Hrabro protiv velikih

Manje nerviranje na kraćem putu ili nepovoljna vest mogu vas nakratko izbaciti iz takta. Skloni ste preterivanju u svemu, i vrlo ste oštri na rečima. Na nekoga ste ljuti i to ne krijete.

“UPRAVO dosledno, trajno angažovanje predsednika Tita za mir takvog smisla i smera dalo je Jugoslaviji, maloj, nedovoljno razvijenoj balkanskoj zemlji sa dvadeset miliona stanovnika, ulogu u svetskim poslovima i reputaciju, koje prevazilaze veličinu njene teritorije, broj njenih žitelja.
U strpljivom i upornom traganju za ovakvim mirom predsednik Tito ispoljava složeni paralelizam delovanja. On se uvek odlučno i jasno, bez čekanja, angažovao u eruptivnim kriznim situacijama koje su neposredno ugrožavale spokojstvo i bezbednost sveta, ali je i stalno vodio dugoročnu akciju za otklanjanje dubinskih uzroka međunarodnih sukoba. Oblici i polja njegove aktivnosti raznostrani su i brojni: jačanje mehanizma i uloge UN, direktni kontakt s velikim silama, rastući uticaj “trećeg sveta”, međusobna povezanost političkih i ekonomskih, diplomatskih i pravnih poteza. On smatra - i to je dokazao nizom konkretnih inicijativa u raznim prilikama - da su UN nezamenljiv instrument mira i međunarodne saradnje i da je ostvarenje njihove univerzalnosti i efikasnosti jedna od primarnih potreba današnjeg čovečanstva. Uz to, na sceni posleratnog državništva, jugoslovenski predsednik je, po opštem priznanju, jedan od pionira i glavnih predstavnika diplomatije ličnog kontakta u misiji mira.

DUBOK JAZ PODELA
U STRATEGIJI borbe za mir, predsednik Tito smatra da tom visoko moralnom cilju moraju služiti moralna sredstva i čisto opredeljenje. On se, u više mahova, i u najkritičnijim trenucima, nije ustezao da najveće sile opominje oporim istinama, bez obzira na političke, ekonomske i druge posledice s kojima se njegova zemlja mogla suočavati. Kao opasnu hroničnu bolest današnje svetske politike on označava i osuđuje vapijući raskorak između miroljubivih reči i dela koja stvarno ruše mir. Kontinuitet njegovog delovanja na rasponu nekoliko decenija ravan je konzekventnosti njegovog držanja u burnoj dinamici savremenih događaja.
Svojom borbom za mir predsednik Tito akcentuje dvostruku međuzavisnost tog čina u današnjem svetu. Mir se ne sme ograničiti na velikopoteznu viziju, privlačnu u svojoj neodređenosti; on mora biti sastavljen od niza svakodnevnih, raznovrsnih, konkretnih, praktičnih koraka i mera u uzajamnom sklopu i dejstvu; njegove šanse se ispituju u transferu tehnologije, uslovima trgovine, mehanizmima finansija itd.
Predsednik Tito je, koncepcijski i akciono, uvek insistirao na prirodnoj političkoj, etičkoj i ekonomskoj povezanosti dva krupna kompleksa problema našeg veka - imperativa razoružanja i neophodnosti da se, u interesu svih i svetskog mira, premosti jaz, koji postaje sve dublji, između bogatih i siromašnih zemalja. Taj jaz označava produžavanje duboke, nasleđene nepravde, održava u stanju nemaštine i slabe ishranjenosti oko dve milijarde ljudi, stvara neminovna žarišta nemira i zategnutosti, onemogućava napredovanje svetske privrede kao harmonične celine. Uvođenje racionalnih i ravnopravnih uslova međunarodne trgovine i finansiranja, pružanje dovoljne ekonomske pomoći zemljama u razvoju bez pritisaka, ucena i uplitanja u njihove unutrašnje poslove - to nije nikakav gest političke velikodušnosti; to je, u stvari, u našoj epohi, ključni gest istinske miroljubivosti i političkog realizma.

PUCA BLOKOVSKA KRUTOST
S GLEDIŠTA konsolidovanja mira, međuzavisnost problema dopunjava se međuzavisnošću prostora: “Živimo u vremenu kada svaki narod i svaka zemlja moraju misliti o sudbini drugih naroda i drugih zemalja, bez obzira na geografsku udaljenost”, ističe predsednik Tito. “Sve što se dešava u bilo kojem dijelu svijeta, na ovaj ili onaj način, odražava se na čitavu međunarodnu zajednicu”. Jedan od lajt-motiva njegovog političkog razmišljanja je da nastavljanje pozitivnog razvoja u Evropi ima izuzetan značaj za sređivanje međunarodnih odnosa uopšte - ali i da zategnutost i postojanje otvorenih sukoba i kriza u drugim oblastima usporavaju, pa mogu čak i da zaustave, proces popuštanja i sporazumevanja u Evropi.
“Međunarodna evolucija poslednjih godina potvrdila je mnoge ocene predsednika Tita; u nju je ugrađeno dosta njegovih ideja i napora. Aktivna koegzistencija sve se više, u demokratskom svetskom javnom mnjenju, saznanju državnika i ponašanju država, prihvata kao najrealnija potreba današnjeg sveta, blokovska vezivanja polako gube prvobitnu krutost, a blokovska sukobljavanja odsečnu nepopustljivost; nezavisnost zemalja primetno se afirmiše kao pozitivan činilac međunarodnog života; raste uloga manjih i srednjih zemalja i političko značenje ‘trećeg sveta’; metode dogovaranja i saradnje postupno osvajaju teren u međunarodnim običajima”, stoji, dalje u tekstu predloga kojim se predsednik Tito nominuje za Nobelovu nagradu.
“Mir sveta predstavlja ohrabrujuće započeto i još nedovršeno delo. U svom današnjem vidu, neučvršćen i neobezbeđen, on je izložen prepadima grube sile i pritisku nerešenih problema. Svojim delimičnim rezultatima, on nagrađuje strpljenje i veru; svojim uzmacima i porazima, on poziva na oprez i energiju. Osnovna linija delanja predsednika Tita je u tome da postojeće stanje svetskih prilika i odnosa, s dramatičnom protivurečnošću svojih mogućnosti, mora mobilisati svu državničku hrabrost, pronicljivost i upornost, kako bi se iz napregnutog nespokojstva prešlo u trajnu stabilnost. Borba za mir nije ničija privilegija, niti je tumačenje mira bilo čiji monopol.

PRIZNANJE IDEJI MIRA
TITOVO snažno angažovanje za mir traje, dakle, neprekidno od kako se on nalazi na čelu jugoslovenske države, već više od četvrt veka; još duže - od kako je poveo jugoslovenske narode u odlučujuću borbu protiv nacizma, godine 1941. Ono je menjalo oblike, zadržavajući suštinu. A suština Titove borbe za mir jeste težnja za univerzalnom humanizacijom odnosa među narodima i ljudima. Kao što je Titova unutrašnja akcija istraživanje novih puteva društvenog razvitka - tako je njegova međunarodna akcija projekcija praktičnog humanizma na planu ponašanja država. Zajedno one čine logičnu celinu i predstavljaju napor da se da odgovor na potrebe, brige i nadanja ljudi iz svih kutova naše planete, te otadžbine zajedničke sudbine. Upravo je to učinilo Josipa Broza Tita jednim od tvoraca i nosilaca moralne sile mira u savremenom svetu, koja se sve razgovetnije uobličava kao uticajni faktor, nezavisna od vojne moći i ekonomske težine. Veličina njegovog mirotvornog poduhvata može se najpreciznije meriti tvrdoglavošću predrasuda koje savlađuje i razmerama otpora koje susreće. Zbog svega toga, ima puno razloga da se u ličnosti i delu predsednika Tita vidi izraz zahteva savremene, prelomne epohe povesti čovečanstva.
Predlažući predsednika Tita za Nobelovu nagradu za mir, koja je stekla visoku reputaciju i autoritet, uveren sam da bi takva nagrada predstavljala zasluženo priznanje čoveku koji je čitav svoj plodan državnički rad usmerio ka ciljevima mira, priznanje jednoj maloj zemlji koja borbu za mir shvata kao organski deo borbe za slobodu i napredak, priznanje jednoj ideji mira koja se zasniva na integritetu nacija i dostojanstvu ljudi”.

DOKTOR LJubiša Rajić, profesor skandinavistike na beogradskom Filološkom fakultetu, važi za jednog od naših najboljih poznavalaca prilika u Norveškoj. U njoj je boravio u više navrata, najpre kao student, potom kao profesor, predavač na univerzitetima u zemlji na krajnjem severu Evrope. U 1973. godini našao se u ulozi prevodioca brojnog Karavana prijateljstva, koji je iz Jugoslavije doputovao na višednevnu turneju i u društvu Hora “Kolegijum muzikum” održao sijaset koncerata širom Norveške. Rajiću, u to vreme studentu, bilo je jasno da je to gostovanje bilo u funkciji sondiranja terena za uspešnu nominaciju predsednika Tita za Nobelovu nagradu.
Profesoru Rajiću predočili smo argumente koji su, sa naše strane, u pisanom obliku prosleđeni Nobelovom komitetu kao ključni dokaz Titove podobnosti za prestižno zvanje planetarnog mirotvorca. Reč je, pre svega, o njegovim zaslugama za osnivanje i delovanje Pokreta nesvrstanih, koji smo promovisali u odlučujući, nezamenljivi faktor svetskog mira. To je, uostalom, izričito naglašeno u papiru koji je na adresu norveškog Stortinga upućen iz našeg parlamenta.
- Teško mi je i da poverujem kako smo od Norveške, vrlo aktivnog člana NATO, zemlje koja je u tom savezu imala, a ima i danas, veliki moralni kredibilitet, prevashodno zbog otpora koji je pružila nemačkom nacizmu u vreme Drugog svetskog rata, očekivali da opredeljenje za život izvan blokova prihvati kao pravi i jedini put ka trajnom svetskom miru - veli profesor Rajić. - To je, prosto rečeno, bilo nemogućno. Kucali smo na zatvorena vrata, za šta su uloženi nemali diplomatski napori, znatna materijalna sredstva, između ostalog i luksuznu i skupu, pompezno promovisanu, publikaciju “Jugoslavija - Norveška”, čiji su uvodničari bili Tito i kralj Olaf V. Prijateljstvo je jedna, a interes - sasvim druga stvar, to mi ni tada, a ni kasnije nismo mogli da shvatimo.
(Nastavlja se)