimu na Orašac, i tu mi valja dati jedan dukat ; kad dođem na Rogaču, i tu jedan dukat, na Barajevo, i tu jedan dukat, na Guberevac, opet jedan dukat. na Moštanicu, opet jedan dukat, i de god dođem na an, moram dati po dukat. To je meni teško. Oću i ja poslušati Đorđa i s njim u to pristati. Pozdravi ga, ja ću mu veran biti. Po vilajetu dosta braće znam i oće me poslušati, i oću poslušati”.
Ove podatke ne možemo da proverimo u drugim izvorima, pa im moramo pokloniti poverenje, uz blagu rezervu. Lako je zapaziti da se Karađorđe obraćao knezovima i trgovcima, a da je hajduke već imao uza se. Sve što je do tada radio ne daje nam, međutim, još za pravo da tvrdimo da je naš junak imao predvodničku ulogu u pripremi ustanka.

MOĆNE DAHIJE
GODINE 1802. pokušale su spahije, uz pomoć Srba, da se oslobode dahija, ali u tome nisu uspele. Zanimljivo je da su obe sukobljene strane primale u svoje jedinice srpsku narodnu vojsku, čak i hajdučke čete. Ovaj neuspeh prinudio je srpske obor-knezove da ipak zanemare gorka iskustva iz poslednjeg rata i obrate se Austriji s predlogom da uz njenu pomoć otrgnu Srbiju ispod vlasti Porte i potčine je austrijskom dvoru. Pošto su bili odbijeni, ništa im drugo nije preostalo nego da sami povedu rat protiv dahija. Ideja o sopstvenoj borbi za slobodu probijala se sporo, da bi se konačno uobličila u vreme priprema za podizanje ustanka, 1803. i početkom prve ustaničke godine.
(NASTAVLJA SE)