Prvi program ujedinjenja

NIJE jednostavno dovesti u sklad ustaničko intimno uverenje o nadmoći nad turskom vojskom i zahteve da se turska agresija na Srbiju zaustavi posredstvom Rusije i Austrije. Tako u pomenutom pismu Čardakliji Telemah uverava da su ustanici spremni da se izbore za slobodu svih Srba u Turskoj, ukoliko im Rusija to dopusti i pomogne im. Zatim je dodao: ”A vrlo bi dobro bilo da nam se dopusti da se sastanemo s Crnogorcima, a i njima da se piše da pristanu na to”.
Prepiska crnogorskog mitropolita, u narodu poznatijeg kao vladika, Petra Prvog i vožda i Saveta (27. februar 1806) govori da je crnogorski stav bio u suprotnosti s ustaničkim namerama. Naime, crnogorski mitropolit je hvalio njihov ”neustrašivi duh viteške hrabrosti”, kojim su proterali careve neposlušnike, a svoje tlačitelje. Osudio je Francuze, najveće neprijatelje njihovog pokrovitelja i njihove slobode. Iz pisma saznajemo i to da je posredstvom posebnih izaslanika bila uspostavljena veza između Srbije i Crne Gore. Tu vezu održavale su jedinice s južnog fronta. Vladika je s nestrpljenjem očekivao odgovor ”kako o Vašem biću i sostojaniju, tako i o Vašim delam i namerenijam”.

SRBI PREDLAŽU SAVEZ

ODGOVOR vožda i Saveta crnogorskom mitropolitu (16. april 1806) višestruko je značajan. Između Crnogoraca i Srbijanaca ne postoji nikakva razlika nacionalne prirode, više puta se isticala zajednička srpska narodnost (”vaše slavne Serblje, cernogorske vitezove”) i prošlost. Naredna rečenica potvrđuje dobro shvaćeno nacionalno jedinstvo: ”To mi dobro znamo i sav svijet s nama zna i govori da su Cernogorci oni Serblji koji ćedu u obščemu izbavljeniju pervu pomoć rodu svome učiniti”. Uvereni da im predstoji zajednička borba za slobodu i nezavisnost, oni su predlagali Crnogorcima savez - ”nerazrješimi sojuz graždanstva, sladčajši i vječni”. Iz te borbe i saveza proisteklo bi ujedinjenje.
Tome su, tvrdili su vožd i Savet, najodlučniji protivnici Bosna i izbegli muslimani iz Beogradskog pašaluka. Stoga su nudili mitropolitu da bude posrednik u izmirenju ustaničke Srbije sa Bosnom. Ukoliko ne bi bilo uspeha u pregovorima, preklinjali su mitropolita srpskom krvlju, da učestvuje u zajedničkoj borbi protiv Bošnjaka. Vožd i Savet bili su uvereni da bi ratni uspeh doneo ujedinjenje sve tri zemlje - Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Deo tih reči prenosimo, zbog njihovog značaja: ”Da nam se s vojskom čto se skorije može na pomoć nađete i da takija s leđa otuda na Bosnu udarite, da dižemo sve što se čestitim krstom krsti, da ustane i Bosna i Hercegovina na obščeje sviju Serbalja izbavlenije, i da pobjedimo nevjernu nama i caru našemu Bosnu i da živimo zajedno i ujedno kako što nam Bog zapovjeda, koji je u nas jednu istu serbsku krv ulio i jednim nas blagočestijem prosvjetio, tako da živimo i da budemo jedna braća, jedno tjelo, jedno serdce i jedna duša i ljubezni sograždani”, ali pod ruskim pokroviteljstvom.”
Ovo je prvi pisani ustanički program ujedinjenja Srba, u kojem, osim govora o objedinjenju triju zemalja, nema nikakvog nagoveštaja u pogledu uređenja i oblika vladavine. Može biti od interesa titulisanje mitropolita, koje je inače bilo neuobičajeno - ”Vaše visokopreosvješčenjejše knjažeskoe svjetlosti”. Karađorđevo prvenstvo sluti se samo na osnovu njegove titule, inače do ovog vremena retko korišćene - ”vožd Serbov”.

JAK RUSKI UTICAJ

NEKI dan kasnije Boža Grujović je obaveštavao Čardakliju o uspesima ustaničke vojske i dva puta istakao želju da se sastanu s Crnogorcima. Ustaničke težnje su očigledne, i skoro da su bile iste kao i one iz 1809. godine.
Mitropolit crnogorski, posle zaposedanja Boke, zajedno s ruskom flotom borio se protiv francuza na dubrovačkom primorju. Pod jakim ruskim uticajem, on je Francuze smatrao glavnim protivnikom, a ratovanje u Dalmaciji oslobodilačkom akcijom koja je njene žitelje spasavala ”ljutog ropstva i nevolje”. To je bio razlog što je on maltene s nevericom primao vesti da se hercegovački i albanski Turci spremaju da napadnu Crnu Goru, a rumelijski i bosanski Srbiju - a na snazi je tvrdi mir i savez između Rusije i Turske. Petar Prvi se stoga usudio da upozori Karađorđa, u odgovoru od 19. maja, da ostane s vojskom u granicama Pašaluka, sasvim suprotno od onog što su Srbi hteli. Držeći se ruskih saveta i dajući prednost ratu u Dalmaciji, on je, dakle, privremeno odbio voždov plan o zajedničkom ratovanju i ujedinjenju.
Kod vožda i Saveta osetila se užurbanost posle značajnih vojnih uspeha postignutih s početka 1806. godine. Oni nisu imali strpljenja da dočekaju mitropolitov odgovor, već su mu se obratili novim pismom (10. jun). U njemu nema novih predloga, već se samo jače ističe potreba stupanja u ”položitelni sojuz koji je meždu starima i praotcima našima, dok su slavni bili, bio, sirječ u družestvo oružija i u meždusobni obranitelni i napadatelni savez”. Petru Prvom nuđene su sve privilegije koje poznaju prirodni, građanski i politički zakoni. Vožd i Savet zamolili su ga da razglasi njihove ideje u Dalmaciji i Hercegovini, i zajedno sa Gavrilom Šibalijom učini što pre ”jednu jaku i silnu diversiju”.
Mitropolit nije bio spreman za takvu akciju. NJegovi odgovori voždu i Savetu bili su kratki i suvoparni. On se, doduše, na kraju pisma Karađorđu (1. avgust) radovao obnovi srpske slave, ali nije bio oran da u tome učestvuje. Zauzet sukobom s Francuzima, mitropolit je savetovao ustanicima da izvlače korist iz dobrih rusko-turskih odnosa i ostanu verni sultanu.
Ovakvo držanje Petra Prvog nije oduševilo ustaničko vođstvo. Crnogorci neće preduzeti nijednu ozbiljniju akciju protiv onih koji su bili u ratu s ustaničkom Srbijom, a događaji koji će uskoro uslediti pokazaće da mitropolitova procena nije bila dobra i da je propuštena jedna od retkih prilika za zajednički i obostrano koristan posao.

RATOVANJE CELE ZIME

RATNI sukobi nisu prestajali cele zime 1805/6. godine. Ratovalo se kao da zime nije bilo. Ustanici su pošli u ofanzivu odmah posle svršetka Ostružničke skupštine. Milenko Stojković je zauzeo, krajem januara, Poreč, preko Miroč-planine spustio se u Timočku krajinu, osvojio Negotin, a potom i Kladovo. Petar Dobrnjac je zaposeo Paraćin, Ražanj i Aleksinac. Turci su mu pružili žestok otpor u Ražnju, koji nisu uspeli odbraniti, ali jesu Sokobanju. Mladen Milanović i Stanoje Glavaš uspešno su suzbili vojsku leskovačkog paše i osvojili su Kruševac, takođe, krajem januara. Potom su se približili Nišu i kod Kuršumlije razbili jedan arnautski odred. Radič Petrović, koji se jedini potpisivao kao ”kordun komendant”, mada je očigledno da su i ostale starešine na granici bile u tom svojstvu, prodro je uz Ibar i pripomagao Pazarskoj nahiji, koja se prethodno pobunila, da se oslobodi. Milan Obrenović je dopro do Višegrada i Nove Varoši.
Pazvan Oglu krenuo je prema ustaničkim ofanzivnim četama i sukobio se s njima na DŽivdžibarama, nedaleko od planine Rtanj. Petar Dobrnjac, Paulj Matejić, Milija Zdrvković Resavac i Milisav Đorđević razbili su ga u februaru i prinudili da pristane na mir. Na južnom frontu ustanici su, posle prvih uspeha, doživeli poraz na Deževi. Sulejman-paša Skopljak razbio je još jednom Radiča Petrovića, na Cveti (6. april), pa je oplenio i upalio manastir Studenicu.
Karađorđe je, prema dogovorenom planu, trebalo da pripomogne opsadi Beograda, Šapca i severnog dela drinskog fronta. Vožd je te zime dosta vremena provodio među beogradskim opsadnim trupama. Na Sv. Jovana napali su Turci ustaničke čete na Kamalju, gde se on nalazio. Ustanici su uspeli da suzbiju Turke, pošto je prethodno Janko Katić podelio megdan s turskim junakom Demom. U Železniku je Karađorđe zatekao sedam srpskih leševa bez glava, pa je ljutito prekoreo zapovednike što nisu dobro čuvali stražu. On je redovno opominjao starešine i vojnike na oprez prema Turcima. Austrijska uhoda Maretić zapazio je lakovernost i naivnost Srba, a lukavstvo i podmuklost Turaka.
Čini se da je na Ostružničkoj skupštini preovladalo mišljenje, protivno voždovoj volji, da se glavnina srpskih trupa oko Beograda uputi prema Šapcu i zauzme ga pre ulaska bosanske vojske u Mačvu. Vožd je, uoči sastanka Skupštine, naložio Jakovu Nenadoviću da jurišem osvoji Šabac. Ako ne uspe, on će doći i zauzeti ga za dva dana. Opsada Šapca bila je i razlog što Jakov nije prisustvovao Skupštini. Tih dana su ustanici zauzeli Krupanj i kod Lešnice porazili Turke.
(NASTAVLJA SE)