Zamukla srpska zvona

PIŠE: DR RADOŠ LJUŠIĆ

VOŽDOVU nepokretnost i neučestvovanje u ratnim operacijama, osim u jednoj bici, objašnjavamo sledećim postupcima: Do početka ratnih operacija u julu, on je bio zauzet radom na svom imanju i topolskom gradu i crkvi. Potom se skoro dva meseca lečio. Istovremeno ga je obuzela ideja o preseljenju u Rusiju.
Samo jedan izvor pruža drugačije uverenje o Karađorđu u vreme turskog napada na Srbiju. Grofu Meternihu dostavljen je izveštaj, poslednjeg dana jula, u kojem se tvrdi da su Turci nadmoćniji od Srba. Uprkos tome, Karađorđe je odlučio da, ako zapadne u bezizlaznu situaciju, po ugledu na Mustaf-pašu Barjaktara i Pazvan Oglua, odleti u vazduh sa svojim topolskim dvorcem. Nema sumnje da su se i ovakve misli vrzmale u njegovoj glavi.
Vožd je letnjih meseci 1813. godine bio razdiran najcrnjim slutnjama i bolešću. To nije moglo da ostane nezapaženo, ne samo od austrijskih špijuna, već i ustanika. Branioci Deligrada su čuli, u vreme prvih turskih napada, da Karađorđe **imade neku boljku na srcu** i da je umro. Uskoro, zatim, proneo se glas da **život Svetoga Kralja škripi**, što se tumačilo kao **znak da će Srbija da propadne**.
Najtežu optužbu protiv Karađorđa i njegovog držanja, uoči pada Srbije, izneo je Vuk Karadžić. Istorik Prvog srpskog ustanka beleži da se vožd, dok su drugi ratovali, **tajno prepravljao da beži u Nemačku**. Novac i deo pokretnog imetka prebacio je u Topčider i tu ga zakopao. Sačuvan je spisak njegovih stvari i stoke razdeljen raznim licima, a datiran je 1. septembrom. Dakle, već tada je Karađorđe pripremio svoju porodicu i stvari za seobu. Odluku o seobi, ipak, nije tada doneo.

PRIPREME ZA ODLAZAK
VOŽDOVO pismo od 22. septembra, upućeno iz Zabrežja Janićiju Ćuriću, rešava mnoge dileme. Karađorđe pominje svoj odlazak u Topčider, koji je u neposredoj vezi sa Vukovim kazivanjem. On je očekivao Andriju Jokića iz Topole da mu dotera u Topčider nešto svinja, koje je nameravao da proda u Austriji. Boraveći na Savi, on je gledao kako narod u sve većem broju beži u susedno Carstvo. Sela su već opustela. Polovina beogradskog garnizona pobegla je iz grada, pa je morao da odjuri u Beograd. Uveren u opasnost koja je pretila sa svih strana, vožd je obavestio svog sekretara da će iz Beogada otići u Topolu **da uzmem moju familiju i tvoju i da poručim za Savu i Saru, da i one dođu i da i svedem u Beograd da i Turci ne porobe**.
Obe porodice ostaće u Beogradu sve dotle dok ne zapreti velika opasnost, a **ako bude nužde, kud sav narod onuda ćemo i mi**. Iako je pisano svega dvanaest dana pre pada Srbije i njegovog prelaska u Austriju, Karađorđe još nije nameravao da prebaci porodicu preko granice, već samo da je skloni da ne bi pala u tursko ropstvo, ne zaboravljajući Savu i Saru, supruge Pljakića i Karamarkovića. On je tada planirao preseljenje u Beograd, a ne u Austriju, mada ni ovu mogućnost nije isključivao. Za nas je bitna i njegova namera da organizuje odbranu Beograda i potom ode na Moravu i prema Drini, u zavisnosti od toga gde će biti potrebniji.
Tri dana pre pada, Karađorđe je korio Pavla Popovića što je zakupio nekoliko lađa i s njima preseljavao narod u Austriju. Radi ohrabrenja malodušnih i poplašenih žitelja, sam se pojavio u Beogradu 30. septembra i tvrdio da nema **nikakve nužde da se selimo**. On je javno nastupao tako samo još tog dana. Budući da je bio uveren da je seoba Srbalja neminovna, ništa mu drugo nije preostalo osim da je sam organizuje. Istog dana obratio se austrijskom generalu Červenki obaveštavjući ga da je izdao naredbu da se privremeno obustavi nekontrolisano prelaženje reke. Narod je, u strahu i žurbi, ostavljao, bacao i na druge načine upropašćavao imetak. Zato je izdao zapovest da svako sa svojom pokretnom imovinom dođe do obala reka i tu sačeka, kako bi **spokojno i bezbedno prešli**. Za tako organizovani prelazak više nije bilo vremena, a preplašeni narod niko više nije mogao zaustaviti.
Karađorđe nije mislio samo na preseljenje svoje porodice. Kad mu je bilo sasvim jasno da se ustanici ne mogu odbraniti, on se iz logora kod Šapca obratio pismom caru Aleksandru (31. agust), iznoseći mu da je pad Srbije neizbežan. Posle pada sledila je strašna osveta svirepih i ogorčenih Turaka. Molio je cara da posreduje kod austrijskog vladara da se omogući ustanicima preseljenje u Rusiju, ili da ih susedna monarhija primi pod svoje okrilje.

SRBIJA NA SAVI
SAVETOVAN od Nedobe, Karađorđe je zamolio velikog vezira za šestonedeljno primirje. Ako se ne prestane sa razaranjem Srbije, sultan neće imati **nikakve fajde od puste zemlje**. Vožd je uputio u Petrovaradin baronu Sigentalu sekretara Stevana Jevtića radi posredovanja kod velikog vezira. Od svega toga nije bilo ništa, baron je odbio da interveniše, a gordi vezir nije ga udostojio odgovora.
Ratne operacije dovele su austrijsko-srpske odnose u poseban položaj. Najjednostavnije možemo ga iskazati navodeći reči dve odgovorne ličnosti obe države. Mladen Milovanović je u martu, ljut zbog bekstva Ivana Jugovića, izjavio austrijskom tumaču, kojem je nameravao da ograniči kretanje u Beogradu: **Ovo je naša zemlja, vaš car nema ovde ništa da zapoveda**. A kad je svima bilo jasno da će Turci pobediti, grof Meternih je zapisao na jednom izveštaju: **Još ne vidim Srbiju potpuno pokorenu, protiv čega uostalom nemam ništa**. U tim teškim trenucima za ustanike, Austrija je dopustila snabdevanje hranom turske vojske sa svoje teritorije.
U vreme sveopšte turske ofanzive, kad su neuspesi na ratištima i predomišljanje oko seobe razdirali vožda, on je morao da rešava više sitnijih pograničnih sporova sa Austrijom. Pritisnuti od Turaka, njih su izazvali ustanici, pa je Karađorđe bio prinuđen da se pravda pred smirenim petrovaradinskim generalom. Vožd je dao zadovoljenje austrijskoj strani, ponajviše za to da bi je umilostivio i odobrovoljio za prijem sve mnogobrojnijih izbeglica.
Karađorđe nije dobio odgovore ni od austrijskog ni od ruskog cara pre napuštanja Srbije.
Front na Moravi se stabilizovao i dobro držao. Tako nije bilo pored Save, pošto su Bošnjaci prodirali do šabačkog polja. Tu su se ušančene vojske više merkale nego borile.
Nekontrolisano preseljavanje nije uopšte prekidano i pored voždovog nastojanja da se organizuje. Stekao se utisak da se cela zemlja seli. Sve skele bile su prepune. Poslednja tri dana septembra Nedoba i mitropolit Leontije preseljavali su svoje stvari u Zemun, a arhimandrit Melentije Nikšić prebacio je u kontumac ćivot svetog Kralja. I Jakov Nenadović pripremao se za seobu. Cela Srbija spustila se na obale Save i Dunava.
Vožd Karađorđe stigao je u Beograd, 29. septembra i odmah zaustavio preseljavanje Beograđana. Čak je vratio neke stvari ruskog agenta i mitropolita. Tada se vožd, posle toliko vremena, ponovo sreo sa mitropolitom Leontijem. On i Nedoba neprekidno su nagovarali vožda da napusti Srbiju. Umesto u Zemun, on se sa mitropolitom, 2. oktobra, uputio ka Moravi, gde je Milovanović pregovarao sa Redžep-agom. Očekivalo se da će mitropolit, pošto je bio u dobrim odnosima sa adakalskim zapovednikom, potpomoći pregovore. Karađorđe i mitropolit boravili su kratko u šančevima Mladena Milovanovića i Vula Ilića. Tu su saznali da su Truci probili front na Moravi i odmah su se vratili u Beograd. Srpske trupe pod komandom Vula Ilića, povlačeći se prema Beogradu, pobile su sve Turke u Smederevu. Turske trupe, hitajući prema Beogradu, zaustavile su se u Grockoj, gde su, sveteći se za prethodni pokolj, poubijali sve srpske žitelje (4. oktobar)

TOPOVI NA BOSFORU
U RANO jutro 3. oktobra, vožd Karađorđe sa porodicom, Nedobom i Leontijem prebegao je u Zemun. Bila je nedelja i kiša je padala ceo dan, a crkvena zvona nisu više pozivala Beograđane na jutrenje. On se na preseljenje odlučio pod pretnjom turskog prodora sa Morave, a u nemogućnosti da organizuje odbranu Beograda, u kojem više nije bilo ni vojske ni stanovnika. Beograd je ostao prazan, pošto je prethodno Cincar Janko isekao beogradske Turke. Pobedonosna sultanova vojska sa vezirom Behrem-pašom ušla je u grad 5. oktobra, ne verujući da je grad ostao pust i nebranjen. Zastava sa polumesecom ponovo se vijorila na beogradskim bedemima. Srbija je bila pokorena, iako se Deligrad držao još pet nedelja, a srpske trupe pored Save još nekoliko dana. Veliki vezir Huršid-paša ušao je u Srbiju tek posle pada Deligrada.
U šabačkom gradu, na vest o voždovom bekstvu, sastali su se Sima Marković, Luka Lazarević, Miloš Obrenović, Mateja Nenadović, Stojan Čupić i Petar Jokić. Voždov prelazak u Austriju izenadio je i pokolebao hrabre branioce otadžbine - **vojska se upropasti od stra i od čuda**. Obrenović je bio ljut na Simu Markovića, a svi skupa razočarani u Karađorđa. Odlučili su da upute Petra Jokića i Miloša Obrenovića da **uvate Beograd** i organizuju njegovu odbranu. Konjanici su stigli do Paleža, gde su saznali za ulazak sultanove vojske u Beograd. Čim je Sima Marković prebegao u Austriju, za njim su krenule preostale starešine i vojska. Bošnjaci su ušli u Šabac noću 5/6. oktobra.
Samo jedan među prethodno pomenutim braniocima Šapca imao je hrabrosti da ostane u pokorenoj zemlji - Miloš Obrenović. Ni Jakov Nenadović nije uspeo da ga ubedi da napusti Srbiju. **Ja, brate, u Nemačku ne ću, niti imam kuda, da ja s golim životom bežim u Nemačku, a Turci za života moga da robe i prodaju moju staru majku i ženu i decu! Bože sačuvaj! Nego idem u moju naiju, pa kud ostali onoliki narod, tuda ću i ja: dosta je naroda izginulo sa mnom, ne će biti nikakava nepravda, ako i ja s narodom poginem i propadnem**.
Narod je upamtio i Karađorđevo kukavičko i Obrenovićevo junačko držanje. To je bitno uticalo na svest potonjeg naraštaja u oblikovanju likova srpskih voždova. Zbog neodlučnog držanja i napuštanja Srbije, Karađorđe je izgubio ulogu vođe - postao je politički mrtav. Zato što se hrabro borio i što je odlučio da ostane sa narodom i sa njim deli sudbinu, koja je bila teža od izbegličke, pred Milošem se otvorio put slave. Prvi je pao, drugi se uzdigao i preuzeo ulogu vođe srpskog naroda.
Kad je posle nekoliko dana stigla vest u Carigrad o padu Srbije, tri dana su po tri puta pucali topovi u gradu na Bosforu u slavu turske pobede. Srbi su privremeno izgubili državu i bili pokoreni. U tom trenutku njihova budućnost bila je sasvim neizvesna.


ROPSTVO I SMRT
NIKADA Srbi sa područja ustaničke države nisu bili u težem i bezizlaznijem položaju nego u drugoj polovini 1813. godine. U septembru i oktobru sva Srbija još jednom je gorela, kao i početkom 1804. Umesto turskih hanova, sada je vatra gutala srpske domove. Oblaci dima na nebu, potoci krvi na zemlji. Izbezumljen i zastrašen narod proklinjao je svoje starešine, koje su se sklanjale od njega i bežale ispred Turaka. Iako su Turci brzo napredovali i zatvarali prelaze na Savi i Dunavu, ogromna masa stanovnika uspela je da se prebaci na područje Austrijskog carstva.
Razbijena vojska, popaljena sela, na sve strane leševi i odsečene glave, svirepi Turci željni osvete, bekstvo starešina, a **glas topovski glasom glasu odgovara**. Ceo narod stavljen je izvan zakona, ali Turci su se najokrutnije poneli prema Šumadiji, odnosno Beogradskoj, Smederevskoj, Kragujevačkoj i Valjevskoj nahiji. Dvanaest dana bilo je dopušteno vojsci da seče sve od reda. **U takvom krajnjem nedoumiju, pomislim, nebo visoko, zemlja tvrda, a od Cesarije Turci vodu zatvorili, begati se nema kuda, a braniti se ne možemo. Neizbežimo robstvo i smrt pred očima vidim**, zapisao je Prota Mateja. Stradali su oni koji su ostali u Srbiji, davili su se oni koji su prelazili reke, a propadali oni koji su verovali da su srećni što su se dočepali austrijskog zemljišta. Posle tolikih patnji, strah od Turaka ponovo se uselio u duše Srbijanaca.
K R A J