Hitan poziv iz Skupštine

Piše: Ranko ĐUKIĆ

I DOK se u prelepom Miločeru slavilo i terevenčilo, 540 kilometara severoistočno odatle, izvesnim ljudima nije bilo do slavlja. Mesto je, lako je naslutiti, bio Beograd, a pomenuti nesvečarci nalazili su se nigde drugde do u zdanju Savezne skupštine, na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa broj 13.
Istini za volju, poziv za okup, narečenog 31. decembra 1972. godine u jugoslovenskoj prestonici, sadržavao je nešto raniji rok od onog u bivšoj Karađorđevića vili, na obalama Jadrana. Uostalom, neka o tome zbori jedan od pozvanih, Slobodan Nešović, nedavno preminuli doajen nacionalnog novinarstva, rođen daleke 1908. godine:
- Kao i mnogo puta pre toga, poslednji dan u godini provodio sam po raznim prijemima, koktelima, susretima i sličnim prigodama - seća se Nešović. - I upravo kad sam se, u kasno popodne, vratio kući, koja se tada nalazila u Ulici majke Jevrosime, supruga me dočeka vešću da se istog časa zaputim u zgradu Savezne skupštine. Zvali su, veli, nekoliko puta, iz kabineta potpredsednika Skupštine Gustava Vlahova, insistirali, tvrdili da se radi o hitnoj, neodložnoj stvari.

ANGAŽOVAN I - PLAVI
ŠTA je drugo mogao poslovično prilježni Nešović do da popodnevni, pretpraznički odmor zameni neplaniranom posetom parlamentarnom zdanju. Na ulazu iz Kosovske ulice, jednom od sedam kroz koje se moglo dopreti do unutrašnjosti čuvenog Ilkićevog zdanja, uniformisani čuvari mu staviše do znanja da nisu iznenađeni njegovim dolaskom. Dodadoše još, kao starom poznaniku, da je u toku sastanak u skupštinskom holu i da mu ne preostaje drugo do da se, bez pratnje, zaputi tamo, u duhu uputstva koje su i sami primili.
- Na moje iznenađenje - seća se Nešović - u naznačenom prostoru bilo je na okupu kompletno skupštinsko **časništvo**, sa predsednikom Skupštine Mijalkom Todorovićem na čelu. Palo mi je, odmah, u oči, da su među učesnicima sastanka bili i ondašnji direktori najuglednijih novinskih kuća - **Politike** i **Borbe** - Mija Lazarević i Slobodan Glumac. I iz toga se dalo zaključiti da to nije bez preke potrebe. Ne sastaje se društvo u takvom sastavu, tek onako, pa još u vreme kad su na beogradskim ulicama uveliko počele da prašte petarde, najavljujući novogodišnje slavlje.
Nešovićeva pojava nije promakla dr Gustavu Vlahovu i on je, istoga časa, ustao sa stolice i pošao mu u susret. Uhvatio ga je podruku i poveo u šetnju hodnicima pustoga zdanja.
- Odavde - rekao je, u hodu, Vlahov - što pre i neodložno treba da krene predlog da se drugu Titu dodeli Nobelova nagrada za mir. U tome ne sme da bude zakašnjenja. I zbog toga smo svi mi, sada, ovde, zbog toga si i ti pozvan. Uostalom, ostvarena je opšta saglasnost o tvom angažovanju, čak je, predlažući te, Marijan Brecelj, rekao: *Nešović će to skresati za jednu noć!*
- Ali, o čemu se, konkretno, u mom slučaju radi, na šta se sa mnom računa? - upitao je Nešović.
Objašnjeno mu je da bi on trebalo da prigotovi tzv. dokumentarističku podršku predlogu, izborom mišljenja, izjava, napisa znamenitih ljudi iz čitavog sveta o predsedniku Titu. Za to će mu, osim njegove, svima znane, bogate dokumentacije, biti na raspolaganju i sve drugo: skupštinski arhiv, biblioteka, foto-kopirnica, kuriri, daktilo-biro, pa i - restoran, koji će, da bi izašao u susret njegovim potrebama, biti otvoren čitavog praznika, danju i noću.
- Znači, od mog dočeka Nove godine neće biti ništa? - primetio je Nešović.
- Bojim se da je tako - uzvratio je dr Gustav Vlahov.
- Koji je, onda, rok za završetak ovog posla? - interesovao se Nešović.

ROK BIO - JUČE
- ROK je bio: juče! - rekao je Vlahov - ali s obzirom na obim posla i tvoje godine, računamo da bi sve moglo da bude gotovo do ponoći između 2. i 3. januara. Lično ću te, u naznačeno vreme, sačekati na ovom mestu, kako bismo izvršili primopredaju materijala. Ne bi valjalo da kasniš, ni za mene, a kamoli za tebe.
- Tešio me je, doduše, da isti rok važi za sve učesnike u ovom poslu, kako za one koji će pripraviti ostala poglavlja dokumentarističke podrške, tako i za autora nacrta samog predloga, mog uvaženog kolege i prijatelja iz **Politike** Đorđa Radenkovića, čiji bi tekst, nakon **verifikovanja** od nosilaca visokih javnih funkcija, bio upućen u Oslo. A onda sam ja, s obzirom na to da me s Vlahovim vezuje dugogodišnje prijateljstvo i u uverenju da mu mogu poveriti i neka svoja sasvim intimna uverenja, usudio da kažem kako malo verujem u uspeh ove inicijative - priseća se Nešović.
Dr Gustav Vlahov je bio zatečen, gotovo preneražen. Bila mu je neshvatljiva sumnjičavost iskusnog publiciste i istoričara. Stigao je, ipak, da ga upita da li se tu radi o ličnoj podozrivosti ili njegov saradnik ima, možebiti, i neke materijalne dokaze za svoju tvrdnju.
- Đavo ne ore i ne kopa, pa je tako i mene uvlačio u još veću nevolju - pričao nam je o pomenutoj epizodi, nedugo pre nego što će napustiti ovozemaljski svet, Nešović. - Rekao sam Vlahovu da u Parlamentu Norveške, čiji Komitet dodeljuje Nobelovu nagradu za mir, sada vlast drži Radnička partija, a ona je član Kominterne, s kojom je Savez komunista Jugoslavije, s Titom na čelu, u sukobu još od 1948. godine, od Titovog spora sa Staljinom. NJeni članovi u Komitetu, zasigurno, neće podržati Titovu kandidaturu.
- A otkuda tebi ta informacija? - upitao je dr Gustav Vlahov.
Nešoviću nije bilo druge do da svom sagovorniku ispriča kako je nedavno boravio u Norveškoj, u poseti svom dobrom prijatelju, bivšem novinaru, a sada ambasadoru u Oslu Dušanu Blagojeviću.
- Rekao sam mu da sam, tada, sa prozora ambasadorove rezidencije često posmatrao gospodina koji je po snežnom danu, u čizmama, pešice, hodao ulicom, često pozdravljan pa i zaustavljan od prolaznika. Od svog domaćina sam doznao da je to predsednik norveškog parlamenta, jedan od lidera vladajuće partije u njemu. Može li se pomisliti - dodao sam - da će čovek takvih sklonosti i navika biti za dodelu najvišeg priznanja Titu, o čijoj su raskoši, bogatstvu, rezidencijama, jahtama i još koječemu iz oblasti trošenja narodnog novca, naširoko i nadugačko, baš u to vreme, pisala javna glasila u ovoj skandinavskoj zemlji?

DOČEK UZ MAŠINU
- VALJA imati na umu - primećuje Nešović - da je dr Gustav Vlahov, po godinama nešto mlađi od mene, ponajmanje mogao biti neupućena, naivna osoba. On se za politiku, kao svoju sudbinu, opredelio dosta davno, po završetku Hemijsko-tehnološkog fakulteta u Moskvi, od 1933. godine je član Komunističke partije Jugoslavije, bio je na raznim odgovornim dužnostima u sovjetskoj Crvenoj armiji, a posle Drugog svetskog rata obavljao je mnogobrojne funkcije u Makedoniji, pa na federalnom nivou, a dobar deo života proveo je i kao diplomata, u inostranstvu.
Usledila je duga, preduga pauza u opštenju dvojice šetača skupštinskim hodnicima, tog pretprazničnog popodneva.
- Vlahov je upadljivo počeo da se osvrće oko sebe, posebno zaustavljajući pogled na čoveku koji nas je tokom čitave šetnje, kao slučajno i nezainteresovano, pratio na nevelikom rastojanju. I do njega je, bio sam uveren, doprlo ono što mi je dr Gustav Vlahov potom glasno rekao:
**Sve je ovo samo tvoja algebarska scenografija, kojekakve kuke i motike**.
I još je dodao, ali tiše:
**Ja o ovome nikada i nikome neću reći ni reči. A i tebi savetujem da se, pred bilo kim, uzdržiš od ovakvih ili sličnih izjava.**
Nešović je obećao Gustavu Vlahovu da će poslušati njegov savet, namah shvativši da se ispoljavanje i najmanje rezerve prema uspehu inicijative, u koju je, ne svojom voljom, do grla uvučen, može protumačiti da se u oveštaloj, a u to vreme veoma aktuelnoj, podeli na one koji su za i one koji su protiv Tita, svrstao u drugu grupu. A s tim, već, nije bilo šale.
Pre nego što su se rastali, Nešović je upitao Vlahova, da li će neko dati recenziju za njegov rukopis, na šta mu je odgovoreno da će to biti profesor međunarodnog prava koji se nalazio među okupljenima, u toj prilici, u zgradi Savezne skupštine. Preostalo mu je, dakle, još samo da prilegne na posao.
- Po povratku kući, odmah sam se našao iza svoje vremešne, upadljivo bučne, pisaće mašine, što je, nema sumnje, remetilo spokoj i svečarsko raspoloženje mojih suseda - prisećao se Nešović. - Ovi su, valjda naviknuti na **teror** te vrste, to ćutke podnosili, osim jednog koji je, kako sam reče, došao da vidi šta to radi drug Nešović. Bio je to policajac, radnik iz obezbeđenja zgrade jugoslovenskog parlamenta. **Posao**, rekoh mu, ustajući i polazeći mu u susret, da bih ga zaustavio u predsoblju. **Kakav je to posao, moj dragi komšija, koji se mora obavljati u nevreme, kad se na sve strane slavi i veseli?** - nije obuzdavao svoju radoznalost nenadani svratilac. **E, to ti ne mogu reći!** - odgovorio sam mu i diskretno pokazao put ka izlazu.
Krepki doajen beogradskog novinarstva i žurnalistike priznao je da, gledajući iz današnje perspektive na pomenuti slučaj, nije bio siguran o čemu se, zapravo, radilo. Da li je njegov sused, profesionalno **njuškalo**, novogodišnju posetu izveo po ličnoj inicijativi ili po nečijem nalogu? Nešović je sklon da poveruje kako je, ipak, posredi bilo ovo drugo.


BOGATAŠI, NAPOLJE!
DARA Janeković: - Ima u Partiji veoma bogatih, druže Tito...
Predsednik Tito: - Takvi moraju van iz Partije! U protivnom, naš Savez komunista neće biti partija radničke klase, avangarda u koju narod ima povjerenje.

(Iz intervjua zagrebačkom **Vjesniku**, oktobra 1972. godine).
(Nastavlja se)