Sultan sprema odmazdu

Piše: prof. dr Radoš LJušić
GODINA 1805. donela je Srbiji potpunu političku, sudsku, finansijsku i vojnu organizaciju. Do osnivanja Sovjeta (Upravnog ili Narodnog), vrhovna vlast bila je u rukama vožda i Skupštine. Tek nastala opozicija pokušala je da ograniči voždovu vlast ovom ustanovom i njenim ovlašćenjima. Prvi pokušaj te vrste, međutim, na Skupštini u Bogovađi, odnosno Borku, završio se bez uspeha. Karađorđe je, pored vojne, i dalje vršio i civilnu vlast. Najbolju potvrdu pruža jedan akt koji je vožd izdao u Topoli 2. septembra 1805. godine. Atestatom (ukazom) potvrdio je Mihaila Radivojevića iz Milićeva Sela za obor-kneza **po užičke nahije** (knežina Rujno). Da je vrhovnu civilnu vlast vršio do kraja godine, kazuje njegovo otpuštanje savetnika. Sastav Saveta kakav nalazimo na molbi sultanu od 12. decembra 1805. godine kao da je njegova zamisao, jer se tu Savet pojavljuje kao ustanova sa dvostruko manje članova nego što ih je želela opozicija, i propisivala uredba.
Savet se, ipak, sve više nametao kao bitan činilac u deobi vrhovne vlasti. Starešine su uzdrmale voždovu vlast i dobro je potkopale, ne uspevši još da je ograniče. **Ali pri svemu ovome Sovjet se nije smeo Kara-Đorđiju suprotiti ni u čemu, a Kara-Đorđije mogao je Sovjetu zapovijedati**, tvrdio je s pravom Vuk Karadžić. Dakle, vožd se u vršenju civilnih i vojnih dužnosti održao iznad Saveta, u starom zvanju. Nesporna je činjenica da je, uz vožda, sva akta potpisao i predsednik Saveta, a još značajnija da su to učinili i članovi Skupštine. U tom trouglu - vožd, Skupština, Savet - očigledno je Karađorđevo prvenstvo, kao i namera starešina da ograniče njegovu vlast. Započelo je **otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti**, kaže Vuk u naslovu svog poznatog dela o Savetu.

NAPOLEON - POTPORA TURSKOJ
KUČUK Kajnardžijski mir (1774) doveo je Rusiju na balkansku granicu i osigurao joj prednost u rešavanju Istočnog pitanja. Napoleonov nagli uspon, početkom 19. veka, narušio je ravnotežu sila u Evropi i bitno uticao na tok ratovanja u Srpskoj revoluciji, na Prvi i Drugi ustanak. U austrijsko-rusko suparništvo na Balkanu umešala se odlučno Francuska, posle uspelih ratnih pohoda prema centralnoj Evropi. Napoleon je 13. novembra 1805. ušao u Beč, a 27. oktobra 1806. godine u Berlin. Kod Austerlica razbio je austrijsko-rusku vojsku (2. decembra 1805) i Požunskim mirom naterao Austriju da se odrekne svih teritorija u Italiji i na jadranskoj obali.
Prestalo je da postoji Sveto Rimsko Carstvo, sa Austrijom kao naslednikom njegove krune. Požunski mir doveo je na Balkan Francuze. Za vreme pregovora u Požunu Taljeran je nudio Austriji da zaposedne Srbiju, Besarabiju, Moldaviju s Vlaškom i severnu Bugarsku, i tako odvoji Rusiju od Turske. Napoleon, ipak, nije odobrio predloge svog ministra inostranih poslova, jer nije bio spreman da potpuno kida odnose s Aleksandrom Prvim. Uspostavljanje francuskog protektorata nad Turskom i potiskivanje Austrije i Rusije sa Balkana zadovoljilo je careve pretenzije.
Promena Napoleonovog stava prema Turskoj, koja je usledila krajem 18. i početkom 19. veka, ostavila je znatne posledice na događaje iz vremena Prvog i Drugog ustanka. Napoleon je napustio politiku rasturanja i založio se za održanje Turske. Iz ovakvog odnosa prema Porti proizašla je Napoleonova antipatija prema srpskim ustanicima.
Početkom 1806. fracuska vojska zaposela je Dalmaciju do Neretve, potom je ušla i u Dubrovnik. Ruska flota i Crnogorci zaposeli su Boku Kotorsku. Francuzi i Rusi tako su se sve više primicali srpskim ustanicima, čime je njihov uticaj postajao znatniji. Od tada pa do 1815. godine sudbina Srba zavisila je od međusobnog odmeravanja vojne i diplomatske moći ovih dveju sila. Tokom 1806. godine one su se nalazile na dva kraja srpskog geografskog prostora - Jadranu i Dunavu - spremne da aktivno učestvuju u srpsko-turskom sukobu.
Zaoštravanje odnosa u Evropi pospešivalo je već iskazanu ratobornost Srba i Turaka. Sa svih strana ustanicima su počela stizati upozorenja o turskim pripremama za rat. Čini se da je to prinudilo ustanički vrh da se još jednom sastane u vojnom logoru kod Ostružnice, na Mali Božić 1806. godine. Okupljanje srpskih starešina odmah posle Smederevske skupštine moralo je da ima jak motiv. Podsticaj je došao, najverovatnije, sa strane, od Rusije ili Austrije.

SRBI PIŠU PREDSTAVKE
KARAĐORĐE je sa Smederevske skupštine odjahao ka Beogradu. Maloj Skupštini u Ostružnici, gde je doneta odluka da se upute molbe trojici vladara - turskom, ruskom i austrijskom, prisustvovali su vožd, Prota Mateja, u ime Saveta, i nahijske starešine. Još je Batalaka zapazio da su ustanici u molbi sultanu (sve tri datirane su 24. januara 1806) opisali svoje nevolje i svoju tugu od Hadži Mustafa-paše do tih dana. Oni i dalje nisu odricali podanstvo sultanu, iskazujući spremnost da plate dvostruki danak. Međutim, nisu nikako pristajali da ponovo potpadnu pod jaram odmetnika, a bili su spremni da se do poslednjeg suprotstave vojsci koju bi sultan poslao da ih pokori.
**Život nam je na teret i ako smo osuđeni sa potomstvom našim na večito robstvo volimo sami žertvovati svoju decu nego ji ostaviti svireposti naših ugnjetača**, pisali su padišahu. Molili su ga još jednom da im fermanom potvrdi prava prema molbi od 13. maja 1805. godine.
Molbe ruskom i austrijskom caru slične su sadržine. U njima se ustanici žale na turska nasilja i na odsustvo pravde, mole ih da podrže srpske zahteve na Porti i da umilostive sultana kako ne bi slao vojsku na Srbijance. U svim trima molbama ustanici zahtevaju jednu mešovitu komisiju da ispita uzroke Srpskog ustanka. Ukoliko bi se dokazala nevinost ustanika, oni bi imali pravo na sultanovu milost, shodno podnetim zahtevima. Vukićević je uočio u ovome bitnu promenu ustanika u vođenju spoljnih poslova. U prvoj ustaničkoj godini tražili su strano jemstvo, sada - međunarodnu garanciju u vidu posebne komisije, koja bi, očigledno, utvrdila stanje koje odgovra Srbima. Skupština je izabrala izaslanstvo od tri člana (Prota Mateja, Boža Grujović, Miloš Urošević) koje će uručiti molbe austrijskom i ruskom caru.
Karađorđa su, pored ovih državnih poslova, očekivali i drugi, vojni, upravni... Istog dana on je potpisao ukaz o postavljenju Nikole Nikolajevića za nadzornika Ostružničke skele. Naglašavamo da je ukaz izdao na predlog Saveta, i skeledžiji naložio da izvršava zapovesti ove ustanove. Da li je to bio znak da je otpočeo složan i zajednički rad, shodno odlukama Smederevske skupštine?
Ustanici nisu smeli da zapostave naoružavanje, s obzirom na to da im je rat neprestano visio nad glavom. Oni su, početkom godine, poručili u Lajbahu trideset topova, ali su ovu isporuku onemogućile vrhovne austrijske vlasti.
Mir se tražio na razne načine, a ratovanje nije prestajalo. Da li su srpski miroborci u ratom uskovitlanoj Evropi imali izgleda na uspeh?

BLOKADA SA SEVERA
SRPSKA deputacija predala je molbu austrijskim vlastima a potom vodila razgovore sa sekretarom carske kancelarije Valenburgom. Izaslanici su tražili od Austrije: 1) da utiče na sultana da pristane na mirovne pregovore i odustane od upućivanja vojske na Srbiju, 2) da im dozvoli nabavku oružja i municije i potpomogne im veštim vojnim starešinama, 3) da im dopusti traženje utočišta na njenom tlu u slučaju turske vojne premoći. Austrija je bila spremna da im izađe u susret samo u prvom zahtevu, pod uslovom da ustanici traže ono na šta Turska može da pristane. Već 12. marta 1806. obratio se pismom austrijski car sultanu predlažući mu da se spor izravna mirnim putem.
Carev brat, nadvojvoda Karlo, vojni ministar, zamolio je beogradskog, vidinskog, zvorničkog, travničkog i skadarskog pašu da obustave svako nasilje i krvoproliće dok se ne obave mirovni pregovori. On je o tome obavestio vožda Karađorđa i od njega zatražio miroljubivo ponašanje. Bečki dvor uputio je instrukcije slične sadržine i svom internuncijusu. Vožd i Savet odmah su odgovorili nadvojvodi Karlu obećavši mu da će se truditi da uspostave mir, ukoliko ga bude htela druga strana.
Usled izmenjenih političkih prilika, pre svega Napoleonovog uticaja na Portu, Selim Treći odbio je austrijsko posredovanje u korist Srba, rešen da pokori pobunjene podanike. Neuspelo posredovanje donelo je još i zatvaranje austrijske granice za ustanike, radi otklanjanja sumnje kod Porte da pružaju pomoć Srbima, što je, u vreme turskog napada, Srbe dovelo u težak položaj.
Austrijanci su savetovali deputate da ne putuju u Petrograd. Molbu za ruskog cara oni su preuzeli, s namerom da mu je dostave. S obzirom na to da su deputati, pošto predaju molbu, imali da obave i usmene razgovore, odlučili su da doture caru novu molbu posredstvom ruskog poslanika Razumovskog. Od cara su tražili pomoć u novcu, oružju, municiji, i nekoliko ruskih pukova. Pošto su očekivali da svi Srbi ustanu i ujedine se, zatražili su da na čelo te vojske od dvesta hiljada ljudi stane veliki knez Konstantin Pavlovič.

IDI ČUVAJ SVINJE
NA Smederevskoj skupštini Savet se konačno konstituisao. Upotpunjavanje Saveta članovima nije bilo ni lako ni bezbolno. Vožd je izbacio iz ovog tela savetnika Đuricu Stošića iz Ćuprijske nahije, zbog nesavesnog obavljanja dužnosti:
**Brat Đurica, kad si prestupio zakletvu i nisi nad narodom nadziravao, i nisi čuvao ovce; a ti uzmi kapu pak idi čuvaj svinje, i srećan ti put.**
Otpuštajući ga vožd nije dao ni ruku da mu celiva. Ne može se tačno utvrditi kad je vožd izbacio iz Saveta ćuprijskog predstavnika, pre ili posle scene koju je Vuk opisao, a govori o donošenju uredbe o Savetu. Čini se verovatnijim da je prvo izbila rasprava oko Saveta kao najvišeg organa vlasti, da je potom doneta uredba i tek na kraju izvršene dopune i izmene savetnika. U svakom slučaju, sve navedeno bilo je obavljeno pre 12. decembra 1805. godine, kada je potpisana molba sultanu i pismo ruskom caru. U jednom nepotpisanom pismu Stefana Živkovića, od 17. decembra 1805. navodi se Prota kao predsednik Saveta i dodaje: **I sad iz ove Skupštine (misli se na Savet) jesmo izvadili kneza Aksentija i jošt drugij nije postavljen, no jesu metuli za vreme 4 buljubaše da svršuju posao.** Šta se u međuvremenu dogodilo, nije lako utvrditi, usled oskudice podataka u izvorima.

(NASTAVLJA SE)