Ubi Vožd Teodosija!

Piše prof. dr Radoš LJušić
PREDOSEĆAJ dahija da će voditi rat s rajom, obistnio se. U Drlupi i kod Vrbice oni su pokazali više vojne veštine od ustanika. Prednost pobunjenika bila je u tome što ih je bivalo sve više, a veština ratovanja im postajala sve pouzdanija. Osloboditi se dahija, koje su i turski izvori okarakterisali kao **zlotvore**, a austrijski kao **šljam krvožednih tirana**, osnovni je cilj ustanika. Borbe s dahijama, glavarima beogradskih jamaka, ispunjavaju prvu polovinu 1804. godine.

Čim je osvojio Rudnik, vožd je otpustio ratnike na nekoliko dana. Okupili su se 25. marta, u Velikoj Vrbici, gde im se pridružio Janko Katić.

Odmetanje Srba posle seče zbunilo je dahije, pa se brzo osetilo da ih je obuzeo strah. Obratili su se za pomoć svim okolnim pašama i muselimima, a posebno Pazvan Ogluu. Neka pisma sami su potpisali, a na neka su primorali beogradskog vezira Hasan-agu da stavi potpis. Istovremeno su organizovali odbranu Beograda, pri čemu je svaki dahija dobio posebna zaduženja. U unutrašnjost tvrđave sklonili su hareme i sav imetak.

Pokušaj dahija da u Beograd dovedu čak i najlojalnije knezove i kmetove nije uspeo. **To su sve okolnosti koje pamet ne može da shvati**, obaveštavao je Mehmed Fočić-aga svog brata Mus-agu u Šapcu, o neposlušnosti srpske raje (15. mart).

SLUŠAJTE MOJU PUŠKU
SUREVNJIVOST se osećala i među dahijama, samo ih je opasnost od ustanika držala u slozi. Bili su primorani da naprave ratni plan, prema kome je Kučuk Alija trebalo da ide i unajmi Arnaute. On bi s juga, ostale dahije sa severa, a preostali Turci iz gradova, napali ustanike. Pošto su izveli više ispada do Ostružnice, Železnika, Avale i Kosmaja dahije su uputile Kučuk Aliju na izvršenje plana, istog dana kada su se sastali ustanici podno Bukulje. Tu je dahijin od red od oko petsto janičara razbio Karađorđa i Katića i uspeo da prodre preko Topole u Kragujevac.

Ovaj poraz ukazuje da su ustanici još bili slabi. Pored nedovoljnog naoružanja, nedostajala im je municija, što je primoralo Karađorđa da se uputi u Pećane i Jakovo (Srem) da nabavi barut. Zatim je otišao u Beograd i kod Topčiderskog brda uspeo da razbije jedan veći turski odred. Dalje od Vračara nisu zalazili. **Neka nas vide Turci da i mi smemo na Vračar**, govorio je vožd. U Kumodražu je poverio opsadne trupe oko Beograda Vasi Čarapiću, Đorđu Milovanoviću, Miloju Petroviću i Ranku Marinkoviću. Karađorđe se potom dao u poteru za Kučuk Alijom, pošto mu je stigao poziv od ustanika koji su opsedali Kragujevac.

U isto vreme stigao je do Morave Halil-aga Gušanac, poslat od Pazvan Oglua iz Vidina dahijama u pomoć. Posle nekoliko pokušaja prodora i žestokih otpora ustanika, uspeo je da uđe u Jagodinu. Vožd se iz Kragujevca uputio prema Batočini, uveren da se tamo nalazi Kučuk Alija. Ustanici su u prvom sukobu doživeli manji poraz, usled nesmotrenosti Teodosija Marićevića. Pre nego što je došlo do drugog sukoba, Karađorđe je uparadio ustaničku vojsku na jednoj livadi i održao im kraći govor:

**Nemojte nipošto da se usudite pre pucati dok moja puška ne pukne. Pri tom, budite odvažni i nesutrašivi. Turaka je ovde manje nego nas. Oni se bore za gospodstvo, a mi za slobodu našu, za naše žene, decu i naše kuće.**

Kad su Turci započeli proboj, ustanici su ih dočekali kod Kijevskog potoka i razbili ih, a zloglasni Tosun-aga, sa nešto konjanika, spasao se bekstvom u Jagodinu.

Ustanici su potom opkolili ovaj grad. Voždu je u pomoć pristigao Milan Obrenović s rudničkom vojskom. U međuvremenu je Karađorđe prošao kroz Donji Levač, sabirajući nove borce. U Štiplju je razrađen plan napada na Jagodinu. Trupe su bile raspoređene tako da se napad mogao izvršiti istovremeno sa više strana. Karađorđe je napadao sa Đurđevog brda, a Obrenović i Milovanović sa Crnog brega. Vožd je uspeo da prodre u varoš, dok su ostali bili sprečeni izlivanjem reke Belice. Ubrzo su turski odredi primorali vožda na povlačenje. Potom su napali na Obrenovića, pa su i njega razbili.

DAHIJE HOĆE PREGOVORE
POŠTO mu je pristiglo pojačanje iz Jasenice, Karađorđe je izveo drugi napad na Jagodinu (negde 26. aprila). Ustanici su napali noću. Dahija im se izvukao, dok su mnogi Turci stradali. Jagodina je spaljena. Vožd se uputio za dahijom, ali nije uspeo ni da ga sustigne ni da ga spreči da mu ne upali kuću, vodenicu i košaru u Topoli. Janičare je stigao tek kod Ropočeva i odmah sa svojim konjanicima napao isturene odrede Turaka. Pešadija mu još nije bila pristigla pa se nije usudio da udari na Kučuk Aliju, koji je ugrabio prvu priliku da krene preko Vrčina ka Beogradu. Kod Leštana dočekao ga je Vasa Čarapić i naneo mu veće gubitke. Kad je vožd pristigao, okršaj je bio završen. Umorni od dugog marša, ustanici su zastali radi odmora, nahranili se hlebom koji je Čarapić nabavio **iz preka**, pa krenuli ka Beogradu. Čarapiću, Katiću i Đorđu Milovanoviću vožd je izdao naredbu da se dobro utvrde u šančevima i ne dopuste Turcima ispade iz Beograda, a on je započeo pripreme za održavanje Ostružničke skupštine.

Uvereni da im druga pomoć, osim vidinske, neće doći, dahije su se zatvorile u Beogradu, gde su organizovale odbranu, a lično su retko učestvovale u vojničkim ispadima i čarkama sa ustanicima. Oni su još jednom prinudili beogradskog vezira da se obrati generalu Ženejnu da posreduje u srpsko-turskim mirovnim pregovorima. Nemamo pouzdanih podataka da je to bio uzrok sazivanju Ostružničke skupštine, ali se može baš to pretpostaviti prema voždovom pismu upućenom Miteseru i onome što je potom sledilo. Karađorđe je otišao Vasi Čarapiću, pod Avalom, odakle je pozvao starešine iz oslobođenih krajeva Srbije na Skupštinu u Ostružnicu. Prota Mateja zapisao je u svojim sećanjima da je dobio pismo od vožda s pozivom **da dođem u ovaj i ovaj dan u Ostružnicu**. Osim pregovora s Turcima tu je trebalo raspravljati o vojnim problemima i pitanjima unutrašnjeg uređenja.

Pre odlaska na Skupštinu, Karađorđe se sastao sa kapetanom Šajtinskim i učinio mu jednu ponudu, o čemu će na drugom mestu biti više reči. Skupština se okupila na Usrks (5. maj). Tu su se prvi put sabrali skoro svi znatniji ustanički prvaci, njih oko šezdeset. Onima koji su pratili rad Skupštine s one strane reke, činilo se da zaseda ratni savet. Prvog dana trebalo je sakupiti novac i isplatiti municiju i džebanu onostranim trgovcima. Tim povodom izbio je sukob između Karađorđa i Teodosija, koji je okončan tako što se vožd ubistvom oslobodio svog prvog suparnika. Potom su ustanici sastavili zahteve koje je trebalo izložiti na pregovorima u Zemunu.

PUCNJI U OSTRUŽNICI

TEODOSIJE je, naime, brzo shvatio da je na Orašačkom zboru propustio jedinstvenu priliku da postane najistaknutija ličnost u ustanku. U tome treba tražiti razloge njegovog nezadovoljstva Karađorđem, a oni su se brzo zapazili. Kad je Prota Mateja dolazio Karađorđu, početkom aprila, da se dogovore o zajedničkom ratovanju s Turcima, sreo se sa Simom Markovićem i Teodosijem Marićevićem u Orašcu. Teodosije je ubedio Protu da ne ide Karađorđu, već da mu posredstvom njih pošalje prepise pisama Petrovaradinske generalne komande. Ovim činom i rečima koje je izrekao pred Protom: **Popo, kako si ti pisao, a ti piši opet i odgovori na to pismo, a Crnij Đorđe ne zna pisati a nema ni pisara, on samo zna Turke tući, no ti se vrati**, on je iskazao svoj opozicioni stav prema voždu, neposlušnost i što je bitnije, onemogućavao ga u vršenju dužnosti. Iz ovoga se, istovremeno, može izvući zaključak da se u izboru vožda na Orašačkom zboru nije pridavao veći značaj.

Teodosije Marićević, o kome izvori govore da je bio trgovac i knez orašački (i jasenički), drugi kandidat za vožda na Zboru u Orašcu i jedan od istaknutijih ustanika, nezadovoljan ispuštanjem predvodništva ustanka i Karađorđevim potiskivanjem iz starešinstva u Kragujevačkoj nahiji, usudio se da na Ostružničkoj skupštini izgovori voždu: **Ti si starešina sada i ovoj pobuni uzrok, pa zato i taj uzeti barut da platiš**. Karađorđu je Teodosijevo opiranje dobrodošlo da ga uzme na odgovor zbog sumnje da je bio u dosluhu sa dahijom Kučuk Alijom. Vožd je na njega bio kivan i zato što se loše držao u bitkama za Batočinu i Jagodinu: tada je Tosun-aga uspeo da se probije prema Beogradu drumom koji je zasekao Teodosije, i to bez ijednog pucnja, bez boja.

Teodosija tada nigde nije bilo, a Karađorđe nije imao vremena da ga traži, **koji bi ga kao izdajnika oma pogubio**, kazuje Đurić. Obračun je bio neminovan posle ovih pomenutih događaja iz prvih ustaničkih dana. Svi izvori se slažu u tome da je Teodosije prvi potegao pušku na vožda, ali nije imao sreće, pao je pogođen od šešane koju je Đorđe zgrabio od Glavaša. Simbolika ovog obračuna ne ogleda se samo u rečima koje je tada izgovorio Karađorđe, već i u tome što su u ovom sukobu učestvovala sva tri kandidata za vožda na Orašačkom zboru. Glavaš je uvek bio voždu pri ruci i dovoljno mudar da ne izaziva sudbinu, već da je prati. Karađorđe se oprostio od najvećeg i najopasnijeg pretendenta rečima: **Kojekude, po duši te! Kad si ti znao bolje od mene uređivati i zapovedati, zašto si mene nagonio, da se ovoga posla primam**. Teodosija su, još živa, odneli u Orašac, gde je umro.

OBRAČUN SVIMA OPOMENA
OBRAČUN između Karađorđa i Teodosija odigrao se pred Skupštinom, naočigled šezdesetak istaknutih starešina i ustanika. Ovaj događaj bitno je doprineo učvršćivanju voždove vlasti, bar onoliko koliko i njegovo uspešno organizovanje ustanika u borbi sa dahijama. Obračun je imao da posluži svim starešinama kao opomena u slučaju sporenja Karađorđevog predvodništva, i to ne samo u Šumadiji, već u celoj Srbiji.

Van svake sumnje jeste činjenica da je Karađorđe ovim činom znatno učvrstio svoju vlast. Batalaka je preterivao kada je tvrdio da je **vlast Karađorđeva oživela životom prave vladalačke snage**, ali da je krenula tim putem - sasvim je izvesno. On i Vuk tačno su zapazili da je ovim ubistvom stavio svim starešinama na znanje, otvoreno i brutalno, **da u njega nema šale**, već je ** počevši odma gospodarski suditi i zapovijedati, i mjesto prijetnje iz pištolja gađati oglasi(o) stariješinstvo svoje po svoj Srbiji**.

Nije bilo više dileme o tome ko predvodi ustanike. Karađorđe je rukovodio radom Ostružničke skupštine i zastupao ustanike u pregovorima sa dahijskim izaslanicima. U ime ustanika on
će pregovarati sa Austrijom, a potom i sa sultanovim mirotvorcem, Bećir-pašom.


(NASTAVLJA SE)