Ponuda lukavih dahija

POŠTO su razaslali pisma na sve strane Šumadije i Pomoravlja, doneli su odluku da naprave manevar u pravcu Beograda. Bio je to prvi smišljeni ratni plan, koji je imao za cilj proterivanje Turaka iz sela, paljenje hanova i dizanje naroda na masovni ustanak. Orašac su napustili i pri zalasku sunca bili su u Ranilovićima. Potom su udarili na Drlupu, Rogaču, Dučinu i stigli u Stojnik (15. februar). Turci su bežali, a oni su za njima palili hanove. U Drlupi su poklali Aganlijinu stoku i snabdeli se hranom.
U Stojniku im se pridružio Arsenije Lomo **sa 80 vojnika**. Memoaristi su zabeležili da je za dvadeset četiri časa pukao glas po celom Beogradskom pašaluku o ustanku, i **tako poče se gomilama narod oružani skupljati i tražiti Karađorđa**. Saznavši da je jedna turska četa pohitala Rudniku u pomoć, Crni ju je dočekao istog dana u Sibnici i razbio. Sa zarobljenih Turaka skinuo je bogata odela i dao ih svojim momcima, a njih odenuo prostim srpskim haljinama. Tog dana spaljen je sibnički han. Tu ga je zatekao Radoje Marinković Trnavac i obavestio da nije uspeo da pobuni sela Venčane, Strmovo i Tulež. Tamošnji puškar ubedio je seljane da ne idu sa hajducima. Razjaren, vožd je sutradan stigao u Venčane, sa svim ustanicima. Usput je prošao kroz Mirosalce, Tulež i Strmovo, uzimajući iz svake kuće, milom ili silom, po jednog naoružanog čoveka.

**CRNA TI TRGOVINA...**
U VENČANIMA je imao već tri hiljade vojnika. Tomaga puškar uspeo je da pobegne, a vožd je, za primer ostalima, obesio jednog Turčina na pragu njegove kuće, a sina mu priključio vojsci. Uveče je bio u Darosavi, gde je zatekao trgovca koji je kupio svinje radi prodaje u Austriji, i kaluđera što je skupljao milostinju. Reči prekora njima upućene oslikavaju stanje duha među ustanicima i voždovu rešenost da gazi u sukob: **Cerna ti tergovina, tergovče, a tebe, kaluđere, crna prošnja i milostinja! Zar ne vidite šta mi radimo i ne čujete da mi Turke bijemo po anovi i anove turske palimo? No i vi ovako da radite i da ne čekate da ja vas silom teram, zašto koga ja silom poteram, ne prolazi dobro.** Brzo se pročula ova korisna pretnja.
Četvrtog dana od Orašačkog zbora, 17. februara, uputio je vožd drugi paket pisama. NJih su pomenuti trgovac i kaluđer odneli u Valjevsku i Šabačku nahiju Jakovu Nenadoviću, Nikoli Grboviću, Miliću Kediću, Luki Lazareviću, Ostoji Spužu i Iliji Markoviću. Bila su iste sadržine kao i prethodna pisma, možda nešto odlučnija. Iz Darosave vožd se uputio u Bukovik, pa u Veliku Vrbicu, da bi prenoćio u Orašcu. Svuda gde je prolazio goreli su hanovi, a svaka kuća davala je vojnika sa oružjem, prisilom ako se drukčije nije moglo. Kara Petar izvestio ga je 18. februara da je u Rudniku prispela pomoć Sali-agi. Na rudničkim padinama, prema Topoli, Kara Petar je već imao oko četiri stotine vojnika. NJih je, potom, Karađorđe rasporedio oko Rudnika. U Topolu, u svoj dom, stigao je noću 18. februara i tu ostao naredna tri dana. Do tada je zarobljene Turke razmenio za utamničenog Mladena Milovanovića, koji je Đorđu ostao večno zahvalan i ostao mu jedan od najbližih saradnika.
Dahijama je bilo jasno, čim su se sakupili u Beogradu, da je reakcija na seču knezova jaka i da se narod masovno sklanja u šume paleći turske hanove i goneći Turke iz sela. Nije im bilo teško da saznaju gde je ustaničko jezgro. Tamo su poslali svoju prvu mirotvornu misiju od nekoliko starih Turaka sedih brada, i Matu kaluđera. Karađorđu su dahije nudile petsto kesa novaca da primiri narod. Pristajao je on na mir pod uslovom da hanova i subaša ne bude više u selima, da se prestane sa svakim vidom zuluma i da za sve to jemči austrijski dvor.
Kad je ugrabio priliku, kaluđer Mata je preneo voždu reči beogradskog mitropolita da ne treba da veruje Turcima i da ga zadrži pri sebi. Karađorđe i onako nije verovao dahijama, pa je kaluđera hrabrio: **Idi ti slobodno s Turcima u Beograd, ja ću tebe lako izvaditi od Turaka. Ja oću za neko vreme varati daije i vreme provlačiti dok lepo dođe i šuma ozeleni** (podv. R. LJ.). Ove reči su navedene ne samo zbog toga što otkrivaju voždovo lukavstvo i taktičko odmeravanje snaga s dahijama, već i stoga što su se u isto vreme i istim potezom poslužili Nenadovići, o čemu će biti reči.

PANIKA MEĐU TURCIMA
NI lukave dahije nisu poverovale Karađorđu. Uputile su Aganliju Husein-alemdara **da uredi pomenuto pitanje i da zavede red**. On je s odredom od četiri stotine janičara pošao iz Beograda 21. februara, i prispeo u Sremčicu. Tu je saznao da je Milisav čamdžija spalio han u Vraniću. Potom je ispitivao sakupljene Srbe o razlozima pobune. Aganliju je narod držao za najpomirljivijeg dahiju, koji je lepo živeo sa žiteljima Konatice, Vranića i Drlupe, gde su se nalazila njegova dobra. Stoga mu nije bilo teško da okupi u svoju četu veći broj Srba Kolubaraca, negdašnju narodnu vojsku, i da se s njima uputi u Drlupu.
Karađorđe je 22. februara boravio u Jagnjilu. U njemu je dobio obaveštenje o Aganlijinom pokretu. Strahujući da ne upadne između dve vatre, Aganlijine čete i rudničkih Turaka, vožd je tražio od Petra Kare, Mihaila Ranitovića i Andrije Prijančevića da svojim ljudstvom spreče izlaske Rudničana, a on polazi u Drlupu da s Aganlijom **slomije kolač**. Sutradan je stigao u Rogaču, kod Katića, a 24. februara bio je u Drlupi. Mada nijedan nije bio za mir, pristali su, iz taktičkih razloga, na pregovore. Svoju nameru Karađorđe je još jednom obelodanio time što je noću uputio poruku Kolubarcima da zajedno napadnu na dahiju. Oni su ga odbili, a njihovo učešće na strani Turaka bilo je presudno za ishod bitke. Đurić priča da su vožd i dahija pregovarali ispred vojnih tabora i da je iznenadni pucanj s turske starne napravio pravi metež. Jokić, pak, kazuje da je Karađorđe odmah napao na Aganliju, pošto je prota bukovički još jednom zakleo ustanike na vernost, što je bliže istini.
U puškaranju ranjen je Aganlija u nogu, dva ustanika su poginula, a Glavašu je tursko tane okrzlo glavu. Sneg je padao neprekidno, pa je voždova puška, seća se Pavle Popović, nekoliko puta kresala. Zato što je Aganlija uspeo da se održi u Drlupi, a vožd se s ustanicima povukao u Rogaču, ovaj prvi ozbiljniji sukob mogao bi se oceniti kao nepovoljan po ustanike. Sam vožd priznavao je da su bili razbijeni. Stanje se, ipak, preokrenulo sutradan, pošto je dahija odlučio da se povuče prema Beogradu, a Kolubarci se razbegli svojim kućama, možda već tada svesni da su se borili protiv svojih i narodnih interesa. Svi događaji uzeti zajedno učinili su da izveštači ovaj sukob ocene, ipak, kao ustaničku pobedu.
Paničan povratak ranjenog Aganlije s taocima u najistureniji bedem islama u Evropi, Beograd, uznemirio je muslimanske žitelje i dahije. Potonji su shvatili u kakav su položaj doveli sebe i raju, pa su o tome pisali štićeniku Pazvan Ogluu: **Teško je moguće da će se ona (raja) na lak način moći smiriti. Čak nije daleko od pomisli da će to postati tako teško pitanje da će u svakom slučaju biti potrebno voditi borbu s njima.** Plamen sa turskih hanova i odlučnost ustanika na svim područjima uverili su dahije da su pokrenuli jedno teško pitanje, koje se ne može rešiti dok se narod ne smiri. A mira nije moglo biti dok se ne ispune njihovi zahtevi. Ratovanje protiv sultanovih odmetnika nastavljeno je.

RAJA - ODLUČNA
USTANAK je primorao Turke da se povuku u veća naselja sa utvrđenjima. Rudnik je bio najbliži ustaničkom žarištu, pa je Sali-aga okupio u njemu mnogo jabanaca, sa poznatim zlikovcima, karanovačkim muselimom Pljakićem i užičkim DŽavićem. Radilo se na tome da se uspostavi čvršća veza između Rudnika i Beograda. Još u vreme sukoba na Drlupi vožd je strepeo od turskog ispada sa Rudnika. Zato se odlučio da prvi ozbiljniji napad izvrši na jedno tursko naselje sa utvrđenjem. Pored već pominjanih ustanika oko Rudnika, tamo se tih dana našao Arsenije Lomo, a vožd je pozvao u pomoć i Milana Obrenovića.
Prvi ustanički dani u istočnoj Srbiji, Požarevačkoj i Ćuprijskoj nahiji, nisu opisani. Mogu se pretpostaviti pojedinačne akcije, poneka paljevina hana, ali organizovanijeg rada nije bilo pre marta, i on je u neposrednoj vezi s akcijom Stojka Krivokuće. Krivokuća je poginuo dižući Resavu, u vreme kada su Milenko Stojković i Petar Dobrnjac opkoljavali Turke u Požarevcu. Buna se osetila i u nekim krajevima Jagodinske nahije, a na severu zatvorio je Đuša Vulićević Turke u Smederevu. U zapadnoj Srbiji događaji su tekli, posle kraćeg zatišja, kao i u Šumadiji. Ubistvo Alekse Nenadovića, Ilije Mihailovića Birčanina i Hadži Ruvima nateralo je narod u zbegove.
Prota Mateja je zabeležio u memoarima da zbeg-raja nije više imala razloga za premišljanje - **mi smo od onog časa kako smo u šumu pobegli gotovi bili da se s Turcima tučemo**. Međutim, nisu bili sigurni da će ih preostali narod slediti. Smetala im je i podanička uloga novog obor-kneza Peje. Više od dvadeset dana mirovali su Valjevci. Pokrenuli su ih na akciju Posavci i vest da je Crni Đorđe podigao Šumadiju. Prota Mateja je 27. februara pobo trobojni barjak sa tri krsta na Brankovačkom visu, znamenje oko kog su se počeli okupljati retki junaci.
Bilo je teško i ovde pokrenuti narod. Mnogi su i dalje nosili u Valjevo zairu Poreč Aliji. Protina ubeđivanja (**vidiš Posavci kakvi su kao lavovi**) nisu bila plodonosna kao voždove preke mere, ali su hajduci pripomogli da se narod ustalasa i ohrabri. Prota nam je saopštio jedan od pokretačkih motiva, koji nije bio bez značaja za dalji razvoj ustanka, a lepo je svedočanstvo o mentalitetu ondašnjeg našeg naraštaja: **Ta moja politika, da ne kažem laž sa Del-ametom uzrok je što ćete u mlogim istorijama naći: da je Sultan poslao ferman Kara-Đorđu da bije janičare; ali nije istina, niti je car poslao pređe, niti je posle odobravao, no mi smo docnije svi, da bi narod lakše podigli, i da bi ga slobodili, govorili: da car nije protiv nas, nego da je car s nama protivu dahija, tako smo i ljudma s one strane kazivali, tako su oni i verovali, i otud se to uvuklo u istoriju.** Posavci su oslobodili Palež 21. februara, Valjevo je palo u isti dan kad i Rudnik. Pošto je Jakov Nenadović razbio Turke na Svileuvi, buna je otišla Šabačkoj nahiji, zabeležio je Vuk.

SUROVA KAZNA
IZ Palanke, Karađorđe je, preko Goroviča, Masloševa i Stragara, stigao na Rudnik negde 12. marta. NJegova već mnogobrojna vojska kretala se sa zastavom i dobošima. Pregovori i borbe oko Rudnika trajali su jednu sedmicu. Sneg i poledica bili su dodatna prepreka koju su ustanici savlađivali jurišajući na bedeme utvrđenja. Grad je bio oslobođen 18. marta. Ubijeno je više Turaka, među njima DŽavić i Pljakić, a Sali-aga je uspeo da se izvuče. NJegovi dvori i neke turske kuće spaljeni su, a plamen koji se izvio iznad rudničkih gora video se čak iz Valjeva.
Kao što je ovaj plamen sa turskih domova ushićivao ustaničke duše, tako je blagotvorno delovao voždov postupak sa Srbinom trgovcem, uhvaćenim u borbi s Turcima.
Vožd mu je sasuo sačmu iz pištolja u prsa čim je saznao da zarađuje novac otkupom stoke koju su Turci oduzimali narodu. Voždova surova deoba pravde brzo se pročula, doprinoseći u velikoj meri učvršćivanju njegove vlasti.
Vožd je tada, ako ne postavio, a ono potvrdio Milana Obrenovića za rudničkog vojvodu. Bio je to, posle ovog prvog značajnijeg vojničkog uspeha, još jedan vid učvršćivanja njegove voždovske vlasti.

(NASTAVLJA SE)