Pogibija Hajduk Veljka

Piše prof. dr Radoš Ljušić
PROROČANSKE reči uputio je vožd Karađorđe vlaškom knezu Karadži 27. aprila 1813. godine: **Mi smo poraženi i uistinu ne znamo, šta će sa nama biti i šta mi treba da radimo**. Najava poraza samo je deo proročanstva, koje je upotpunio novim, isto tako značajnim za sudbinu ustaničke Srbije: **Naprotiv, pak, ako Turci i budu živeli ovde kao i ranije, onda će se bez sumnje rasplamsati novi ustanak, i prema tome nikada više neće biti ni mira ni sreće**. U isto vreme i Nedoba je izrekao sličnu misao.
Obnarodovanjem ratne proklamacije, oko Petrovdana, počela je vojna. Šaljući komandantima proklamaciju, vožd ih je upozoravao da je turska namera da ne udaraju na šančeve, već da ih zaobilaze i prodru u unutrašnjost, da pale i narod odvode u roblje. Zbog toga je sve pogranično stanovništvo odvukao i smestio u planinske zbegove i u rezervi držao više vojnika nego na prvoj, isturenoj liniji.
Bosanski vezir stigao je u Zvornik 13. jula, a četiri dana kasnije Turci su prešli Drinu i opkolili Lešnicu i Loznicu. Nekoliko dana ranije Hajduk Veljko se tukao sa Turcima u Vidinskom polju, a kad se on povukao, Redžep-aga je prešao Timok 28. jula i pošao na Negotin. Kod manastira Bukova Srbi su u prvoj bici suzbili Turke, ali u drugoj bici Jusuf-aga isterao ih je iz šančeva. Potom su Turci odmah opseli Negotin. U isto vreme krenule su turske trupe iz Niša prema Deligradu.

VEZIR KOD KARAĐORĐA
PRODORI turske vojske iz sva tri pravca bili su žestoki i ubojiti. Najgore je, ipak, bilo na severoistočnom bojištu. Negotin su Srbi branili iz pet šančeva, i dve kule. Zahvaljujući jednom vlaškom špijunu, Turci su znali sve o njegovoj odbrani. Nešto kasnije, početkm avgusta, Karađorđe je naredio porečkom vojvodi Jovanu Stefanoviću da **obesi ili sažeže pred narodom** drugog uhvaćenog špijuna. Hajduk Veljko ispratio je negotinske žitelje i svoju porodicu u Poreč i čim su ga Turci opkolili zatražio je pomoć glavnokomandujućeg protiv Rumelije, Mladena Milovanovića. Karađorđe i Milovanović, uvidevši da opasnost postoji i sa Drine i sa Timoka, odlučili su da se vojska sa južnog fronta podeli: Pljakićeve trupe povukli su k Deligradu, a Obrenovićeve uputili ka vojsci Prote Nenadovića. Ministar vojni nije imao smelosti da pošalje pomoć Hajduk-Veljku dok mu ne stigne Pljakić, što je bitno uticalo na ishod ratovanja kod Negotina. Uzalud ga je vožd podsticao na to, a Pljakića požurivao.
Malobrojna Veljkova konjica više puta je izlazila iz šančeva nanoseći neprijatelju gubitke, sve dok Turci nisu podigli svoje šarampove. U ovim borbama poginuo je Hajduk Veljko, onako kako priliči velikom junaku. Stečeno bogatstvo nije hteo da sklanja sa porodicom, zadržao ga je pri sebi: **Sramota bi bilo, da Turci dođu u moju kuću, pa kod, tolike slave i imena mog, ništa u njoj da ne nađu**. Kad mu je veliki vezir u ime sultana ponudio vezirstvo u Beogradu za predaju Negotina i izdaju vožda, odgovorio je: **A zar on ne zna da sam ja vezir kod Karađorđa!**
Prilikom jednog od svakodnevnih obilazaka šančeva, oko 10. avgusta, slučajno ga je pogodilo i usmrtilo topovsko đule. Taj slučaj doprineo je mnogo nastanku priča o njegovoj, doista, dotad neiskazivanoj hrabrosti. **U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme, Bog zna, bili se oni mogli s njim isporediti**, pisao je bez preterivanja Vuk Karadžić. Pokušaj da se prikrije njegova pogibija nije uspeo ni kod Srba ni kod Turaka. Sahranjen je sutradan pored crkve. Komandu je preuzeo njegov brat Milutin, kog je postavio Mladen Milovanović, a Karađorđe potvrdio vojvodom. Veljkovom smrću strah je obuzeo branioce i oni su u noći između 16. i 17. avgusta napustili Negotin. Ustanici su ostavili u šančevima znatnu količinu municije i robe i, savlađujući mnoge prepreke, povukli se u Poreč. U isto mesto pristigli su, koji dan kasnije, branioci Tekije, koju su spalili i napustili čim su saznali za sudbinu Negotina.
Veliki vezir se iz Vidina uputio u Negotin da bi obišao ovo ustaničko poprište, pa se vratio natrag. Uspesi na istočnom ratištu učinili su velikog vezira i Turke gordim. Turska prethodnica na čelu sa Redžep-agom izbila je pred Kladovo 20. avgusta. Grad je branio vojvoda Živko Konstantinović, koji se uplašio turske sile i noću pobegao sa sudijom Jocom Petrovićem i svojim momcima.

TEŠKO BEZ VOŽDA
BOLESNI vodž boravio je tih dana u Topoli i Voljavči, odakle je izdavao naredbe za sva ratišta. Kad su mu se za pomoć obratile opkoljene vojvode Golupca, Gradišta i Tekije, on je naredio Milovanoviću da im je hitno pruži upućivanjem tri hiljade konjanika i ličnim odlaskom na ratište. Vožd je slao ohrabrujuća pisma na sve starne. Sve komandante je uveravao da će stići ruska vosjka do Krstovdana. Osim odbrane utvrđenja, tražio je od vojvoda da zaseku busije na prevojima i dobro se organizuju, pa im Turci neće moći ništa. Braniocima Kladova preporučivao je da brane grad i čuvaju **da Turci planinu ne uvate i da ne prođu dalje**.
Karađorđe je potvrdio Milutina Petrovića za vojvodu, a potom ga bodrio u nekoliko pisama. Pred neobuzdanim turskim naletima i svakodnevnim obračunima neubedljiv utisak ostavljale su njegove reči da ima **tri nedelje dana kako Moskovi jednako u pomoć idu**. Ministru vojnom naredio je da mu pošalje u pomoć odred od šest stotina ljudi. I Živku Šljiviću obećavao je pomoć iz Deligrada, te da će prvi put posle pada u postelju, lično doći na ratište.
Karađorđevo odsustvo osetilo se brzo na svim ratištima. NJegovo prisustvo iz ranijih godina i njegova strogost nisu se mogli ničim nadoknaditi. Neka njegova pisma nisu stigla na odredište, za neka nije bilo vremena da se pročitaju. Bolest **vrućinšćinu**, kako ju je sam nazvao, nije mogao brzo da zaleči, a stanje na ratištima bivalo je sve teže.
Brojčana nadmoć turske sile, neprekidna grmljavina topova, masovno ubijanje poraženih, odsecanje glava, ušiju i noseva i slanje u Travnik, Vidin, Jedrene, Niš i Carigrad, vratili su strah u srpske duše. Snaga srpske odbrane time je znatno pokolebana. Turska osveta bila je grozna i nemilosrdna. Turci nikom nisu praštali, zbog čega je **neki paničan strah trenutno ukočio snagu Srba**. Nemarnost i neizvršavanje njegovih zapovesti od strane nekih vojvoda razbesnelo je vožda, ali usled odsustva sa ratišta on taj bes nije imao nad kim da iskali. Srpskim vojvodama je naređivao: **Tako sve da narodu objavite i vojsku oslobodite i ohrabrite, zašto se vojska dosta uplašila**. I u tim kritičnim trenucima tražio je od njih da se lepo ophode prema narodu.

PRESUDE VELIKOG SUDA
STRAH da će im porodice pasti u turske ruke najviše je uticalo na srpske ratnike da dezertiraju. Ovo bežanje bilo je privremeno, dok se porodica i pokretna imovina ne sklone u planinske zbegove. NJih su pratile sporadične pobune u nekim jednicama i knežinama. Sve skupa srdilo je vožda i on se ljutito obraćao vojvodama što njihove trupe nisu u punom sastavu. Ova pojava narušavala je odbrambenu moć Srbije. Sve glavnokomandujuće i četrnaest vojvoda prekorevao je što nisu sprečili dezertiranje, naredivši im da isteraju **do poslednjeg čoveka na vojsku**.
Bilo je i onih koji su, uvereni u tursku nadmoć, prelazili u neprijateljske redove. **I koga uvatite da beži u Turke, izlomite sve, i ruke i noge**. Vojnim zapovednicima dao je sva prava u kažnjavanju dezertera i prebega, oslobodivši ih bilo kakve sudske odgovornosti. Svima koji ga ne bi poslušali zapretio je da će platiti glavom kad se pojavi kod njih. Međutim, ove pretnje, iako nisu bile nežnije od prethodnih, nisu više imale blagotvorno dejstvo iz ranijih godina.
Sutradan posle bekstva kladovskog komandanta, Turci su savladali zbunjenu gradsku posadu. One branioce koji nisu ostavili svoje živote na bedemima neprijatelj je prepustio pobedonosnom maču, tačno u ponoć između 25. i 26. avgusta. Turci su se, potom, uputili prema Brzoj Palanci i Poreču.
Poreč se dugo i junački branio, zahvaljujući tome što je bio dobro utvrđen i što su ustanici na četiri obližnja ostrva podigli jaka utvrđenja. NJih je branila posada od dve hiljade odvažnih boraca pod zapovedništvom Hadži Nikole. Tu su se našli preživeli branioci Negotina sa vojvodom Milutinom Petrovićem. Vožd je 13. septembra obavestio vojvodu Jovana Stefanovića o pogubljenju Živka Konstantinovića i Joce Petrovića i preklinjao ga da ne izneveri svoj rod, jer bolje je da svi **izginete nego da to mesto upustite**. Sve koji bi napustili utvrđenje čekala je smrt, isto kao i one koji bi došli pod tursku sablju. Glava se mogla očuvati na ramenu samo ako se odbrani Poreč.
Veliki narodni sud uhapsio je u Beogradu i osudio na smrt Živka Konstantinovića i Jocu Petrovića. Oni su javno pogubljeni kod krsta sv. Andreje 15. septembra. Tim povodom Veliki sud, u voždovo ime, izdao je proglas o njihovom kukavičkom držanju u Kladovu, o presudi i vešanju. **A pri tom svima na znanje dajem i javljam kako malome tako i velikome i istinu svima govorim: koji god od vojinstva svoje mesto ili šanac ostavi i ne bude hteo ondi gdi je naređen bijući se umreti za svoju veru i zakon, za svoj rod i otečestvo, za svoju slavu i carstvo nebesno, što će ga narod i njegovi potomci slaviti i blagosiljati i sveće mu paliti**.

HRABRI BRANIOCI
VOJVODA Jovan Stefanović bio je **junak gori od Živka Kladovskog**, zapisao je Vuk. Kad su se turski ratni brodovi neopaženo primakli Poreču, zahvaljujući magli, njegovi branioci su još deset dana pružali otpor. U noći između 20. i 21. septembra pao je poslednji šanac na Porečkom ostrvu. Tad je deo posade, prebegao na banatsku stranu, a preostali su isečeni, među njima i hrabri branilac Hadži Nikola.
Turci su ovim pobedama otvorili put ka Smederevu i Moravi. Ratujući protiv ustanika i oni su ispoljavali izvesne slabosti. Veliki uspesi izazvali su surevnjivost, pa su se njihove starešine pozavadile. Umesto Redžep-age za zapovednika prethodnice postavljen je silistrijski serasker Ahmed-paša, koji je poveo čete uz Dunav stigavši krajem septembra do ušća Morave.
Najuspešnije branili su se ustanici na jugoistočnom ratištu. Mladen Milovanović držao je komandu čvrsto u svojim rukama, pružajući dugo otpor Turcima. U početku su Srbi imali uspeha, ali do veće bitke nije došlo. Jedan izvor beleži da je u više manjih okršaja poginulo pet ajana, četiri hiljade turskih vojnika, dok je hiljadu zarobljeno. Karađorđe je bio zadovoljan uspesima vojnog ministra.
Jednak Ahilu i Obiliću, tako je o Hajduk-Veljku pisao V. Karadžić
Smrt legendarnog junaka Hajduk-Veljka

(Nastavlja se)