Počinje srpska buna

Piše: prof. dr Radoš LJušić
NAJZNAČAJNIJI događaji iz vremena pripremanja pobune bili su suzbijanje izdaje i oblikovanje vernosti i pouzdanosti budućih nosilaca Revolucije. Strah od izdaje bio je toliki da je proveravan svaki nepoznat pojedinac koji bi se pojavio na skupu. Ni to nije ulivalo sigurnost proti bukovičkom: sledila je zakletva sa teškim kletvama, ona mu je mogla vratiti samopouzdanje. Maleni roj srpskih sinova, zbijenih oko prote Atanasija, u jaružici ispod Tomićeve kuće, skrivenoj gustim šipražjem, iskazao je rešenost da se bori za slobodu. Pre toga, valja to ponoviti, morali su se osloboditi straha od izdaje.
Tih dana bilo je jedino bitno sačuvati se od izdajnika, a da to nije preterivanje svedoči pominjano pismo dahija Pazvan Ogluu, u kojem su ga izvestili o doušnicima. Sakupljajući podatke o Karađorđu, Milenko Vukićević je zapazio, krajem prošlog veka, više izdvojenih grobova, bez krstova, oko bukovičke crkve. Sveštenik mu je objasnio da su tu **one, koji nisu hteli pristati, ili su bili nepouzdani ili udvorice, ubijali i onde zakopavali**. Pojedinci su žrtvovani da bi se sprečilo izdajstvo i ostvarili viši ciljevi. Bila je to srbijanska **istraga poturica**.
Karađorđe više nije smeo da se pojavljuje u Topoli, pa je sve vreme provodio na svom trlu. Napuštao ga je samo radi obavljanja neophodnih poslova. Tako su se, pred Božić, dakle pri kraju 1803. godine, sastali u Ostružnici on i Andrija Jokić sa zemunskim trgovcima od kojih su kupili barut. Posle toga on više nije mogao da miruje, ostavio je Petru Jokiću na čuvanje stoku, pa se uputio u Resavu. Tamo je uspostavio vezu sa Milenkom Stojkovićem, a vratio se s hajdučkom družinom Stanoja Glavaša, pre Svetog Save 1804. U Topoli ga je zatekla seča knezova.

PRVO POSEČEN BIRČANIN
SEM Aganlije, sve ostale dahije pošle su u seču, istovremeno naredivši kabadahijama i handžijama da pogube knezove svaki u svojoj oblasti. Mehmed-aga Fočić pošao je u Valjevsku nahiju, gde je pogubio Iliju Birčanina i Aleksu Nenadovića, a njegovi momci kneza Stanoja Mihailovića iz Zeoka. Kučuk Alija sekao je knezove u Pomoravlju, među kojima je bio najpoznatiji Petar iz Gložana. Mula Jusuf donosio je smrt u Gročanskoj nahiji, gde su pogubljeni knezovi Stevan Palalija i Marko Čarapić. Poslednja žrtva bio je Hadži Ruvim, koji je stradao u Beogradu. Seča je trajala kratko, nekoliko dana, između 4. i 10. februara. Prvog dana bila je najintenzivnija. Tačan broj nastradalih Srba ne može se utvrditi, ali se pretpostavlja da ih je bilo blizu stotinu.
Tih dana su tatari iz svih krajeva Beogradskog pašaluka, a naročito onih koji su bili bliži upravnom centru, hitali u Beograd s odsečenim glavama viđenih Srba. U njemu je samo Hadži Ruvim, pošto su mu prethodno dozvolili da se pomoli Bogu, za sebe i sugrađane, **večnoe usečenie primio**. Tolike srpske glave i sveopšti dahijski teftiš izazvali su veliki strah kod Srba. Beograd je ostavljao utisak avetinjskog grada.
Andra Gavrilović sastavio je spisak onih lica čija su imena poznata, a njih je 25. Najviše je bilo knezova (13), zatim sveštenika (5), buljubaša (3) i po jedan trgovac i skeledžija, dok za dvojicu nema podataka o poslu kojim su se bavili. Bilo je i onih koji su uhapšeni i strpani u zatvor, kao Mladen Milovanović. Dahije su, kao što se vidi, izvele obračun sa samoupravnim organima, uvereni da im glavna opasnost preti od njihove zavere.
Oni su posao obavili skoro bez žrtava na svojoj strani i bez većih poblema. Pazvan Ogluu su pisali, sredinom februara, možda baš onog dana kada je održan zbor u Orašcu, da su **s lakoćom pohvatali i zarobili pet do deset knezova koji su bili pokretači bune. Mi smo ih za primer drugima pobili. Dvojica od njih, međutim, nisu uhvaćeni, nego su pobegli i pokrenuli na ustanak neke stanovnike Rudničke, Beogradske i Kragujevačke nahije. Usto su prikupili i nešto hajduka te počeli da stalno, i danju i noću, idu po nahijama pa dižu i bune raju na ustanak**. Pomen samo knezova, do deset, pošto nisu bili obavešteni o onima koje su kabadahije i handžije pobile, rečit je dokaz o tome prema kome je seča bila usmerena. Ona dvojica što su umakla mogli su biti Janko Katić i Sima Marković, a ne bi trebalo isključiti ni Karađorđa iz ove pretpostavke.

PALITI HANOVE, UBIJATI HANDŽIJE!
NEUTRALNI izveštač opisao je scene užasa iz vremena pokolja Srba, pokušavajući da pronikne i u misli onih čije su glave ostajale na ramenima. Uveren da je tanana nit koja deli život od smrti, pisao je: **Oborena pogleda, povijene glave, sa rukama prekrštenim preko grudi, gomila koju su prinudili da to gleda nije se usuđivala da uzdiše. Mislila je samo: srećan je**. Zaista su tada živi zavideli mrtvima. Nalaženje sreće u samrtnom činu najniži je stepen do kog može da dopre ljudsko biće.
Uoči seče Karađorđe se primirio kod kuće, a Glavaš se s hajducima sklonio kod jataka. O napadu na njega postoji više verzija. Zna se pouzdano da na Crnog Đorđa nije pošao nijedan dahija, što je siguran dokaz da u njemu nisu videli glavnog protivnika, organizatora ustanka. Napori Milenka Vukićevića da dokaže da su ga Turci tri puta napali, u vreme seče knezova, ostali su bezuspešni. Toliku neopreznost Karađorđe sebi nikada nije dopuštao. Samo zahvaljujući tome on se mogao izvući kad ga je napao Uzun Mehmed, 5. februara 1804. godine. Nevelika četa Uzunova, dvanaest momaka, napala je Karađorđa drugog dana seče.
U okršaju, u dvorištu njegovog doma, Karađorđevo vojničko i hajdučko umeće dalo je prve rezultate - Turci su bili razbijeni. Shvatio je napad kao poslednju opomenu, pa se odmah uputio Glavašu. Gde je našao Glavaša ne zna se, ali se zna da je Janićije Đurić krenuo za njim u Bukovik, Darosavu i Kopljare, i tu ga je zatekao. U kući Marka Karatošića bili su Karađorđe, Glavaš, Kolarac, Milovan iz Plane, Kara Steva, Milosav Lapovac i Mileta iz Glibovca. Tad je doneta odluka da se više ne može trpeti turski zulum, da se hanovi pale, a handžije ubijaju.
**A kogod od Srba s nama u slogu ne ktene, onakove silom terati, a protivnike u takom slučaju kao i Turke biti.** Ovakav radikalizam počeo je sve više da obuzima prve ustaničke družine, sastavljene od bivših i aktivnih hajduka i narodnih odmetnika. Ovaj dogovor obavljen je na dva-tri dana pred Orašački zbor. Iskazu Janićija Đurića, da je s ovog sastanka u Kopljarima upućen poziv na tajni skup u Orašcu, moramo pokloniti poverenje.
Vreme zabune, od seče knezova do Zbora u Orašcu, trajalo je oko sedam dana. Poznate ličnosti koje su izbegle pokolj dahija, sklonile su se u šume. Stratimirović tvrdi da su prvih dana bili u velikom strahu i zabuni, da su Karađorđe i Glavaš mislili prvo na bekstvo u Austriju, pa zatim u Bosnu. Janko Katić i Sima Marković bili su se već uputili prema Savi. Naročito su knezovi bili u pometnji. Podstaknut tom situacijom, narod je smislio izreku koja idealno oslikava nastalo stanje: **Nije to tako lasno, jepsti Turčina, pa uteći u šumu**. Čini se da se Karađorđe brzo trgao, i to zahvaljujući narodu koji se sklanjao u zbegove i počeo paliti hanove.

ĐORĐE SPREMA ZBOR
VUK Karadžić je zabeležio da je **narodu zulum dodijao i da nikom više nije verovao**. Masovno okupljanje u zbegovima konačno ga je uverilo da spas mora da traži samo u borbi za slobodu. **Tu sad drugoga suda ni spasenija nema, nego da se branimo, i da bijemo i mi nji: kad ćemo vezani ženski mrijeti od njihovi dželata i seiza, bolje je da umremo junački, kao ljudi, barem da zamijenimo svoje glave i da pokajemo svoju braću; a žene i djeca ako nam propadnu, ni onako nijesmo gospodari od nji.** Vuk je dobro uočio ovaj prelomni momenat, kad Srbi kidaju podaničke lance ropstva i prerastaju u revolucionare, svesni da za slobodu moraju žrtvovati i najdraže. Hroničar je trenutak revolucionarnog preobražaja sačuvao od zaborava i saopštio to jednostavno, i uverljivo.
Srbija je počela da se buni **sama od sebe, na jedanput na sve strane**, uočio je Stojan Novaković. Ustanak je počeo sečom knezova i napadom na Karađorđa, pošto se tih dana narod sklanjao u šume i počeo da pruža otpor, neorganizovan i u samoodbrani. Dok su knezovi bili u zabuni, a Karađorđe se spremao za Orašački zbor, narod je već gazio u sukob sa Turcima. Evo jednog karakterističnog primera. Neko od ustanika ubio je Turčina u Banji. Turci koji su bili u poteri, i Srbi iz okolnih sela, sahranili su ga u Rudniku, pošto se tamo nalazilo tursko groblje. Uvereni da se ništa bitno ne dešava, handžije - topolski, šumski i žabarski - odluče da sutradan odu muselimu u Kragujevac i obaveste ga o ubistvu i zatraže da on organizuje teftiš.
Tokom noći stigne u Topolu iz Beograda šest Turaka i kaluđer Mata iz Žabara s namerom da narod umire i sklone ga na pokornost dahijama. Iste noći vrate se i Srbi sa Rudnika. Putem su raspravljali o turskom zulumu, a pošto su predosećali da se nešto važno dešava, odluče da udare na topolski han i pobiju handžije. Saznavši za ovu nameru sugrađana, topolski kmet Mateja dojavi to handžiji Ibrahimu, samo zato da bi izbegao krvoproliće u svom selu. Turci su odmah pobegli u Krgujevac, a Srbi su sutradan samo opljačkali han. Ima više primera koji svedoče o tome da su seoske starešine izbegavale krvoproliće u svom ataru.

ODVAŽNI ALEKSA DAKIĆ
KOLIKO Turci još nisu shvatali stanje u kojem su se našli, svedoči naredni primer. I Žabarci su bili krenuli na svog handžiju, pa pošto ga nisu našli u hanu, potraže ga kod milosnice. Uspevši da im umakne, on je poručio: **Ja idem u palanku, pa ako se umiri, ja ću doći**. Žabarci se vrate u han i pojedu meso koje su Turci ostavili, ali ne spale han.
Srbi se nisu lako usuđivali da dignu ruku na Turčina, a pogotovo ne da im pale hanove. Prvo su ih samo plenili; kasnije su se pojavile odvažnije čete, kao što je bila ona koju je predvodio Aleksa Dukić iz Banje. On je spalio topolski, žabarski i jagnjilski han, čime je među prvim pokazao veliku odvažnost. Od tada ga je predvodnik ustanika držao za najboljeg druga, primetio je Vuk. Karađorđe se iz Kopljara uputio u Orašac, ali je prethodno poslao Marka Katića i Mateju Karatošića u susret Dukiću. Istog dana i oni su pristigli u Orašac.
Prve ustaničke dane opisao je, kao letopisac, u oskudici vremena, hartije i divita, Bože Grujović, na osnovu Karađorđevog kazivanja, što ima posebnu izvornu vrednost: **Prišedši k njemu Turci da ga seku kao i druge, on ih raztera, pobegne, sazva Stanoja. I prvij dan nji četiri bila su, treći dan 9, sedmij dan 300, a desetij dan 2.000 skupili se govoreći: ako nam je po samom ginuti, neka u gomili ginemo. Sedmi dan mogao je biti dan održavanja Zbora u Orašcu.


(NASTAVLJA SE)