Plavi potpisao predlog

PREDLOG da se predsedniku Titu dodeli Nobelova nagrada za mir, u ime više od dvadeset miliona Jugoslovena, potpisao je, dakle, čovek prema kome je - kakve li ironije! - pretendent na najviše priznanje pokazivao najveći stepen netrpeljivosti. O tome se znalo i dugo pričalo u najvišim političkim krugovima, ali i među običnim svetom. Todoroviću je pripisivana i najjeretičkija izjava, koju je iko od poznatijih savremenika uputio na Titovu adresu. **Mi se moramo protiv njega pobuniti!** - rekao je on, kako se tvrdi, u jednoj od **vrelih** jugoslovenskih godina, obeleženoj ponajviše studentskim nemirima, u 1968.
Posle svrgavanja sa vlasti **prvog do sebe**, Aleksandra Rankovića, Tito je među srpskim funkcionerima najpre otpisao Mijalka Todorovića. Upućeni u tadašnja zbivanja ni do danas se nisu oteli utisku da ga je doživljavao kao svog najvećeg protivnika, prema kojem je gajio mržnju, ali i respekt.
Još dok je obavljao funkciju potpredsednika savezne vlade, Todorović je došao u Titovu nemilost time što ekonomiju nije podređivao ideologiji, već obrnuto, suprotno črstim i trajnim Titovim uverenjima. Tito se, prema tvrđenju onovremenih prisutnika, plašio Todorovića, često pominjao njegove **liderske ambicije** i zazirao od ugleda koji je uživao u Srbiji, osobito posle Rankovićevog odlaska sa političke scene. Čak je i obračunu sa srpskim liberalima prišao sa velikom obazrivošću, u strahu da iza svega ne stoji upravo Mijalko Todorović.
Do Devetog kongresa SK Jugoslavije, marta 1969, Todorović je obavljao funkciju sekretara Izvršnog komiteta, pa se očekivalo da će njemu biti poverena funkcija sekretara partije, budući da ličnosti koje su se od njega bolje kotirale na Titovoj kadrovskoj lestvici - Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić - za nju nisu bile zainteresovane. Uostalom, po ustaljenom redu stvari, valjalo je da Titu - Hrvatu - uz bok stoji neko iz najveće republike - Srbije. Međutim, baš na Devetom kongresu ukinuta je, prvi put od osnivanja partije, funkcija sekretara, pa je Todorović izabran za jednog od 14 članova Izvršnog biroa. A ovi su se svakog meseca smenjivali na dužnosti predsedavajućeg najvišeg političkog foruma u zemlji.

**JA VAS OPTUŽUJEM...**
A NA kongresu samoupravljača Jugoslavije, održanom u Sarajevu početkom maja 1971. godine, Tito je žestoko napao srpsko rukovodstvo, tvrdeći da je Beograd centar kontrarevolucije, da se u njemu kuje zavera protiv njega, pa i da su čelni ljudi Srbije povezani s Rusima, i to preko - Mijalka Todorovića. Nije pomogla ni intervencija Milentija Popovića, koji je osporavao Titovu tvrdnju činjenicom da **Rusi najviše napadaju Plavog**, kako je glasilo konspirativno, još u ilegali stečeno, ime Todorovića. Iz Moskve su, odista, na Todorovića bile odapete žestoke strele posle njegove izjave kojom je osudio okupaciju Čehoslovačke, 1968. godine, od strane vojnih snaga SSSR.
U želji da raščiste o čemu se zapravo radi, dvadesetak vodećih ljudi Srbije sastalo se s Titom 11. maja 1971. godine u beogradskom Belom dvoru. Tito je ponovio svoje optužbe izrečene u Sarajevu, posebno apostrofirajući Todorovića. Ovaj mu nije ostao dužan: **A ja vas optužujem zbog ovog što radite!**, sasuo mu je u lice. **Kako je moguće da se o meni, kao članu najvišeg partijskog rukovodstva, šalju iz Moskve policijske depeše? To su metodi osuđeni na Četvrtom plenumu!**
Nije upamćeno da je iko, dotle, s Titom tako razgovarao. Ali, kad su i još neki od prisutnih uzeli u zaštitu Todorovića, Tito je, u svom poznatom stilu, za trenutak uzmakao:
- Dajte da to stavimo ad akta - rekao je, ali ovaj incident, svakako nikada nije zaboravio. Čak je na istom sastanku upriličeno da Todorović dođe na mesto predsednika Skupštine Jugoslavije, umesto Milentija Popovića, koji je umro neposredno po povratku iz Sarajeva, sedeći u klubu poslanika na Dedinju, uz Todorovića kome je prethodno pričao o incidentu na samoupravljačkom skupu. Bio je tada oženjen Margom, Titovom rođakom.

KRAH SRPSKIH LIBERALA
TODOROVIĆ nije otišao sa političke scene posle sloma srpskih liberala: Nikezića, Koče Popovića, Mirka Tepavca i Latinke Perović, mada ga je Tito, otvoreno ili pritajeno, okarakterisao kao njihovog istomišljenika. Ostavio ga je, kao i mnoge druge svoje oponente, da sam potone, tako što se, u svojstvu čelnika jugoslovenskog parlamenta, samo protokolarno oglašavao u javnosti. Otišao je u političku anonimnost, budući da nije više kandidovan ni za jednu funkciju posle usvajanja novog Ustava 1974. godine, koga je upravo on promovisao svojim ekspozeom na zasedanju svih pet veća Savezne skupštine.
Pre toga, palo mu je, kao što se vidi, u deo da, piočetkom 1973. svog najljućeg protivnika i neprijatelja zvanično preldloži za Nobelovu nagradu za mir...
Učinio je to 27. janaura 1973. godine, kad je sa njegovim potpisom u Oslo upućen tekst Predloga, koji nije pretrpeo bitnije izmene u odnosu na verziju sačinjenu trudom **Politikinog** novinara Đorđa Radenkovića. Teško je i pretpostaviti da takav papir nije nošen na prethodnu **overu** na Dedinje, u Titov kabinet, koji je i za manje značajne stvari morao da bude konsultovan. Ali, traga o tome, bar u sačuvanim arhivskim dokumetnima, nema. Izvesno je, jedino, da je u prestonicu Norveške otišao Predlog preveden na engleski jezik, što je bio slučaj i sa kopredlozima koji su mu pridruženi, a imali su isti, zajednički tekst:
**Imam čast da podržim predlog Nobelovom komitetu da Josip Broz Tito, predsednik Republike, bude nagrađen Nobelovom nagradom za mir za 1973. Upoznat sam sa predlogom Mijalka Todorovića, predsednika Savezne skupštine, u vezi sa tim, i prihvatam njegovo obrazloženje u potpunosti i bez ikakve rezerve**.
Tekst ove sadržine, preveden na engleski jezik, upućen je u pet primeraka u Oslo, na adresu Nobelovog komiteta Parlamenta Norveške. Svojim potpisima overili su ih predsednici ondašnjih domova: Veća naroda - Mika Špiljak, Društveno-političkog veća - Radomir Komadina, Privrednog veća - dr Vasil Grivčev, Socijalno-zdravstvenog veća - LJubiša Popović i Prosvetno-kulturnog veća - dr Avguštin Lah. Redosled je izveden iz organizacione strukture Savezne skupštine u šestom mandatnom periodu, koji je trajao od 16. maja 1969. do 15. maja 1974. godine.

MENI - VISKI
GOSTUJUĆI, i u poodmaklim godinama, u zemljama na severu Evorpe, Tito je i lično mogao da se uveri kako njegova popularnost, stečena u vreme otpora protiv okupatora, sve više slabi. Baš kao što su u to vreme slabile, sve očitije, i njegove umne i fizičke moći.
Predsednik Tito je, od 20. do 23. oktobra 1970. godine, boravio u zvaničnoj poseti Holandiji. O tom događaju čitaoce **Politike** izveštavao je Božidar Dikić, kome je u sećanju sačuvana i ova epizoda.
- Visokom gostu u čast, upriličeni su mnogobrojni prijemi i posete, pa i koktel u rezidenciji našeg ambasadroa u Hagu, gde se među zvanicama našla i holandska kraljica. Računajući, verovatno, da će to kod prisutnih izazvati poseban utisak, na koktelu su služena isključivo jugoslovenska jela i pića. Ali, kad je kelner došao do Tita sa poslužavnikom na kome je bilo šljivovice, lozovače, raznih vinjaka i konjaka iz domovine, ovaj je, hladno rekao: **Ja ću - viski!**
Ustumarao se, nedužan, poslužnik da što pre ispuni želju prevažnog poručioca, ali mu je to, izgleda, slabo polazilo za rukom. Ko zna gde je i kako tragao za neplaniranim aperitivom, ali uzalud. Odužilo se to. **Što bi s tim viskijem?** - interesovao se, nedugo zatim Tito. Uveravali su ga iz okruženja da će sve biti u najboljem redu, kelner samo što nije...
- To čekanje na piće kao i ceo koktel, iskorišćeni su da se Titu i lično prestave neke zvanice, među kojima je bilo i podosta ljudi - privrednika iz ostalih zemalja Zapadne Evrope, poreklom iz Jugoslavije - seća se Dikić. - Jedan od njih prišao je predsedniku kad je on, izgleda, već počeo da gubi nadu da će naručeni viski ikad stići. A ovaj je, ili se Titu tako učinilo, ličio na nesrećnog kelnera - dužnika, pa ga je, umesto pozdrava, dočekao prekorom: **Vi meni opet dolazite bez viskija!**
**KAO i sve što je vezano za Tita, i njegov život je velika enigma. O njemu je napisano toliko knjiga, a još ne znamo pouzdano: ni kad se ni gde rodio, ni kada je zapravo umro. Ne zna se ni koliko se puta ženio, ni koliko potomaka ima.
Ali, bez njega, svet je zauvek postao drugačiji, a Jugoslavija siromašnija. Zbog svojih zasluga, okićen je sa svih 16 najviših jugoslovenskih odličja. Došao je u posed svih prigodnih naučnih titula koje je njegovo delo podrazumevalo. Svet mu se, doduše, samo delimično odužio: sa 98 ordena i medalja.
U našoj zemlji je žalost (ali radna!) za njegovim fizičkim krajem trajala punu nedelju dana, ali su nacionalnu tugu zvanično oglasile još 53 zemlje sa nekoliko kontinenata.**
Nastavlja se