Zagorje u primorju

VESELJA je bilo na pretek te noći u hotelu “Maestral” u Miločeru. A kako i ne bi, svečano je dočekivana nova 1973. godina, glavni gost na upriličenom slavlju nije bio niko drugi do predsednk Jugoslavije Josip Broz Tito, sa suprugom Jovankom. Društvo su mu činili mnogobrojni uglednici iz Crne Gore i ostalih bratstveno-jedinstvenih republika, kao i iz dve pokrajine, koje su se dičile da ni u tome ne zaostaju iza svojih, zanemarljivo malo, starijih posestrima. I ovi, razume se, sa suprugama.
Treštala je muzika, orila se pesma, vilo se kolo u zdanju na prelepoj primorskoj obali. Osobito impresivan utisak ostavili su vitki momci i devojke iz Kulturno- -umetničkog društva “Mirko Srzentić”, čija je “živa piramida, koja simbolizuje Lovćen”, izazvala pravo oduševljenje prisutnih, pa i samog Tita.

KAD JE NEKO KOMUNISTA
JOŠ više ga je, prema svedočenju prisutnih, razgalilo kad su kršni Crnogorci i Crnogorke, njemu za merak, a nadomak ponoći, zapevali zagorsku pesmu: “Vrtičeki spiju, a šume mučiju, naj moja popevka zvoni.” Dodali su, razume se, da je reč o divoti “po dolini i gaju, po dragome kraju, od kojeg mi lepšega ni”. U posleprazničnim novinama nije izostala zabeleška da je “Tito, zajedno sa izvođačima, pevušio stihove drage mu popevke”. Nije zabeleženo, ali je upamćeno da su i mnogi od prisutnih zdušno nastojali da slede primer najuglednijeg među slavljenicima, mučeći grdnu muku sa lokalizmima pesme, ne mnogo poznate u široj javnosti.
No, program je tekao dalje. Goste su do sitnih sati zabavljali Nada Knežević, Dubravka Nešović, Tereza Kesovija, Miro Ungar. Aplauzima je pozdravljan svaki nastup glumca Mije Aleksića, koji je za tu priliku odabrao odlomke iz svojih mnogobrojnih pozorišnih ostvarenja.
Predsednik Tito je u “Maestralu” ostao do ranih jutarnjih sati, na počinak je uz zvuke svoje, tada omiljene pesme “Jovano, Jovanke...” otišao oko 5.30. U 1973, kalendarsku godinu, a u svojoj 81, stupio je, dakle, razdragan i veseo, očekujući jamačno da to može biti i godina njegove velike nade, velikih očekivanja. Sudbina će, međutim, u još jednoj prilici, pokazati da ne bira one s kojima bi da se poigra. Vremešni jugoslovenski lider, ovenčan svetskom slavom, nije mogao ni da sluti da je upravo prekoračio prag godine u kojoj će doživeti svoj težak, po nekima: najteži poraz.
Osvanulo je, dakle, prvo jutro godine u kojoj se Tito nadao da će se okititi zvanjem planetarnog mirotvorca, overenim pečatom najuglednije instance - Komiteta Stortinga Norveške, kojim mu se dodeljuje Nobelova nagrada za mir za 1973. godinu.
Nije očekivao, a možda i jeste, da će to biti njegova najmilitantnija godina od svršetka Drugog svetskog rata. “Reč ‘front’ korišćena je tih meseci” - ostavio je trag u pisanim sećanjima Mirko Čanadanović, smenjeni predsednik vojvođanskih komunista, govoreći o prvim mesecima 1973. godine - “gotovo koliko i za vreme Sremskog fronta, 1945. godine”.
“Samim tim što smo pisali Pismo, rat ni izdaleka nije dobijen”, grmeo je partijski moćnik Stane Dolanc.
“Kad je neko komunista, on je vojnik dokle god revolucija traje!”, pozivao se neprevaziđeni, gorepomenuti podvorica na Titovu izjavu zagrebačkom “Vjesniku”.

KO SE PRVI SETIO
U GODINI u kojoj je jugoslovenski predsednik istakao svoju kandidaturu za dobijanje najvišeg svetskog priznanja u oblasti mira, u zemlji kojoj je stajao na čelu, reč mirnodopština, kao znak raspoznavanja intelektualnih težnji, upotrebljavana je za žigosanje jeresi najopasnije vrste. U akciji sprovođenja Pisma predsednika Tita i Izvršnog biroa Predsedništva CK SK Jugoslavije, koja će upravo tada dobiti svoj puni zamah, na javnim skupovima, tribinama, u istupanjima zvaničnika grlato je istican stav da se “jedino vojnički mogu rešavati sva pitanja”.
Neumitno se, međutim, približavao rok za prigotovljenje i slanje teksta predloga i svega ostalog što ide uz to da se predsednik Tito kandiduje za najviše svetsko priznanje, do kojeg mu je, kako tvrde oni koji su mu tada bili bliski, bilo veoma, veoma stalo.
Ko je, gde i kada prvi došao na ideju da predsednika Jugoslavije kandiduje za nosioca Nobelove nagrade za mir?
Odgovor na ovo pitanje nije lako dati. Po nekim izvorima, takva mogućnost prvi put je pomenuta u pismu čitaoca objavljenom u nekom lokalnom listu u Luksemburgu(!), a po drugima to se desilo u Belgiji ili Holandiji, opet u malo poznatim novinama i opet na prostoru odvojenom za mišljenja, priloge i predloge konzumenata tog glasila. Iz te magle nije mogućno razabrati ime predlagača, a kamoli nešto više o njemu, pa i to da li se radilo o licu odavno nastanjenom na tom prostoru ili došljaku iz naših krajeva.
Postoji, doduše, objašnjenje zbog čega je ovaj događaj, od nemalog značaja za “lik i delo” negdašnjeg jugoslovenskog čelnika, a za razliku od mnogih drugih, sve do danas ostao u senci. Prirodno bi, naime, bilo da takva inicijativa, s obzirom na tretman koji je Tito imao u ovdašnjoj javnosti, dobije širok publicitet, bez obzira na to odakle poticala, kao što je bio slučaj, na primer, sa predlogom da mu se i po treći put dodeli orden narodnog heroja, da postane doživotni predsednik države, da mu se dodeli doktorat vojnih i mnogih inih nauka. U ovom slučaju, vođenju bilo kakve kampanje nije bilo mesta budući da bi to bilo u suprotnosti sa strogim pravilima Nobelove fondacije pa bi kandidat za nagradu, ma ko to bio, mogao u startu da bude diskvalifikovan.
I sam Tito se, docnije, javno hvalisao kako je predlog da mu se dodeli Nobelova nagrada za mir podržalo stotinak šefova zemalja i vlada, što nije bilo daleko od istine. Ni o tome, pre donošenja konačne odluke, nije bilo reči u javnim glasilima, domaćim ili stranim.

TITU SVEČEVA OGRLICA
ISPOVEDAJUĆI se svom biografu Milu Gligorijeviću, Vladimir Dedijer mu je poverio da se čuveni engleski filozof Bertrand Rasel, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine, “nosio mišlju da predloži Tita” za dobijanje takvog priznanja u oblasti mira. Potvrdu za to dobio je, tvrdi Dedijer, od Raselove udovice, Edit, “koja je u papirima svog muža pronašla taj dokument”, a potom i sama sročila posebno pismo za Nobelov komitet”. Valja znati da je Bertrand Rasel umro 1969. godine, a događaj o kome Dedijer govori desio se 1973. kad je on na nagovor Rata Dugonjića, tadašnjeg potpredsednika Predsedništva SFRJ, avionom odleteo u London, noseći sa sobom tekst od dve stotine stranica, kojim zajedno sa Slovencem Rudolfom - Rudijem Rizmanom, takođe predlaže Tita za prestižno priznanje. Rasel je, dakle, na sličnu ideju došao najmanje četiri godine ranije, uzaman.
No, biće da je Titov naum da se domogne zvanja planetarnog mirotvorca bio znatno stariji od Raselove preporuke. Imao je on to, izgleda, u vidu kad je Stanu Tomašević, prvu ženu komesara među svojim partizanima, imenovao za jugoslovenskog ambasadora u Norveškoj, 1963. godine. Ona će na toj dužnosti, a i docnije, po povratku u zemlju, odigrati značajnu ulogu u nastojanju da se tamošnje javno mnjenje prikloni Titovoj kandidaturi.
I sam Tito je, dve godine docnije, od 10. do 14. maja 1965. godine, sa suprugom, učinio zvaničnu posetu Norveškoj.
S njim u društvu bili su tek naimenovani državni sekretar za inostrane poslove Marko Nikezić, takođe sa suprugom, a u sastav delegacije uključena je i Stana Tomašević. Na prigodnoj svečanosti kralj Norveške Olaf Peti udostojio je jugoslovenskog predsednika visokim odličjem - ogrlicom sa lentom svetog Olafa, na šta mu je gost uzvratio, takođe vrednim uzdarjem - ordenom jugoslovenske velike zvezde, dok je njegovom sinu, princu Haraldu oko vrata stavljena jugoslovenska zvezda sa lentom.
Nema pisanih dokaza da je prilikom ove posete, s naše strane, u formalnim ili neformalnim razgovorima, pominjana mogućnost Titovog kandidovanja za Nobelovu nagradu za mir, što bi bila neka vrsta “testiranja” raspoloženja domaćina s tim u vezi. Ipak, na beogradskom aerodromu, neposredno po povratku iz Norveške, Tito je svoju posetu ocenio visokom ocenom i dodao:
- I ova naša posjeta bila je usmjerena u pravcu mira i imala je za cilj davanje doprinosa očuvanju te najveće tekovine čovječanstva.
Budući da mir u odnosima naše zemlje sa ovom skandinavskom zemljom nikada i nije bio doveden u pitanje, biće da je Tito tu okolnost stavio u prvi plan iz sasvim drugih razloga.

NELIKVIDNA KOLENA
ALVAMA smeha dočekana je pojava, u to vreme veoma popularne, zagrebačke glumice Nele Eržišnik. Ona je, najpre, uz izvinjenje, pokazala predsedniku svoja “nelikvidna” kolena, što je trebalo da znači da je saglasna sa akcijom u društvu koja je poprimila široke razmere, a bila je uperena upravo protiv nelikvidnosti - u privredi. Bila je, rekla je Nela, voljna da se i neposredno uključi u obračun sa slabostima, ali je, za nevolju, kod kuće zaboravila svoj omiljeni estradni rekvizit - metlu, kojom se proslavila u ulozi TV čistačice.
- Neću - dodala je - da podižem prašinu. Osim toga je - kaj ne? - u minuloj godini puno toga već počišćeno.

JUGOSLAVIJA SE NEĆE RASPASTI
DVA dana pre slavlja u Miločeru, predsednik Tito sa suprugom Jovankom posetio je Titograd, gde je na molbu direktora tamošnje televizije pročitao svoju, tradicionalnu, novogodišnju poruku narodima i narodnostima Jugoslavije, uveravajući ih da je “najteže ostalo za nama”.
A nedugo pre dolaska u Crnu Goru obišao je Makedoniju, čijem je rukovodstvu, a i široj javnosti, poručio: “Neki se zanose i tom iluzijom da će se naša zemlja rasparčati i da ćemo se vratiti buržoaskom sistemu. Ja ne vjerujem da se tako nešto može dogoditi.”

(NASTAVLJA SE)