Barjak crnom Đorđu

Piše prof. dr Radoš LJušić
KNEŽINSKA autonomija bila je proširena 1796. godine potvrdom prava izbora obor-knezova za dvanaest nahija Beogradskog pašaluka. Na skupštini narodnih predstavnika, aprila iste godine, izabrano je dvanaest obor-knezova i vrhovni knez, koji je imao da nadzire potčinjene nahijske starešine u pogledu ubiranja poreza. Za vrhovnog kneza bio je postavljen ćuprijski knez Petar Đurović (Đurković). Turska nije pristala da uvede ustanovu vrhovnog kneza, u šta nas uverava jedna molba srpskih knezova Porti, na kojoj se knez Petar potpisao kao i ostali knezovi - Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Milenko Stojković i drugi. Mada o tome nemamo podataka, može se pretpostaviti da je Porta zazirala od uvođenja ovakve samoupravne ustanove poučena lošim iskustvom sa vladarima Vlaške i Moldavije i muslimanskim predvodnicima i odmetnicima kao što je Ali-paša Janjinski. Dakle, u ustanak se ušlo bez vrhovnog predvodnika, njega je tek trebalo izabrati.
Sakupiti ljude na zbor tih dna, kad ih je užas straha unezverio, nije bilo lako. Ne može se sa sigurnošću tvrditi kad je održan Orašački zbor. Najčešće se pominje Sretenje Gospodnje, 2/14. februar 1804. godine, ali ne treba isključiti mogućnost da je do toga došlo dan-dva ranije ili kasnije.
Ponovo je sve izvedeno pod okriljem jedne svadbe, nešto zakasnele. Ženio se Luka Marković, baš u sebičnu nedelju, pričao je veselnik Proti Mateji Nenadoviću neku godinu kasnije.

GLAVAŠ ODBIO PONUDU
RASPOLOŽIVI izvori ne pružaju nikakav podatak na osnovu kog bi se moglo zakljuti da je Orašački zbor bio zakazan radi izbora vožda. Na njemu se, prema Đurićevom kazivanju, imalo raspravljati o pružanju otpora dahijama. Međutim, to se nije moglo ostvariti bez vrhovnog starešine, koji bi sabrao pobunjene ustanike i svima komandovao.
Može se pretpostaviti da je Zboru u Orašcu prisustvovalo oko trista ljudi sa užeg šumadijskog područja. Beležimo imena najpoznatijih: Karađorđe, prota Atanasije Antonijević, Stanoje Glavaš, Vule Ilić Kolarac, Milosav Lapovac, Aleksa Dukić, Arsenije Lomo, Tanasko Rajić, Marko Savić, Teodosije Marićević, Matija Jovičić, Matija Karatošić, Marko Katić, Hajduk Veljko (kao hajduk iz Glavaševe družine) i drugi. Skupu je, kao što vidimo, prisustvovao mali broj poznatih ljudi, među njima nijedan znatniji knez. Stoga nije za čuđenje što mnogi izvori nisu zabeležili ovaj skup, pa samim tim ni izbor Karađorđa za vožda. Okupljeni su se sa svadbe i iz orašačkih kuća, gde su bili smešteni, povukli **više Marićevića jaruge kod dva velika bresta na jednom zaravnjaku opkoljenom sa svih strana gustim lugom**. Prema hanu postavili su jaku stražu.
O čemu se sve raspravljalo na Zboru u Orašcu, sem o izboru vožda, ne zna se, dakle, sa sigurnošću. Na osnovu onoga što je potom usledilo, sasvim je izvesno da je dogovoreno da se gazi u otvoreni sukob sa dahijama, da se spale svi hanovi i proteraju Turci iz unutrašnjosti.
Postoji više verzija o izboru Karađorđa za vožda. Čini se da je najvernija ona koju nam je ostavio Vuk Karadžić. Starešinstvo je prvo ponuđeno harambaši Stanoju Glavašu, a on ga je odbio izgovarajući se da ta obaveza ne pristoji hajduku. Podsetimo ovom prilikom da je Glavaš godinu ranije nasledio harambašu Lazu Dobrića, koji je bio štićenik dahija. U vreme izbora vožda ta činjenica nije bila nebitna. Harambaša Glavaš nije hteo u sukob sa dahijama, ne zato što nije bio hrabar, već zbog toga što kao hajduk nije bio spreman za rat koji se otvarao. Hajduci su uvek gotovi za prepade i četovanje, a ne i za ratovanje. Harambaša nije bio na visini narodnog zahteva i pregnuća.

VOŽD PREKE NARAVI
KAD nisu uspeli da ubede hajdučkog harambašu da predvodi pobunjenike, iako je trenutno stanje to nalagalo, potražili su rešenje kod samoupravnih organa vlasti. Kao drugi bio je predložen za vođu oraški knez i trgovac Teodosije Marićević. NJegovo odbijanje bilo je odlučnije: **Bog s vama, braćo! Kako ću ja, kao knez narodni, biti starešina ajdučki četa?** Ni on nije osećao dalekosežnost bune kad se pitao kako će se pojaviti pred turskom vojskom i narod predati, kad ona navali na Srbiju. Pomanjkanje hrabrosti kod orašačkog kneza dolazilo je otuda što su predstavnici njegovog staleža ponajviše stradali u seči. Ne bi trebalo smetnuti s uma ni to da je njegov trgovački kompanjon Mladen Milovanović ležao u zatvoru. Oskudica odvažnosti bila je u ovom slučaju presudan činilac. On je, ipak, bio dovoljno mudar da da koristan predlog, da kandiduje Đorđa Petrovića.
Karađorđe je svoje nećkanje da se primi starešinstva pravdao ovim rečima: **Ja oću svakoga onoga ko se i najmanje u kakvoj izdaji uvati da ubijem, da obesim, da mučim i još mnogo koješta**. Pravdanje je kod okupljenih izazvalo drugačije dejstvo: upravo zbog obećanja da će biti surov prema izdajnicima, a narod ga je hteo za vožda, pored niza drugih svojstava. Izbor Karađorđa za vožda prota bukovički ovenčao je još jednim govorom, posle čega su se Srbi, drugi put, zaklinjali. Šta ih je nagnalo na ovaj tradicionalan čin u suzbijanju izdaje? Odgovor na pitanje o učestalom polaganju zakletve dao je prota u govoru, iskazujući ga ovim rečima:
**Preko svega nemojte se usuditi da koji il’ od straha ili zašto drugo svoga gospodara izdade, jer će onda crnja i gora nevolja biti.** Iz navedenog proizlazi da je strah od izdaje bio osnovni uzrok konspirativnosti u pripremi Revolucije, ali i traženje sloge za zajednički i združeni udar na Turke, radi čega su i polagane zakletve vernosti organizatorima i voždu ustanka. Zakletva je služila kao najsigurnije sredstvo protiv izdaje.
Izbor Karađorđa za vožda obavljen je u ranim jutarnjim časovima, dok su Turci još spavali u hanu. Odmah potom, pod snažnim utiskom položene zakletve, ustanici su pošli da spale han, u kome nije bilo više od dvanaest Turaka. Oskudica hrabrosti osetila se i ovaj put. Memoaristi kazuju da su, ustanici pustili handžije samo zato što je njihov subaša Ibrahim bio Đorđev pobratim, a nama se čini da im je to poslužilo kao izgovor za puštanje. Plamen je zahvatio orašački han pred očima Turaka, zadovoljnih što i oni nisu u njemu.

SITNO PISMO KNEZOVIMA
NA zgarištu spaljenog hana napisali su ustanici prva pobunjenička pisma i uputili ih - u Smederevskoj nahiji Đuši Vulićeviću, u Požarevačkoj Milenku Stojkoviću, Petru Dobrnjcu i knezu Momiru, u Ćuprijskoj Stevanu Sinđeliću i Iliji Zdravkoviću, u Jagodinskoj Stevanu Jakovljeviću, u Rudničkoj Milanu Obrenoviću, Miliću Drinčiću i Lazaru Mutapu, u Beogradskoj Vasi Čarapiću, Simi Markoviću, Janku Katiću i u Gročanskoj Vićentiju Petroviću. Karađorđe je obaveštavao da je počeo paliti hanove i Turke biti i proterivati iz sela. Tražio je da i oni tako postupaju.
Ovom Đurićevom podatku možemo verovati jer je reč o onim licima koja su činila jezgro predustaničkih nezadovoljnika s kojima je Crni Đorđe bio u dogovoru. On je računao na Šumadiju i, kao u vreme Kočine krajine, više na onaj deo uz Moravu, na koji se nadovezivala Požarevačka i Ćuprijska nahija. Upućujući ova pisma, Karađorđe je uvlačio u bunu celu Šumadiju i deo istočne Srbije i tako širio ustanički plamen znatno dalje od teritorije sa koje su bili učesnici Orašačkog zbora, njegovi birači. Tim činom on je već započeo da širi i svoju tek dobijenu vlast.
U samom začetku Revolucija se bojažljivo širila Srbijom. Kad se zna da je orašačkoj četi (jedan memoarista koristi izraz vojska) već pri napadu na han nedostajala hrabrost iako je bila predvođena Karađorđem, Glavašem i Dukićem, lako se može pretpostaviti stanje duha u drugim krajevima Šumadije i Srbije.
Tih dana se, ipak sve više osećala hrabrost i odvažnost one ličnosti koju su Šumadinci odabrali za vođu. Prvi revolucionarni dani nose pečat Karađorđeve ličnosti. Pored hrabrosti i odlučnosti, njegova pokretljivost, poznavanje terena i ljudi presudno su uticali na razvoj događaja, koji su se odvijali u korist ustanika. Još su savremenici uočili njegovu **neumorimu dejatelnost**. Ovome treba dodati još jednu njegovu sposobnost, koja je u prvim ustaničkim danima odigrala znatnu ulogu: on je silom ili milom nagonio sve Srbe na oružje i hrabreći ih **od jednoga petoricu gradio**, zapisao je S. M. Sarajlija. Već prvi dani nagovestili su Karađorđevu vojničku darovitost.

STAREŠINA ILI VOŽD
IZBOR Karađorđa za predvodnika ustanka različito su shvatili i tumačili kako savremenici tako i istoriografija. Iako smo poklonili poverenje Vukvom opisu izbora Karađorđa za starešinu, naglašavamo da je on nepotrebno omalovažavao ustanovu vožda i njenog nosioca. Vuk je izbegavao izraz vožd, koristeći uglavnom reč **starješina**. On je pisao da je Karađorđe izabran za starešinu **za sad** čime je isticao privremenost odluke i zvanja.
Karađorđe je odbijao da primi predvodništvo zato što je bio **zao i ljut, pa oće odma da ubije**, ali i zbog toga što **ne umije upravljati narodom**. Na ovom iskazu predstavio je potonju voždovu ulogu u ustanku. **I tako se Kara-Đorđije primi starješinstva, i počevši odma gospodarski suditi i zapovijedati, i mjesto prijetnje iz pištolja gađati, oglasi starješinstvo svoje po svoj Srbiji**. Za Vuka je Karađorđe bio hajduk, starešina, pa gospodar, dok reč vožd nije hteo, mada će pre biti da nije smeo da upotrebi.


(Nastavlja se)