Borac na dva fronta

ODAZIVAJUĆI se molbi Predsedništva Skupštine Jugoslavije da sačini inicijalni tekst predloga kojim bi se Tito kandidovao za Nobelovu nagradu za mir za 1973. godinu, Đorđe Radenković, jedno od prvih “Politikinih” pera, odazvao se sadržajem, koji se ovde, prvi put kod nas, objavljuje u celini:
“Naše doba, kao raskršće istorije, donelo je sobom velike mogućnosti, rizike i dileme. Nikada dosad ljudski um i rad nisu stvorili takve šanse svestranog napretka; nikada ranije čovečanstvo nije bilo tako blizu sveopšteg uništenja. Ta bitna činjenica predstavlja danas najveći ispit savesti, snage i mudrosti državnika sveta.
Predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito, izuzetna ličnost istorije jugoslovenskih naroda, posvetio je svoju dugu i bogatu državničku aktivnost borbi za stabilan i pravičan mir kao jedinoj istinskoj alternativi ljudskog roda u vremenu kada je svaka opasnost višestruko umnožena. Ta misaona i akciona privrženost ideji mira proizilazi iz nekoliko izvora. Iz gorkih pouka male zemlje koja se stolećima nalazila na vetrometini uzastopnih ratnih vihora. Iz ličnog iskustva čoveka koji dobro zna cenu mira zato što je upoznao skupu cenu rata. Iz svesti da je mir pravo podneblje za ljudski progres, kao što progres mora sačinjavati sadržinu mira - da je sudbina čovečanstva sve više, u dobru i zlu, nedeljiva.

SVET BEZ RATOVA
BORBA za mir i borba za slobodu jesu dva vida istog napora. Podižući ustanak na jugu “Hitlerove evropske tvrđave”, predvodeći narode Jugoslavije u četvorogodišnjem ratu, u kojem je ova zemlja, brojeći tada 16,5 miliona stanovnika, dala 1,7 miliona žrtava, vezujući hrabrošću, izdržljivošću i strateškim darom i do 40 neprijateljskih divizija - Josip Broz Tito je istovremeno, u najtežim uslovima i iskušenjima, ostvario razumevanje, jedinstvo i bratstvo jugoslovenskih naroda, koje je zavojevač nastojao da razdvoji bratoubilačkim ratom i mržnjom. Ta dvostruka pobeda nad najmračnijim despotizmom sadašnjosti i teškim nasleđem prošlosti nije samo postala temelj demokratske i socijalističke Jugoslavije nego i značajan, dugoročan doprinos evropskom i svetskom miru. Svojom borbom i žrtvama, svojim težnjama i idealima, Nova Jugoslavija, rođena u najpustošnijem ratu, opredelila se, energično i trajno, za svet bez ratova.
Takav smer, neizmenjen u smislu i jačini, obeležava državničku aktivnost predsednika Tita tokom 27 poratnih godina. Jedno od njegovih osnovnih političkih i ljudskih saznanja jeste: borba za mir je drugačija, ali nije lakša od ratne borbe; ona zahteva neiscrpnu smelost i upornost, viziju i veštinu. Humanizam u praksi je neophodna oznaka delotvorne miroljubivosti; sposobnost praštanja je privilegija dalekovidosti. Na kraju Drugog svetskog rata, maršal Tito je bugarskim vojnicima, bivšim okupatorima, pružio mogućnost da povrate čast, učestvujući u završnim borbama na savezničkoj strani, na jugoslovenskom tlu; njegovom odlukom Jugoslavija je, kao pobednička država, prva pustila na slobodu nemačke zarobljenike.
Činjenica da je Jugoslaviju, u izuzetno osetljivom prostoru i u odsudnom istorijskom trenutku, sačuvao od razbijanja i potčinjavanja - predstavljala je krupan doprinos opštem miru. Ali, za predsednika Tita, to je bila, ustvari, polazna tačka jedne kompleksne međunarodne strategije. U jeku najžešćeg hladnog rata, koji je mučnom zebnjom opteretio čovečanstvo uskoro po okončanju najstrašnije oružane kataklizme ljudske povesti, on je trasirao glavne pravce svoje akcije mira, na kojima će istrajno dejstvovati i u svim kasnijim fazama složenih i promenljivih svetskih zbivanja.

PROTIV BLOKOVSKIH PODELA
JOSIP Broz Tito je jedan od prvih svetskih državnika koji je, u periodu najogorčenijih blokovskih i ideoloških konfrontacija, ne samo teorijski zastupao nego i praktično - brojnim inicijativama, susretima i potezima - demonstrirao mogućnost i neophodnost mirnog koegzistiranja i saradnje država različitih društvenih sistema. Sprovodeći doslednu politiku, odlučno se odupirući staljinizmu godine 1948., parirajući uspešno sve pokušaje javnih i skrivenih pritisaka s drugih strana, on je reljefno dokazao da je integralno očuvanje nezavisnosti uporedno izraz dostojanstva nacije i neizostavni atribut mira. U doba kada je mešanje velikih sila u unutrašnje prilike malih zemalja predstavljalo onespokojavajući rasprostranjenu pojavu, gotovo pravilo, on je proklamovao i primenio geslo o neotuđivom pravu svakog naroda za izbor sopstvenog puta, danas opšte priznato i više-manje poštovano.
Svojim državničkim pogledima i iskustvom pružio je svedočanstvo da mala zemlja, braneći istovremeno stvar mira i sopstvenu samostalnost, ne mora da se odrekne svojih ubeđenja, opredeljenja i pravca, ako je čvrsta u svom stavu i realistična u svojoj politici. U eri rigoroznih blokovskih postrojavanja, bio je jedan od začetnika filozofije i prakse nesvrstavanja kao nove istorijske pojave koja je brzo postala moćan činilac mira i popuštanja međunarodne napetosti. Nije slučajno što je Prva konferencija nesvrstanih zemalja na vrhu održana u Beogradu, septembra 1961.; zakonitost je savremenih tokova što se, između prvog i trećeg skupa nesvrstanih u Lusaki, na razmaku samo jedne decenije, broj učesnika povećao gotovo tri puta, obuhvatajući 66 država.

NEUMORNI NEIMAR REZUMEVANJA
U PROCESU stvaranja i jačanja pokreta nesvrstanosti, predsednik Tito je mnogo doprineo uspostavljanju političkih i psiholoških mostova između Evrope i razvijenog sveta uopšte, s jedne strane, i novooslobođenih prostora Azije i Afrike, s druge, na brisanju gorčina i nepoverenja nasleđenih iz kolonijalne ere, jačanju boljeg razumevanja i saradnje sa zemljama Latinske Amerike. NJegov udeo je impozantan u formiranju nove međunarodne moralne i političke snage mira, koja obuhvata trećinu čovečanstva i više od polovine država savremenog sveta. On je rečit pobornik i energičan sprovodilac shvatanja da pitanja rata i mira ne smeju ostati rezervat kombinatorike velikih, da suštinski interesi svetske zajednice zahtevaju osetno pojačanu ulogu malih i srednjih zemalja.
Svoje svetske poglede predsednik Tito je proverio i overio u najneposrednijem iskustvu. NJemu neosporno pripada velika zasluga što je na Balkanu, tradicionalno posmatranom kao evropsko “bure baruta”, nastupila značajna promena. Jugoslavija gaji odnose prijateljstva i saradnje sa sedam svojih suseda različitih političkih i društvenih poredaka; brojne nacionalne manjine u njoj, čija se sva prava striktno poštuju, postale su spone razumevanja, prestajući da budu izvor sukoba. Jugoslavija se pridržava načela otvorenih granica, shvatajući da živa cirkulacija ljudi, ideja i dobra doprinosi boljem međusobnom poznavanju, dubljem razumevanju, široj toleranciji, samim tim i stvaranju mira na postojanijim intelektualnim i psihološkim temeljima.
Mir, koji je vredan žrtava i koji obećava trajnost, jeste onaj čiju sadržinu sačinjavaju poštovanje nezavisnosti i ravnopravnosti zemalja, podsticanje međunarodne demokratije, ekonomske i socijalne pravde, stvaranje uslova za neometan razvoj ljudske ličnosti i stvaralaštva, razigravanje svestrane saradnje bez obzira na rase i religije, društvena uređenja i ideologije. Karakter takvog mira kao cilja istovremeno osvetljava pravi smisao aktivne koegzistencije. Ona ne znači umrtvljavanje zatečenih odnosa u svetu, već treba da stvori najadekvatniji okvir za slobodno ispoljavanje unturašnjih socijalno-političkih procesa i ostvarenje istorijskog progresa.”

DOPRINOS LEPE GENERALICE
DRAGOCENU pomoć inicijativi da se predsednik Tito nominuje za Nobelovu nagradu za mir pružila je jedna žena. Zvala se Kordija Kveder, u to vreme udovica Dušana Kvedera, nekadašnjeg španskog borca - političkog komesara 129. internacionalne brigade, potom logoraša u Francuskoj i Nemačkoj od 1939. do 1941. godine, učesnika Narodnooslobodilačkog rata u Jugoslaviji, gde je stekao čin general-potpukovnika, narodnog heroja, ambasadora Jugoslavije u Indiji. Ona je sve pošiljke koje su iz Beograda upućivane u Oslo prevodila na maternji, engleski jezik, u obliku kome se, sva je prilika, nije mogla uputiti bilo kakva zamerka.
“Mislim da od nje niko nije bolje znao engleski jezik kod nas”, potvrdio nam je akademik prof. dr Mihailo Marković. “Poznavala je idiomatski engleski, a to je imanentno onima koji su rođeni u Engleskoj i koji su detinjstvo proveli služeći se tim jezikom”.
Od mnogih koji su je poznavali slušali smo da je važila za jednu od najlepših žena u jugoslovenskoj prestonici i da je svojim šarmom mamila poglede prolaznika na ulici čak i onda kad je, u poodmakloj dobi, viđana s cegerom, na putu od Palilulske pijace do kuće, u kojoj je sve do smrti stanovala.
(NASTAVLJA SE)