Termopile srpskih hajduka

Piše prof. dr Radoš LJušić
NA Ostružničkoj skupštini, prema vestima uhode E. G. Maretića, Karađorđe je ustaničku vojsku podelio na dvanaest nahija, pri čemu je svaka nahija imala jedan tabor (puk). Tabori su sastavljeni od deset do dvanaest buljuka (četa). Usvojeno je načelo subordinacije. Svi vojnici polagali su zakletvu vernosti, a za izdajnike bila je predviđena kazna nabijanja na kolac. Plen je pripadao svima, a snabdevanje do dve nedelje padalo je na teret sela i nahije. Oni koji su bili oslobođeni nošenja oružja, obavljali su intendantsku službu. Ustrojen je jedan konjički odred od dvesta do trista vojnika, radi patroliranja i raznošenja hitnih pošiljki.
Revolucija je oplemenila hajdučiju, a hajdučija je Revoluciji dala najbolje borce. Učešće u Revoluciji 1804. godine, najznačajnija je uloga koju su hajduci odigrali. Oni nikada dotad nisu bili u prilici da korisnije posluže svome rodu. Tokom prve polovine 1804. godine teško je bilo razlikovati hajduka od odmetnika i ustanika. Organizovani u srpsku vojsku, oni su bili prvi revolucionari na ovim prostorima. Hajdučija kao nacionalna pojava dosegla je tako svoj vrhunac. U voždu Karađorđu hajduci, odmetnici i ustanici gledali su svoje oličenje. Revolucija je prvi put objedinila sve hajdučke čete, harambaše i hajduke na zajedničkom poslu. U tome, kao što smo videli, nije uspeo poslednji austrijsko-turski rat, čak ni na onom užem prostoru poznatijem kao Kočina krajina.

**NAROD NIJESU AJDUCI...**
USPOSTAVITI hajdučko jedinstvo nije bilo nimalo lako; ipak, sasvim je sigurno, većina hajduka utopila se u redove srpske revolucionarne vojske, samo je manji deo ostao neprilagodljiv. Stanoje Glavaš, Teodor Boinović, Hajduk Veljko, Vule Ilić Kolarac, braća Nedić, Milosav Lapovac, i drugi, predstavnici su onih koji su napustili hajdučiju zarad revolucionarnih ciljeva.
Bilo je i onih čija je hajdučka narav sasvim okorela, kroz njih je još tekla krv zaražena hajdučijom. NJihov najbolji predstavnik je Ćurčija.
Već je Orašački zbor bio u velikoj dilemi. Okupljeni su se u jednom trenutku zapitali da li vođa naroda može da bude hajduk, pa makar i bivši. Glavaš je odbio ponudu kao poznati harambaša:
**Dobro, braćo! Ja sam ajduk, i mene ajduci slušaju, i slušaće me; ali sav narod nijesu ajduci, pak će ljudi sjutra reći: kuda ćemo mi za ajdukom? U ajduka niti ima kuće ni kućišta: sjutra kad Turci navale on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i araju. Nego vi postavite starješinu koga čoveka između vas, koji je i do sad bio s narodom; a ja ću činiti, što mogu, kao i do sad**.
Knez Teodosije nije hteo da bude **starješina ajdučki četa**, odnosno **poglavica ajdučki**. On je potom dao predlog, koji se može uzeti kao srednje rešenje, da vožd bude bivši hajduk, koji je u tom trenutku uživao ugled manje poznatog domaćina, borbenog duha. Pri razmatranju ove pojave za nas su bitne Teodosijeve reči kojima je istakao da je Karađorđe poznat kod Turaka kao hajduk. Ako bi Turci ugušili ustanak, krivica bi se prebacila na njega i na ostale ajduke**. Poraz ustanika bio bi poguban po hajdučiju, ali i pobeda, ukoliko se hajdučija ne bi utopila u Revoluciju. Već se u radu Orašačkog zbora nazirala hajdučka tragedija.
Boj na Čokešini, koji se odigrao na Lazarevu subotu, 28. aprila, 1804. godine, otkriva nam jedan od prelomnih momenata u odnosu hajdučije i ustaničke vojske. Junaci ovog boja, braća Nedić priključili su se sa svojom hajdučkom družinom ustanicima koje su predvodili Jakov i Mateja Nenadović. Pre bitke na Svileuvi i osvajanja Valjeva, oni i harambaše Damnjan Kutišanac i Panta Damnjanović logorovali su na Gomilici i sprečavali Šapčane i Zvorničane da pomognu Poreč Aliji. Ovaj deo Jakovljeve vojske razbio je Turke na Svileuvi 11. marta. U toj bici ranjen je Mijailo Nedić, pa je pred bitku na Čokešini vidao rane kod kuće u Osečini. Posle Svileuve Jakov se uputio Šapcu i opseo ga. Kad je saznao da su zvornički paša Vidajić i Mula Nožina prešli Drinu kod Lešnice, s namerom da pomognu opsednutim Šapčanima, on je sa odredom od četiri stotine ustanika krenuo manastiru Čokešini, vodeći sa sobom pomenute hajdučke harambaše.

PRIZOR SRPSKE NESLOGE
KOD manastira čekao ih je harambaša Đorđe Ćurčija, od kog su dobili obaveštenje o turskoj opasnosti. Nisu poznati svi momenti oko sukoba Jakova i Ćurčije, ali se sa sigurnošću može reći da harambaša nije bio zadovoljan brojem vojnika koje je doveo valjevski komandant, kao i mestom gde se trebalo tući s Turcima. Ćurčija je predlagao da se ustanici povuku u planinu i tamo pruže otpor. Jakov je bio za zatvaranje u manastirske zidine i sačekivanje Turaka na busije. Bez ozbiljna razloga ljut na Jakova, koji je morao glavninu vojske ostaviti da čuva Šabac, Ćurčija je odbio predlog svog komandanta izgovarajući se da nije **drvo vrbovina** koje se može podmladiti posle seče, i napustio ih je sa družinom od oko trista hajduka.
Ni Nedići, za koje Vuk tvrdi da su se već ponapili, nisu pristajali na Jakovljev ispravan savet, već su se i oni s njim zavadili - lep prizor srpske nesloge u trenucima opasnosti. Uvidevši da tvrdokorne i pripite hajduke, do tada njemu potčinjene, ne može da ubedi, Jakov je napustio Čokešinu odmah za Ćurčijom (27. april). U ovom slučaju, dakle, Jakov Nenadović se ponašao kao vojskovođa koji ima ideju, Ćurčija kao harambaša koji čuva snagu, a Nedići **kao komite pobesnele od pića i od junaštva**, zapazio je Slobodan Jovanović.
Uoči bitke vojska se pričestila, onako kako se radilo pred odlučujuće događaje. U manastirskom zapisu stoji: **16. dne April pričesti sja so voini. A i tu že bist Gligorija, Dimitrija Nedić i njihov že sestrić Panta Damnjanović i bist jego Damnjan Kutišanac i bist že 300 momaka i bist že pop Milan; pričastisja svjatim pričastijem, črez svjaščenikom i gospodinom Kostadinom Hadžijom**. I Višnjićeva pesma **Boj na Čokešini, koja realno oslikava događaj, pominje pričešće **bez kanona i bez ispovjedi** i zakletvu **da brat brata u boju ne izda**.
Turci nisu smeli proći kroz Kitog, već su krenuli severnim padinama Cera prema Šapcu. Otančane hajdučke družine dočekale su ih iznad manastira, na Lipovcu više brda DŽikovca. Prema popisu izginulih lica u ovom broju, koji je sastavio možda isti sveštenik što nam je ostavio zapis, Srba je bilo najmanje tri stotine dvanaest. Narodna pesma peva o sedam hiljada trista Turaka, što je možda preterano. Ako je Turaka i bilo toliko, sigurno je da nisu svi započeli borbu. Ona se vodila ceo dan, na ogolelom brdašcu Lipovici i u Lipovačkom potoku. Tu su, na otvorenom terenu, dočekani Turci. Nedići nisu stigli ni da se ukopaju, ako su uopšte imali nameru to da čine. Ginuli su hrabro sve do kasnih popodnevnih časova, kad im je ponestalo džebane. Tada je Turcima stigla pomoć, pa se preostala malena družina od njih deset povukla do Lipovičkog potoka. Već tad svi su bili izranjavani, dok su Nedićima bile prebijene noge. Dalje nisu mogli jer su već bili opkoljeni. Tu su pružili poslednji otpor.

JUNACI **SRCA SLOBODNOG**
POŠTO su savladali ustanike, Turci su spalili manastir i sva njegova dobra i povukli se u Lešnicu. Izbegli iguman Hadži Konstantin i đakon Todor Mojić, sa majkom Nedom i meštanima zatekli su, petog dana posle bitke, stravičan prizor - tri stotine tri premlaćena, isprelamana i isečena hajduka i ustanika i osam (ili devet) teških ranjenika, sasvim nepokretnih. Sahranili su ih na mestu pogibije, a ranjene preneli u popaljeni manastir i zapojili mlekom. Ali, čim su ovi uzeli hranu, obeznanili su se i poumirali. Ukopali su ih uz manastir, gde se danas nalazi spomenik čokešinskim junacima. Prema natpisima sa nadgrobnih spomenika, zapaža se da su u boju na Čokešini učestvovali mladi ljudi, uglavnom dvadesetogodišnjaci. Beše to mlad pojas ustanički i hajdučki. Najstariji su bili Gligorije Nedić (oko trideset pet godina) i sveštenici Spasoje i Milan. U njihovoj mladosti nalazila se veličanstvena snaga otpora.
Vojska kneza Mijaila Ružičića, **iz lijepa sela Metkovića**, stigla je kasno, pa u bici nije učestvovala.
Ova slavna bitka, u kojoj je Višnjić epski opevao junake **srca slobodnoga**, traži od istoričara da postavi pitanje opravdanosti otpora kakav su odabrali Nedići i ostale hajdučke harambaše. Dočekati nadmoćnu tursku vojsku na otvorenom brdu, neukopani, nije prihvatljivo s vojničkog stanovišta. Narodna pesma pominje četvoricu harambaša, a možda ih je bilo više, koji nisu mogli da shvate da pred sobom imaju regularne turske jedinice, a ne haračlije ili trgovački karavan. Koliko je boj bio epski inspirativan za Višnjića, toliko je bio poguban za hajdučiju.
Čokešina je bila katastrofalna za hajduke, kako one koji se još nisu priključili ustaničkoj vojsci (Ćurčija), tako i za one koji su već bili u njenom sastavu (Nedići), ali su u jednom trenutku pokušali da se od nje otrgnu. Za razumevanje hajdučije kao pojave bitna je upravo ova velika koncentracija hajduka u vojsci Jakova Nenadovića (više od trista) i u Ćurčijinoj družini (oko trista). Takva skupina harambaša i hajduka na jednom mestu više se nikada nije pojavila na našim prostorima. Jakov je tu pustio da deo neposlušnih hajduka, predvođenih Nedićima, izgine u borbi s Turcima, a sa Ćurčijinima se obračunao sam. Zato je Ranke bio u pravu kada je okarakterisao boj na Čokešini kao **Termopile srpskih hajduka**.
Pored navedenog, valja ukazati i na to da su čokešinski junaci onemogućili bosansku vojsku da pruži pomoć opsađenom Šapcu, koji se ubrzo predao Proti Mateji (1. maj). Bila bi to neposredna posledica boja na Čokešini.

VOŽD OKRENUO ĆURAK
TEŠKO je utvrditi koliko je obračun državnih vlasti sa hajdučijom uticao na istaknute starešine da optužuju vožda za hajdučku prošlost i zbog toga mu spore pravo na upravljanje Srbijom. Vuk smatra da se ovakvo držanje vojvoda prenelo i na zvaničnu tursku vlast, koja je Karađorđa držala **samo za arambašu**. Možda je i vožd tome davao povoda.
U drugoj verziji **Prve godine Srpskog vojevanja na daije**, Vuk je zapisao i ovo. Videvši Glavaša i Ćurčiju ispred Beograda, u vreme jedne opsade, Karađorđe ih je zagrlio i rekao im: **Vi ste krila moja; samo me dobro slušajte: ja ću vas u srebro i u zlato obliti, a u svilu i kadivu obući**. Jeste da hajdučka krv nije voda, ali ovo vreme nije bilo naklonjeno negovanju hajdučkih sklonosti. Na sreću, vožd je to brzo osetio, pa je okrenuo ćurak. Iskustvo stečeno u poslednjem austrijsko-turskom ratu znao je da iskoristi pri organizovanju ustaničke vojske. Kad ovo uporedimo s izjavom beogradskog paše - da je Karađorđe samo običan harambaša - jasno je da su Turci ušli u **Srpski rat**, kako se Vuk izrazio na jednom mestu, s lošom procenom snage srpskog naroda i njegovog predvodnika. Zabluda da ratuju protiv hajduka, a ne naroda, odnosno da je reč o buni, a ne Revoluciji, najbolje je iskazana u rečima Turaka u boju na Čokešini: **Juriš za vjeru Muamedovu, da pobijemo ove ajduke, pak će onda sva zemlja biti mirna**.


(Nastavlja se)