Prvi trijumf ustanika

Piše prof. Dr Radoš LJUŠIĆ
KARAĐORĐE je 30. jula uputio Protu Mateju Nenadovića od Karanovca prema Užicu, a sam je otišao u Jagodinu radi pripreme vojske za odbranu od Hafis-pašina napada iz pravca Niša. Srpskim ustanicima pred Užicem vožd je poručio, posredstvom Prote, da nastoje da sa Užičanima održe mir sve dok se on ne obračuna sa novim vezirom, a ukoliko u tome ne bi uspeli, da ih na bilo koji način onemoguće da ga napadnu s leđa.
Iznenađeni uspesima raje, potišteni u svojoj nemoći, Užičani su uputili ustanicima reči prekora: **Vala, rajo, oteli ste Karanovac, uzmite jošt Užice, pak onda idite uprav u Stambul**. Mnogobrojna srpska vojska spalila je tursku varoš i primorala muslimane iz utvrđenja da sklope mir. Užice je dobilo dvojnu upravu, srspko-tursku, pošto su iz njega proterani svi zulumćari predvođeni Omer-agom, Begom Novljaninom i Omer-agom Fočićem. Prota Mateja je u **Memoarima** zabeležio da su užički Turci rukama pipali srpske topove i, kad su se uverili da nisu drveni, pustili poneku suzu, a jedan od njih primetio: **E, odista oće da se mijenja carstvo**. Užička nahija našla se u rukama Srba, za vojvodu postavljen je Aleksa Popović.
Karađorđe je užurbano pripremao Šumadiju i Pomoravlje za sukob sa Hafis-pašom. Nemajući dovoljno strpljenja da sačeka rezultate borbi oko Užica, krenuo je sam, sa jednim delom vojske, ovima u pomoć. Kod Rudnika susreo je pismonošu s vešću da se grad predao, pa se vožd vratio u okolinu Jagodine da nastavi pripreme za odlučan obračun sa Hafis-pašom.

VIŠE NEMA RAZGOVORA
IVANKOVAC je najsvetliji ustanički događaj posle Orašca, a pre Mišara. Ustanici su već bili ovladali celim Beogradskim pašalukom. Iako su drugačije mislili i radili, oni se javno nisu suprotstavili sultanu. Nailazio je trenutak kad su i takvu odluku morali da donesu. Milenko Vukićević i starija istoriografija verovali su da je to **najznatniji trenutak u ustanku**. Naglašavamo da su ustanici već bili pripremljeni da se Turskoj odlučno suprotstave. NJihovu rešenost najbolje je iskazao Milenko Stojković u pismu Redžep-agi adakalskom: **A za Hafis-pašu ako pitaš, mi čujemo da on jednako kupi vojsku i govori da hoće na naš vilaet da udari, da robi, i mi mu nećemo s puta svratiti dokle jedan očima gledamo**.
Samouvereni paša hvalio se velikom veziru, u arizi od 19. jula, da je krenuo u kaznenu ekspediciju protiv Srba, bacivši pod noge njihovu izjavu lojalnosti. Verovao je da su mu ustanici pisali iz straha od turske moći. Obećavao je kao taoce čitave porodice najviđenijih srpskih starešina.
U selu Ivankovcu, istočno od Ćuprije, Stojković se pripremao: podigao je tri šanca, u kojima je imao samo jedan gvozdeni topić, a dovoljno bećara, dobrovoljaca i vojnika, predvođenih istaknutim vojvodama jugoistočne Srbije - Petrom Dobrnjcem, Stevanom Sinđelićem, Ilijom Stošićem, Pauljem Matejićem i Milisavom Đorđevićem. Oni su zaposeli položaje na desnoj obali Morave. Ustanici su nameravali da navuku Hafis-pašu na prostor od Gilja do Ivankovca, između dve vatre, voždove i Stojkovićeve. Otkrivši ustaničku nameru vezir je poslao Milenku pregovarače, ponudivši mu kneštvo u Pašaluku. Odgovoreno mu je da Milenko više voli da bude srpski komandant nego turski beratlija, i da neće biti prolaza dok su on i njegovi ustanici živi. **Više nema razgovora**, poručio mu je Stojković.
Uoči bitke stigla je ruska novčana pomoć i poruka o organizovanju vojske, što je izazvalo oduševljenje ustanika. Na Porti je, istovremeno, ruski poslanik Italinski izrazio nezadovoljstvo zbog upućivanja Hafis-paše u Beograd.
Hafis je nameravao da pređe Moravu i carigradskim drumom pohita Beogradu. Kad je došao do Morave video je da je reka nadošla i saznao da ga na onoj strani čeka Karađorđe. Promenio je plan i okrenuo svu vojsku prema Milenku. Pre odlučne bitke Sinđelić je razbio turski izvidnički odred na Jasenjaru. Uvidevši da sva vojska kreće prema njemu, Stojković je podigao na Ivankovcu čitav sistem zemljanih utvrđenja.

ČESTITKA POZVAN OGLUA
BITKA je počela 18. avgusta i trajala je ceo dan. Dve turske kolone uspele su da zaobiđu Ivankovac, ali nisu mogle da ustanicima nanesu veće gubitke. Glavnina je napala s čela, i posle upornih, čak i kijačkih borbi, uspela je da zauzme mali šanac i prva dva reduta. Ustanici su u velikom šancu izržali sve turske napade. U junačkoj odbrani istakao se Stevan iz Prova, koji je zadobio sedam rana. Trešnjev topić, u nekim izvorima pominje se kao prangija, raspao se od pucnjave. Kad je pao mrak, Turci su odlučili da se povuku u Paraćin.
Sutradan vožd je prešao Moravu i sa Stojkovićem zaposeo položaje iznad Paraćina. Tog dana obe ratujuće strane pripremale su se za nove okršaje. Tri puta su Turci jurišali na ustanička utvrđenja 20. avgusta, i triput su bili odbijeni. Pošto je u jednom, još nerazjašnjenom, sukobu bio ranjen sam vezir, Turci su iskoristili zaštitu noći i napustili Paraćin. Tako su sultanovi vojnici, umesto da trećeg dana napajaju konje na Dunavu, kako su obećavali, to morali da rade u Nišu i na Nišavi. Poraz Turaka upotpunila je vezirova smrt **ili od stra ili od sramote**, beleži Prota Mateja, ili, što je verovatnije, od zadobijene rane.
Karađorđe nije dopustio svojoj vojsci da prelazi granicu Beogradskog pašaluka, pa je Paraćin ostao pošteđen.
Ivankovačka bitka uverila je ustanike da imaju snage da se odmere i sa moćnim Carstvom. Pobedu je ustanicima čestitao i Pazvan Oglu, neiskreno naravno, i sa zadnjim namerama. Samopouzdanje u njoj stečeno svsrtava Ivankovac u red najvećih bitaka Srpske revolucije. Više se nije moglo nesmetano ići iz Carigrada u Beograd. Poraz Hafis-pašin zaustavio je napade i sa Drine. Karanovcem, Užicem i Ivankovcem, **trima slavnim pobedama opojeni, svaki Srbin i Srpkinja pesmu peva gordo**, zapisao je Prota Mateja.
Neki momenti u radu srpske deputacije u Carigradu ostali su nerazjašnjeni. Ona se smestila kod carigradskog patrijarha i, posle savetovanja s knezom Italinskim, a tačno mesec dana od njenog datiranja, podnela je sultanu molbu. To je bilo sve što su postigli na Porti. Oni su jedva uspostavili vezu sa Italinskim, ali su potom održavali s njim dobre odnose. Deputate je primio samo ćehaja-beg, niži činovnik Porte. Karađorđe i starešine su u dva maha, posredstvom Ipsilantija, molili rusku diplomatiju da podrži rad deputata. Između Novakovića i Živkovića, uz to, nije bilo saglasnosti. Čardaklija je, uz pomoć Italinskog, uspeo da u Srbiju uputi Nišliju sa zadatkom da izvesti Karađorđa o pripremama Hafis-pašinim za napad, i da odnese ustanicima pismo vaseljenskog patrijarha. Živković j u Srbiju stigao posle Ivnkovačke bitke.
Tad su Novaković i Lazarević saznali da će ih poslati Hafis-paši u Niš, da ih iskoriste u borbi protiv ustanika, pa su se, da to spreče, ukrcali 23. avgusta na jednu rusku lađu i otplovili u Odesu. Tako se njihova misija završila bez uspeha. Jedini opipljiv trag njihovog rada bila je ona ustanička molba, koja je nesumnjivo uticala na Portu da bez odlaganja uputi Hafis-pašu u Srbiju: njoj je sve bilo jasno.

DEZERTERI BRINU TURKE
NEUSPEH ove misije konačno je uverio ustanike da je neophodno nastaviti borbu za oslobođenje celog Beogradskog pašaluka. Na to ih je podsticala i Rusija. Pre nego je Porta, saznavši za poraz na Ivankovcu i Paraćinu, preduzela mere za novu ofanzivu, ustanici su postigli još jedan uspeh.
Na Skupštini u Borku doneta je odluka da se oslobodi Smederevo i da se u njemu smesti tek osnovani Praviteljstvujušči sovjet. Srpsku vojsku poveli su Karađorđe, Katić i Marković. Redžep-aga adakalski molio je vožda da ne napada carski grad. Oni su mu odgovorili 19. septembra, i uveravali ga da su prinuđeni da osvoje grad jer u njemu žive lopovi koji su ubili obor-kneza Đušu Vulićevića s trojicom buljubaša, da su oteli trideset kola voždovog kukuruza, da sprečavaju trgovinu i da odbijaju pregovore sa ustanicima. Srbi su saterali Turke u utvrđenje, ali nisu uspeli da ga osvoje.
Karađorđe nije imao strpljenja ni vremena da sačeka da se Turci predaju, već je, više puta, odlazio na beogradsko ratište radi kontrolisanja opsade ovog najznačajnijeg mesta i utvrđenja. Komandu nad smederevskim trupama prepuštao je Mladenu Milovanoviću. Turci su se, posle duže opsade predali na Aranđelovdan 1805. godine. Bila je to poslednja vojna akcija u drugoj ustaničkoj godini, i posebno značajna zbog događaja koji će se uskoro odigrati u znamenitom despotovom gradu.
Poraz Hafis-pašin ostavio je mučan utisak u Carigradu. Portu su plašili naredni uspesi Srba, pa je odmah izdata naredba da se prestonički vojni korpus sa artiljerijom pripremi za pokret. Rumelijskom i bosanskom paši i zapovedniku Niša naređeno je da budu spremni za nov pohod protiv ustanika. Umesto korpusa, Porta je iz prestonice u Niš uputila dve artiljerijske baterije. Krajnja razdraženost i rešenost da se Srbi po svaku cenu pokore, splasnula je na Porti čim su počele dosadne jesenje kiše, prvi vesnik budućih mirnijih zimskih dana. Vojnu akciju usporavala je i turska lenjost da brzo imenuju novog beogradskog vezira. To zvanje priželjkivao je Pazvan Oglu. Hroničari su zapisali da je bilo i dezertera među malobrojnim turskim snagama koje su bile upućene prema srpskoj granici. Ruski dokumenti govore da se **turska vojska, krećući se iz Rumelije prema Srbiji, znatno plašila tog naroda**. A Rusi su i dalje ubeđivali Srbe da što pre zauzmu Beograd.

PROTA KOD KATIĆA
NENADOVIĆI su uspostavili prijateljske odnose sa Jankom Katićem odmah po izbijanju ustanka. Kad se Prota Mateja vratio iz Rusije, početkom 1805. godine, prvo je posetio Katića, pa potom Karađorđa. Česti su dogovori između Janka Katića i Jakova Nenadovića. Prota je pisao nadahnuto i sa osobitim uvažavanjem o Katiću. NJihovi odnosi bili su srdačni sve do Katićeve pogibije (1806). Vuk je bio u pravu kad je tvrdio da su posle Teodosija Marićevića **od ostali naijskih poglavica najstrašniji bili za Đorđija Janko Katić i Jakov Nenadović**. U početku ustanka oni su držali da vodž ne samo nije veći od njih **nego da nije ni kao oni**. Teodosijeva smrt nagnala ih je na privremenu pokornost. Oni su, ipak, ostali najistaknutije ličnosti, posle vodža, u prvim ustaničkim godinama.

(Nastavlja se)