Džihad protiv Srba

ITALINSKI je u vreme putovanja delegacije u Beč izvestio cara da je ”Porta rešila da razori svu Srbiju mačem i ognjem”. Rusija ne sme ravnodušno da gleda njihovo stradanje, niti pak da dopusti da se okrenu Francuzima. Predložio je da se utiče na Portu da obustavi vojne pripreme protiv Srbije. Ustanike su savetovali po ko zna koji put, da ne prestaju da uveravaju sultana da će ostati njegovi podanici.
Italinski je očekivao instrukcije kako bi mogao da posreduje na Porti za spas srpskog naroda. Ruska diplomatija, uz carevu saglasnost, založila se za ispunjenje srpskih zahteva, koji bi se potvrdili posebnim hatišerifom. Srbi će, zauzvrat, sultanu pomagati svojom vojskom i isplaćivati danak. Rusi su pismeno obavestili ustanike o svojim koracima na Porti, poslali im deset hiljada dukata i naglasili da su Francuzi njihov zajednički neprijatelj.
U međuvremenu je Italinski predao ustaničku molbu od 12. decemra 1805. godine reis-efendiji, koji je tačno ocenio držanje ustanika prema Porti. On je tvrdio da se srpske starešine pretvaraju: s jedne strane mole za milost a s druge tuku muslimane. Ustanički zahtevi za mir učestali su otkad su saznali da Porta ozbiljno namerava da krene i oružjem uguši ustanak. U međuvremenu su stigla nova uputstva Italinskom, a razmenjena su i pisma između ruskog cara i sultana, i austrijskog cara i sultana. Usled ojačalog Napoleonovog uticaja u Carigradu, Porta je ostala uporna da preduzme odlučne mere prema Srbima. Zalaganje Rusije i Austrije stoga je primila veoma hladno.

KOJU MILOST SRBIMA?
ZAMENIK ministra spoljnih poslova izjavio je austrijskom dragomanu da je pismo nadvojvode Karla, upućeno turskim pašama, sasvim suprotno Portinim naredbama izdatim istim upravnicima, koje se ne mogu opozvati. Na kraju razgovora, Portin predstavnik je rekao: ”Da bi Srbi dobili milost, treba da je traže s konopcem o vratu i da otpočnu time što će izdati najkrivlje između sebe.” Bila je to ozbiljna pretnja, koja je slikovio iskazivla opasnost u koju su zapali Srbi. Oni jesu bili svesni opasnosti, ali na pokornost nisu bili spremni. Karađorđe nije nameravao da ponovi grešku kao Nemanja, i ode u Carigrad.
Francuska je hrabrila Portu u nastojanju da upotrebi najjače mere radi ugušenja srpske pobune. Kad je Napoleonov general Sebastijani došao za poslanika u Stambol, krajem jula, ruski uticaj je pao je nisko a francuski je dosegao najvišu tačku. Sebastijani je u Bukureštu izjavio Ipsilantiju: ”Vreme je da se uguši Srbijanska buna, za koju ste vi okrivljeni da ste je pomagali”.
Pred ofanzivu turske vojske na Srbiju, raspored stranih sila bio je ovakav: Rusija i Austrija bile su spremne da verbalno uzmu u zaštitu ustanike, prva još da ih vojno i materijalno potpomaže, dok je Francuska sasvim stala iz Turske.
Zborno mesto rumelijske vojske i dalje je bilo u Sofiji. Vojni odredi sakupljeni oko Carigrada upućeni su prema Srbiji. Ruski poslanik u Carigradu nije imao dobro mišljenje o turskoj vojsci (”nedisciplinovana banda”) kojoj će se suprotstaviti smeli i do očajanja dovedeni Srbi. Posebnim fermanima i bujruldijama Porta je naredila pašama oko Srbije koje mere da preduzmu. NJih je pratila fetva šeih-ul-islama da je u pitanju ratno-verski pohod (džihad) protiv nevernih Srba. Fetva je zasnovana na Koranu, u kojem se nalaze ove propovedi: ”Biti se s nevernicima dok nestane većih ustanaka i dok ne ostane samo vera Alahova” (2, 19), ”Ubijajte nevernike gde god ih nađete” (4. 91) i ”Ubijajte sve nevernike” (9, 36).
U fetvama, koje su najčešće sličnog sadržaja, nalazimo sledeće mere odmazde protiv pobunjenika, kakvim su proglašeni Srbi: ”Dopušta se i smatra zakonito ubijanje sveg stanovništva koje je ustalo protiv padišaha i njegove vlasti.” I još: ”Da se napadne ceo njihov kraj i da se razori, ljudi da se pokolju svi do jednoga, žene i deca da se zarobe, drveta da se poseku i usevi da se opustoše ognjem ili vodom.” Ovi navodi nas uveravaju da bi bila blaga mera da su Srbi s konopcem o vratu zatražili oproštaj. Rumelijskom valiji Ibrahim-paši data su neograničena prava da uguši srpski ustanak i potom pokupi oružje od svih hrišćana u severnom delu Turske.

VERSKA I BOŽJA ZAPOVED
IZ turskih dokumenata saznajemo da je Porta strahovala od pada Niša u ruke ustanika, odakle bi se Ustanak potom raširio na sve strane. U jednoj bujruldiji piše: ”Stoga je sultanova vlada rešila da postupa oštro i nemilosrdno s podignutom i pobunjenom rajom. Zato se izdaje zapovest da se ubija, uništava i strelja svaki buntovnik, pa ma se gde uhvatio, samo da bi se u korenu mogla uništiti klica ustanka.” Dakle, Srbi su proglašeni neprijateljima din-islama, što je predstojećem ratu dalo izrazito versko obeležje.
Ne samo da su pretnje bile zastrašujuće, već je i sila koju je Turska počela da okuplja na granicama ustaničke države bila strašna. Na Porti se ozbiljno shvatio rat sa ustanicima i on se brižljivo pripremao. Rat sa Srbima trebalo je efektno i uspešno okončati i povratiti vojničku slavu Stambolu, davno još nestalu. Baš zato ona i jeste bila oprezna, što se vidi iz jednog fermana u kojem stoji i upozorenje bosanskom veziru: ”Nemoj misliti da je ovo posao kao drugi poslovi, nego je ovo vjerska i Božja zapovjed.”
Nije li sve to nagoveštaj da moćno Tursko carstvo dobija dostojnog protivnika na Balkanu! U fermanu se još podvlačila sledeća obaveza Muhamedovih vernika: ”Prema odredbi šerijata, muslimani su dužni da vode sveti rat (džihad) sa gore navedenim ustanicima. Treba objaviti na sve strane da će oni koji u ovom vjerskom pitanju budu nemarni i ne izvrše svoju dužnost, biti pozvani na odgovornost i na ovom i na onom svijetu i snosiće posledice za to.”
Sultanovu vojsku pripremali su za rat Napoleonovi oficiri. Oni su izradili ratni plan koji će Portinim vojskovođama poslužiti valjano i 1813. godine. Bosanski vezir pokazao je više živahnosti od rumelijskog valije u pripremnim operacijama. Krajem 1805. bosanska vojska brojala je oko dvadeset hiljada, a s proleća 1806. godine trideset hiljada vojnika. NJoj se s juga pridružila hercegovačka vojska, predvođena Sulejman-pašom Skopljakom, pošto je prethodno ugušila ustanak Drobnjaka. Ona je, preko Novog Pazara, imala da napreduje dolinom Raške i Ibra. Ibrahim-pašine trupe koncentrisale su se oko Niša, a brojale su oko četrdeset hiljada ljudi. Severno od njih nalazile su se jedinice čuvenog Pazvan Oglua. Vojnička sila dostojna poštovanja, pred kojom bi i poneko carstvo moglo zadrhtati. Turci su, dakle, u velike bitke 1806. godine ušli spremni.
Francuski oficiri zamislili su trostrani napad na Srbiju. Prvi korpus turske vojske napadao bi s istoka, od Vidina, uz Dunav, drugi preko Drine, s centrom u Zvorniku, a treći s juga.

PRVI ZNACI UJEDINJENJA
FRANCUSKI oficiri koji su učestvovali u pripremi turske vojske za napad na Srbiju, računali su na to da se Srbi bore na svom ognjištu, za život i slobodu. ”Ta nužnost da se pobedi ili umre pruža Srbima znatnu prednost u odnosu na turske vojnike, koji nemaju neposrednih stimulativnih interesa.”
Sistem odbrane Srbi su izradili na Smederevskoj skupštini. Na osnovu brojnih izvornih podataka, Milenko Vukićević je rekonstruisao ustanički ratni plan. Milenko Stojković imao je da pođe niz Dunav i zauzme Poreč i Kladovo, Petar Dobrnjac uz Moravu na Paraćin, Ražanj i Sokobanju, Stanoje Glavaš, Mladen Milovanović i Vule Kolarac u pravcu Kruševca, Radič Petrović uz Ibar ka Raškoj i Novom Pazaru, Milan Obrenović ka Višegradu i Novoj Varoši, Jakov Nenadović i Luka Lazarević da opkole Šabac. Oko Beograda su bile opsadne čete pod zapovedništvom Miloja Petrovića i Vase Čarapića. Duž cele granice, u šančevima, bile su smeštene odbrambene jedinice. Maretić tvrdi da je ustanička vojska brojala trideset tri hiljade ljudi, od toga konjanika oko tri hiljade, sa svega četrdeset osam topova i četiri merzera. U Smederevu je bilo glavno skladište oružja i municije.
Na osnovu posrednih podataka može se zaključiti da su ustanici na Smederevskoj skupštini (1805) razmatrali i mogućnost spajanja s Crnogorcima i zajedničkog ratovanja protiv Turske. Uvereni da je za ovako demonstrativno istupanje potrebna ruska saglasnost, ustanici su pokušali da je i dobiju posredstvom izaslanika Čardaklije. Oni su ozbiljno razmotrili kakve su im mogućnosti da izađu izvan granica Beogradskog pašaluka, i kakve mogu biti posledice tog agresivnog čina. Učestali izveštaji o Portinim pripremama za rat bitno su uticali na donošenje odluke da se ratna dejstva prenesu i na Bosnu, Crnu Goru, Kosovo, Niš i Vidin. Saglasnost Crnogoraca o zajedničkom ratovanju ustanici, međutim, nisu imali.

BURNA SKUPŠTINA
VESTI o upućivanju turskih jedinica bosanskog i ostalih vezira na Srbiju, a posebno netačan glas da su deputati ubijeni u Carigradu, delovale su šokantno na Karađorđa i ustanike. NJih je obuzeo veliki strah, ”jerbo ovo sad nije šala, već se je ovo car razsrdio - a vi sami znate, da mi protiv cara i nismo, i ne možemo po slabosti sile raditi”, pisao je Grujović izbeglim deputatima. Kod ustanika se osetila užurbanost u pripremi odbrane, naročito posle upozorenja ruske diplomatije da ih očekuje silan napad. Užurbano je opravljena smederevska tvrđava i u nju dovlačene rezerve hrane i municije.
U takvim uslovima održana je Smederevska skupština, u prvoj polovini decembra 1805. godine. Skupština je bila burna, čak je u jednom trenutku postojala opasnost da se završi skandalom. Po odlukama koje je donela bila je jedna od najdalekosežnijih. Nije bez značaja ni to što je radila u poslednjoj srpskoj srednjovekovnoj prestonici. U njoj je već radio Praviteljstvujušči sovjet, koji je s voždom obavio pripreme za zasedanje Skupštine. U prostorijama Saveta, na vidnom mestu, našla se slika cara Dušana. Sve je bilo spremno za donošenje značajnih odluka, za uspešno okončanje druge ustaničke godine.

(NASTAVLJA SE)