Beograd po opsadom

Piše: Prof. dr Radoš LJušić
POSLE kraćeg predaha na Ceru, kod Čokešine, vožd se uputio prema Šapcu, uznemiravan od turskih četa. U blizini Mišara, kod Jelenče, podigao je šančić i bio napadnut pre nego se valjano ulogorio. Mehmed-kapetan Vidajić i Osaman-kapetan Gradački ipak su, posle celodnevne borbe, bili razbijeni. U jednom trenutku voždov šanac bio je opkoljen i dobro pritisnut, pa je postojala opasnost da Turci upadnu u njega i sve iseku. **Tu je Karađorđe bio u velikoj opasnosti, kako je sam u šancu govorio: *po duši te te šljivare bosanske, kako neće da se bez zla okanu***, zapisao je Prota Mateja.
Spasao ga je u iznenadan i odlučan napad Petra Molera, kaonskog kaluđera Makarija i Jovana Belova iz obližnje šume, pred samo veče. Pouzdani izveštač Konstantin Jovanović javio je mitropolitu Stratimiroviću da je na bojnom polju ostalo dvesta Turaka, a da je znatno više ranjenika odvedeno u šabačku tvrđavu. Jedno vreme posle bitke šabačka posada nije se usuđivala da vrši ispade u Mačvu, koja je, zbog čestih pohara, bila već ponovo spremna da se potčini Turcima.
Hasan-paša Srebrnički iskoristio je zauzetost ustanika oko Šapca pa je prešao Drinu i napao Brankovinu i Valjevo. Ranjeni Jakov nije mu se mogao suprotstaviti. Samo se povukao na obližnji vis odakle je gledao kako gore njihove kuće i crkva. Karađorđe se, saznavši za ovaj pohod, uputio prema Valjevu odmah posle boja kod Jelenče, sa odredom od šesto vojnika. Kod planine Slovac uspeo je, s valjevskom vojskom, da suzbije Turke, koji su već bili zauzeli Valjevo i spalili ga. Turci su vraćeni preko Drine tek kad su od Beograda došli Janko Katić i Vujica Vulićević.

PAD MAČVE I POCERINE
RATNI pohod prema Valjevu iskoristili su Turci da ponovo, ulogoreni u Badovincima, poharaju narod i prinude žitelje Mačve i Pocerine da im se potčine. Ratovanje nije prekinuto ni kad se vožd povukao u Topolu, ostavljajući na severozapadnom frontu Katića i Vulićevića. Potom su, na Čučugama, Luka Lazarević, Živko Dabić i Jakov Nenadović razbili Osmana DŽoru (15/16. april). Smrt travničkog vezira samo za kratko vreme primirila je bosanske muslimane.
Stigavši u Topolu vožd se obratio pismom Sulejman-paši Skopljaku (17. april), u kojem ga je podsetio da je prešao na teritoriju Beogradskog pašaluka i da robi i pali nedužnu raju. Predložio mu je da se povuče, jer ni on ne namerava ulaziti u druge pašaluke. Osim ovog sumnjivog obećanja, on je izneo da je dobio od sultana ferman i da očekuje dolazak muhasila. Ukoliko ovaj ne prihvati predloge, on je pretio da će mu se primaći, a to je značilo i tući se. Skopljak se, međutim, više nije mogao ni zavarati ni uplašiti.
Opsada Beograda nikada nije napuštana iako su njene jedinice često odlazile na druge frontove, naročito prema Šapcu i Drini. Maretić navodi da je u maju bilo oko dvadeset hiljada ljudi pod Beogradom. Uoči Vaskrsa Karađorđe je morao da napusti Topolu i dođe do Resnika, gde su Turci učinili prodor. LJut, s pravom, izrezilio je zapovednike što nisu dovoljno budnim okom čuvali šančeve. Sredinom maja vožd se pojavio na Vračaru, gde se tri dana vodila žestoka bitka. Četvrtog dana izašli su Turci iz grada i napali ustanike, među kojima su bili, pored vožda, Jakov Nenadović, Miloje Petrović, Vasa Čarapić, Sima Marković, Janko Katić, Vujica Vulićević, Petar Dobrnjac, Marko Savić i drugi. **Žestoki je boj bio da ne može biti žešći**, sećao se Jokić.

SAMOVOLJA ALIJE GUŠANCA
POŠTO je ustanicima pristigla artiljerija iz Smedereva, krajem maja otpočelo je bombardovanje Beograda. Početkom juna izvršen je juriš na srpski deo varoši, u tri kolone. Mnogobrojni gubici nagnali su Srbe na povlačenje. Neki dan kasnije izveden je noćni napad na grad u prisustvu vožda Karađorđa, ali rezultata nije bilo. Ustanicima nije mogao pomoći ni Ilija Ugričić Trebinjski (Bej Novokreščeni), koji je s njima hrabro jurišao na beogradsku varoš. U julu su ustanici uspeli da privremeno zauzmu Sava kapiju. **Posle toga celo leto do pred samu jesen svaki drugi treći dan izlaziše Turci i bismo se**, veli Jokić.
Nemoćan da sam osvoji tvrđavu islama na Dunavu, Karađorđe se obratio za pomoć Austriji. Nadvojvodi Karlu pisao je 4. juna i podrobno mu izložio kakve sve nesreće i štete trpe Srbi i Austrija od samovoljnika Gušanac Alije. On moli visoki dvor da nađe načina, milom ili silom, da ukloni vođu krdžalija iz Beograda. **Kad ja uđem u Beograd, ne samo daću sa pašom živeti u miru, već ću odmah obavestiti visoku Portu da ćemo ja i sav narod kao i ranije, ostati sultanovi verni podanici i da ćemo verno predavati svoje dažbine. Granica će tada opet biti otvorena i prestaće prolivanje krvi.** Karađorđe je imao više prilika da se uveri kako je teško osvojiti Beograd i oterati Gušanica, pa je čudno što je poverovao da će u tome Austrija imati uspeh. On nije tražio vojnu intervenciju, već austrijsko posredovanje, posle koga bi krdžalije napustile utvrđenje. Potom su vođeni pregovori sa Gušancem i od njega zatražena predaja, pod određenim uslovima. On ih je, naravno, odbio.
U pismu komandantu Petrovaradinske regimente Ženejnu, vožd je, iz milosti prema Srbima i radi uspostavljanja mira na granici, predlagao da od **Gušanac Alije zatraži da dođe u Zemun i da se preda Vašoj ekselenciji**. Otkud Karađorđu naivna pomisao da bi se krdžalija tek tako odrekao položaja gradskog zapovednika? Austrija se u ovom pitanju držala neutralno.
Do juna vožd je ostao pod Beogradom. Vojsci je izdao zapovest da se strogo drži defanzive. Sredinom juna boravio je u Smederevu. Odatle se uputio Šapcu i Mačvi, gde se naglo pogoršalo stanje. Novi bosanski vezir Mehmed Husev-paša, pošto je preuzeo komandu i uključio u vojsku sve kapetane i paše, ulogorio je trupe s one i s ove strane Drine. Pokušaj Stojana Čupića da uznemiri Turke upadom u Bosnu nije dao željene efekte. Pod pritiskom silne turske vojske iz Bosne i Šapca, pokorile su se Turcima Mačva i Pocerina, kao i pre dve godine. Ova slabost Mačvana i Poceraca počela se ispoljavati još s početka godine. **Mačvani verlo slabi ljudi i koliko Turaka nije toliko se više oni poplašili**, obaveštavao je Isaković Stratimirovića. Turska sila, česti upadi iz Bosne, spaljena i uništena sela, život u planinskim zbegovima i na tlu Austrije, mnogobrojni neuspeli pokušaji osvajanja Šapca, bitno su uticali na ovakvo držanje Mačvana i Poceraca.

POHVALE ILIJI UGRIČIĆU
PRVI znatniji okršaj ustaničke trupe su dobile. U bici kod Aliagingog Salaša (9. jun) Stojan Čupić odneo je znatnu pobedu. Potom je u Kitogu razbijena četa Derviš-bega iz Gradačca, koja je napustila Šabac i krenula prema Drini. Kad se Jakov Nenadović vratio od Beograda Šapcu, a potom stigao i vožd, usledili su jači napadi na ovaj grad. Drugim napadom na Šabac komandovao je sam Karađorđe (26. jun), ali uspeha nije bilo iako je posada spala na mali broj. Mada je stanje na severozapadnom frontu bilo daleko od poželjnog, Karađorđe je morao da pohita prema Moravi, odakle je grozila nemala opasnost. Baš tada uputio je Mačvanima bujruldiju bosanski vezir dajući im amenstiju ako ostanu pokorni.
Poslednjeg dana juna vožd je bio u Smederevu, odakle je uputio pismo komandantu Moldavske armije Miheljsonu, puno hvale za Iliju Ugričića, prvog ruskog oficira srpskog porekla među ustanicima. On je Srbima pružao vojničke usluge tokom opsade Beograda, a oni su imali nameru da ga zadrže radi organizovanja vojske. **Gde god se on nalazio, ulivao je našim ratnicima novi duh**, pisao je vožd Miheljsonu i tražio pomoć u novcu, oružju, municiji i oficirima. Pismo sličnog sadržaja uputio je i ministru inostranih poslova A. J. Budbergu.
Vožd, Savet i mitropolit Leontije obratili su se posebnom molbom (30. jun) ruskom caru, u kojoj su podvukli da su suviše iznureni neprekidnim ratovanjem i istrošeni kupovinom ratnog materijala koji trostruko skuplje plaćaju. Ustanici su u teškom položaju jer su napadnuti sa svih strana jakim turskim jedinicama i ukoliko im brzo ne stigne pomoć u novcu, vojnoj opremi, oružju, oficirima (posebno artiljeristima), teško da mogu da se odbrane. Oni će pre, podvukli su još jednom, **svi do jednog krv svoju proliti i živog dati, žene i decu našu u oganj i vodu baciti, nego sebe i svoj porod ponovo staviti u nečovečni tiranski jaram**.
Sutradan je vožd potpisao punomoćje Petru Ičku da vodi pregovore s Portom o miru, i odmah se uputio na moravski front.

PISMO SELIMU SULTANU
POSLEDNJIH dana rada Skupštine ustanici su pisali pisma i molbe radi sprovođenja nekih njenih odluka. Umesto sultanove molbe, koju je odneo Dunav, sačinjena je nova, 12. decembra, s potpisima trideset sedam narodnih prvaka. Prota Mateja u jednom pismu ističe da su Srbi radi ovog **arzmazara držali opštenarodnu Sobor**. Dakle, sastavljanje ovoga akta bilo je osnovni zadatak Skupštine. U molbi nema ustaničkih zahteva: od sultana se samo traži da fermanom prizna postojeće stanje. Izuzetno je značajna ova promena odnosa Srba prema Porti, i u punom je skladu s odlukom o neplaćanju danka. Ustanici su u molbi opisali stanje u Srbiji u periodu od Pećanske do Smederevske skupštine. Optuživali su Turke za nemire, a posebno Hafis-pašu, koji je na to svesrdno podsticao. Naglasili su još da su odigli **svenarodni ustanak** da bi se oslobodili dahijskog zuluma i da bi se **čvrstim zakonima ogradili** od svakog nasilja. Nisu odricali isplatu danka, što se može shvatiti kao jedan njihov neiskren, taktički potez. Pošto su još jednom istakli **da mi jedinstveno ni onog zuluma ni nasilja, ni tiranstva trepti ne možemo, protiv kojeg naoružani jesmo**, zamolili su sultana da spreči bosanskog i ostale paše da napadaju Srbiju. Oni očekuju od Selima, svog cara, da nešto učini za spas srpskog naroda. Posebni zahtevi nisu traženi, jer se živelo u uverenju da sultan ima na umu njihovu molbu od 13. maja, na osnovu koje bi im izdao ferman o faktičkom stanju.
Istog dana adresovano je i pismo na ruskog cara, iz kog se takođe vidi da su ustanici živeli u velikom strahu od silne turske osvete: **I mi danju i noću drhitmo, očigledno našu pogibiju videći.** Uzdaju se samo u njegovu carsku reč, koja ih može kod sultana spasiti.
I treće pismo potpisano je 12. decembra, ono je upućeno Italijanskom, ruskom poslaniku u Carigradu. Pored molbe da traži njihov arzmazar kod sultana, u pismu se izražava i očekivanje da ih on zastupa na Porti. Sva tri akta potpisao je i Karađorđe kao vožd i komandant Srba, sa Protom Matejom kao predsednikom Saveta.

(NASTAVLJA SE)