Stambol traži glave dahija

PREGOVORI u Zemunu su obavljeni 10. maja u prisustvu generala Ženejna. Ustanike je predvodio Karađorđe a dahijske izaslanike Sulejman-aga, bivši muhasil. Pregovori su bili neiskreni s obe strane, posebno turske, jer su dahije istog dana napale ustanike u beogradskom okruženju. Osnovni spor vodio se oko dahija. Ustanici su tražili proterivanje dahija i ukidanje čitlučenja. Protivna strana nije prihvatila predlog, obećavši samo to da će se dahije ”unapredak umereno držati”. Srpski pregovarači izjavili su da se ustanici neće primiriti dok se ”ne uklone s ovog sveta četiri dahije”. Janko Katić teško se obuzdavao, iako je bio tumač pregovaračima (”vatra mu iz usta seva”, beleži Prota), dok je Karađorđe bio ćutljiv i miran. Austrijskom generalu izrazio je zahvalnost ovim rečima:
”Gospodine, oprostite na vašem trudu i dolasku, al’ od mira ništa nema, i od sad ćete čuti i viditi bojeva, i zbogom.”
Posle neuspelih pregovora Skupština ustanika je nastavila sa radom. Dva su pitanja bila prioritetna - sabiranje vojske od dvadeset pet hiljada ljudi i njena organizacija, kako bi se uspešno završilo ratovanje sa dahijama, i izbor sudija. Sastavljena je molba za ruskog poslanika na Porti Andreja Italinskog u kojoj je opširno izneto stanje srpskog naroda pod dahijskom upravom, čime se posredno tražila ruska pomoć.
Borbe oko Beograda nisu prestajale. Odsudne bitke nije bilo, ali su Turci često preduzimali ispade do ustaničkih položaja. NJihove čete brojale su obično oko četiri stotine konjanika, dok ih je samo u jednom prepadu bilo više, oko hiljadu osamsto (30. jun). Ustanici su uspešno odolevali svim tim napadima, a znali su i sami da se približe gradu, izazivajući Turke na ispade iz Beograda i na manje okršaje. Iako su ustaničke snage bile brojnije, Srbi još nisu imali hrabrosti da napadnu carski grad i prestonicu provincije. Za takav poduhvat oni još nisu bili spremni, vešti i jaki. Ograničili su se na opsadu, iznurivanje i sprečavanje protivnika da se probiju u unutrašnjost Pašaluka. Ustanici su odbili ponuđenu vojnu pomoć niškog Hafis-paše, što se može shvatiti kao mudar potez. To je upravo vreme kad su ”carski Turci” prestali da veruju ustanicima.

VOŽDOVE DVE RANE
JEDNA epizoda iz opsadnih dana pod Beogradom, koju su zabeležili i Prota Mateja i Petar Jokić, otkriva ustaničku naivnost i tursku prevrtljivost. Beogradske erlije su, u dogovoru s dahijama, zakazale sastanak s Karađorđem. Sem što su dali veru, oni su obećavali voždu da će, u dogovorenom i povoljnom trenutku, otvoriti gradske kapije. Na sastanak pošao je vožd s Glavašem, grupom istaknutih starešina i bogovađskim igumanom Žarkom. Kod Laudonovog šanca zavade se Glavaš i iguman oko neke ćorbolte (tupe sekirice), pa povade sablje i pištolje. Igumanova sablja zasekla je Karađorđa po obrazu, ne dohvativši Glavaša, koji mu je sasuo pištolj u grudi. Pucanj je podigao na noge tursku zasedu, a vožd, našavši se u neprilici, jedva je umakao bekstvom do Mokrog Luga. Žarko je poginuo bez krivice, slučajno spasivši ustaničko vođstvo od upadanja u klopku i sigurnu smrt. ”Dakle, Karađorđe je imao dve rane, jednu na ruci od puške, a drugu od sablje na obrazu. Obadve rane od Valjevaca”, zapisao je Prota Mateja.
Turci Požarevljani, opkoljeni od Milenka Stojkovića, izjavili su da žele da se predaju samo Karađorđu. Dobivši takav poziv, Karađorđe je komandu kod Beograda prepustio Mladenu Milovanoviću pa se, sa Jakovom Nendovićem i delom vojske uputio ka Moravi (22. maj). Turci su se predali čim je vožd stigao, i to bez boja, i on ih je pustio da odu u Niš i Vidin. Plen je bio raznovrstan, i bilo ga je dosta za sve. Od nekoliko lepih konja, vožd je jednog poklonio austrijskom nadvojvodi Karlu.
Nekoliko dana posle odlaska prema Požarevcu, Karađorđe je dobio odgovor od starca Foče i sina mu Mehmed-age Fočića. Vožd je u ime ustanika nudio Fočićima nekakvu upravu u gradu, ukoliko se oslobode ostalih dahija, čak i miroljubivog Aganlije. Radi posebnog sastanka sa voždom ovi su tražili garanciju majora Mitesera. Nije nam poznat voždov odgovor, ali je sasvim sigurno da je vest o dolasku Bećir-paše, bosanskog vezira, presekla ovo nadmudrivanje dahija i vožda. Dahije su tih dana, beleže neki izvori, raspisale nagradu u visini od 20.000 pijastera onome ko ubije Karađorđa. Sve dok su postojale takve namere, miroljubivog rešenja nije bilo na vidiku.

MISIJA BEĆIR-PAŠE
POMOĆ koju su spahije pružale ustanicima u prvim ustaničkim danima nije bila velika ni materijalno ni vojnički, ali je bila izuzetno korisna. Jedan dobro obavešteni savremenik iz Vlaške zapazio je ovu pojavu: ”Spahije iako nisu imale aktivnog učešća u ustanku Srba, ipak su u početku ustanka bile dragocen naslon Srbima, jer je njihovo držanje prema dahijama opravdalo ustanik u očima Porte.” Ova srpsko-turska, odnosno rajinsko-spahijska saradnja prestala je u vreme Bećir-pašine misije, jer je tada već svima bilo jasno da je ustanak poprimio obeležje borbe protiv Turaka uopšte. Dok se u to nije uverila, Porta je u ustanicima gledala saradnike koji su se borili protiv njenih odmetnika. Strani predstavnici u Carigradu stekli su utisak da se Porta radovala ustanku i da ga je ispod ruke pomagala.
Bećir-paša nije slučajno odabran za mirotvorca - on se već odlikovao u smirivanju janičara u Bosni. Pre nego što se uputio u Srbiju, obavestio je sve kadije o svojoj misiji i zatvorio granicu između Bosanskog i Beogradskog pašaluka. U fermanu dobijenom od Porte zahtevalo se od njega da oslobodi beogradsku tvrđavu otimanjem od nasilnika, da pogubi dahije i umiri ustanike. U pismu Jakovu Nenadoviću obećavao je da će urediti odnose u Beogradskom pašaluku tako da će raji ”mnogo lepše i bolje biti nego za Hadži Mustafa-pašina vremena”. Ustaničko poverenje nije lako zadobio. To potiče otuda što se, posredstvom pisama i širenjem glasina, pročulo da je pašin cilj mirenje ustanika sa dahijama. A to je bilo nemoguće.
Karađorđe se susreo sa Bećir-pašom sutradan po njegovom prispeću. Stratimirović je zabeležio da su ustanici imali muke dok su ga doveli pred pašu. Katić mu je bio tumač. Pašina obećanja primljena su s rezervom, sve dok se pitanje dahija ne reši. Pregovori su potom vođeni u Zemunu, a ustanici nisu odustajali od zahteva da im se predaju dahije.
Događaji iz vemena Bećir-pašine misije izbacili su u prvi plan Gušanac Aliju, predvodnika krdžalija. Oko njega obigravali su Bećir-paša, Karađorđe i dahije. A on je odigrao pravu ulogu - šurovao sa svima a radio samo za sebe. Prema dobro osmišljenom planu, nameravao je da se istovremeno liši i dahija i ustanika i mirotvorca. Kad su dahije u jednom od ispada iz grada napustile utvrđenje, on im je zauvek podigao pokretne mostove. Ustanici su, prema dogovoru, pošli u varoš, ali su, ne znamo kako, doznali za prevaru, pa su se na vreme povukli na prvobitne položaje. Kad su se dahije uverile da im nema povratka u tvrđavu, ukrcale su se u tri šajke i otplovile niz Dunav, u neizvesnost (29. jul). Gušanac je zatim oplenio njihove dvore. NJegov trijumf pomračio je radost koja se osetila kod ustanika zbog odlaska dahija.

SUROVI KRAJ TIRANA
SUTRADAN su pregovarali Bećir-paša i Karađorđe izvan Beograda. Vožd je tražio da mu se dahije izruče, inače mira neće biti. Paša je bio prinuđen da prihvati ovaj preteći zahtev i izdao je buruntiju Ibrahim-agi, u Adakaleu, da dopusti Milenku Stojkoviću da pogubi dahije. u noći između 5. i 6. avgusta Stojkovićeva četa opkolila je kuću u koju su se sklonile dahije sa pratnjom, i posle žestokog otpora, posebno Kučuk Alije, izvršila je naređenje.
Odsečene dahijske glave odrane su i isprane. Tom prilikom ispala je Aganlijina glava iz ruku Ciganina koji je taj posao radio. Izdahnuo je od batina koje je dobio zbog ove nesmotrenosti, a među ustanicima se pročula izreka: ”Voda ga donela (došao kao čamdžija Savom iz Bosne), voda ga odnela.” Ispunjene vunom glave su donete u Beograd da se svi uvere, čak i dodirom, da su pripadale najvećim silnicima na ovim prostorima. Potom su upućene u Stambol, da se i sultan uveri u istinitost ovog događaja. Ne samo Srbi, već i Turci iskazivali su radost što su se oslobodili tirana.
Ustanička vojska bila je znatno brojnija od dahijske. Dok su ustanici uglavnom bili pešaci, dahijski odredi bili su isključivo konjanički. Dahije su, dakle, bile znatno pokretnije. U njihovim rukama nalazila su se utvrđenja, koja su, posebno veći gradovi, bila ustanicima najveća prepreka. Činjenica je, dakle, da su se tek uz pomoć Bećir-paše i Gušanac Alije ustanici oslobodili dahija, a ne snagom svog oružja i svojom ratnom veštinom. Upornost ustanika i njihova odlučnost u borbi protiv dahija uverili su sultanovog mirotvorca da je pogubljenje odmetnika jedino rešenje. Čitava radnja, međutim, nije izvedena na opšte zadovoljstvo Srba.
Umesto nekoliko ne uvek složnih dahija, vlast u Beogradu preuzeo je sada samo jedan nasilnik, krdžalijski predvodnik Gušanac Alija. A on se od njih ni u čemu nije razlikovao. Odmah je bilo jasno da će on od Pazvan Oglua dobiti znatniju podršku nego što su je imale dahije. Bitno je i to da su se oko njega svili svi Turci, dakle i ”carski”, čime je njegov položaj postao čvršći, sigurno jači od dahijskog, a ustanički slabiji onoliko koliko im je do tada bila od koristi saradnja sa spahijama. U Beogradu je i dalje boravio sultanov vezir, ali pod Gušančevom kontrolom. Sem dahija i njihove pratnje, ustanici se nisu oslobodili nasilnika. Borba se morala nastaviti. Dotadašnji uspesi ustanika, pre svega proterivanje Turaka iz unutrašnjosti, davali su im prednost u narednim borbama.

BUNA NIJE UTIHNULA
DAHIJA više nije bilo. Dok su bile izložene njihove glave u Beogradu, mnogi su ih rukama dodirivali, kako bi se uverili da oni zaista više nisu živi. To su činili i ustanici, pre nego je glave Stojković uručio bosanskom veziru. Jesu li time ustanici postigli svoj cilj? Reklo bi se da nisu, s obzirom na to da su zadržali oružje i nastavili sa opsadom Beograda i ostalih utvrđenja. Da buna ne utihne, potrudili su se sami Turci, posebno krdžalije Gušanac Alije. Na njega je s dahija prenet motiv borbe, a potom i na Portu. Od leta 1804. do proleća 1805. godine utihnuo je revolucionarni plamen, ali nije se ugasio. Ustanici su se pripremali za novi skok.

VOŽD KARAĐORĐE

Feljton KARAĐORĐE: ISTINA I MIT napravljen je prema knjizi dr Radoša LJušića ”Vožd Karađorđe” koju je izdao Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srbije. Knjiga se može nabaviti u više od 100 knjižara u SCG i RS ili preko Interneta, na adresu njnjnj. zavod. co. yu
(NASTAVLJA SE)