Pismo piše Andrić

PREDLOZI za dodelu Nobelove nagrade, kao i izrazi podrške kandidatima, imali su specifičnu težinu ako bi dolazili od ljudi koji su već dobili to prestižno priznanje. To predviđaju i pravila Fondacije koja, više od jednog veka, vodi računa o amanetu i raspodeli finansijske ostavštine Šveđanina Alfreda Nobela.
Pomenuta okolnost nije, svakako, promakla pažnji ljudi kojima je naloženo da svim raspoloživim sredstvima obezbede prohodnost nominaciji jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir za 1973. godinu. Pao im je na um, a ko bi drugi, do tada, a i do sada, jedini naš nobelovac, književnik Ivo Andrić, kojem je to zvanje dodeljeno 1961. godine. NJegov angažman u ovoj stvari, računali su ne bez razloga, bio bi od neprocenjive koristi za ostvarenje višegodišnjeg sna “najvećeg sina naših naroda i narodnosti”, mada je on to, prepreden kakav je bio, javno ispoljavao retko i sa sračunatom uzdržanošću.

NAJMLAĐI ČLAN
ANDRIĆ nije imao potrebe da se oseća dužnikom ma koje vrste u odnosu na predsednika Tita. Ovaj predratni, kraljev diplomata, vreme okupacije proveo je u izolaciji, gotovo zatočen u neuglednom stanu u samom centru Beograda, pišući dela koja će mu doneti i svetsku slavu. U posleratnoj Jugoslaviji Andrić se pretežno angažovao na poslovima svoje “struke”. Bio je dugogodišnji član uprave Udruženja književnika, a zapažen je i njegov doprinos u radu Saveta Jugoslovenskog dramskog pozorišta, iz čijeg gnezda će poteći i njegova buduća saputnica Milica Babić, kostimograf tog teatra.
Istina, u dva mandata, mada vanpartijac, biran je za poslanika u Veću naroda Savezne skupštine iz Bosne i Hercegovine, a tek 13. decembra 1954. godine učlanjen je u Savez komunista Jugoslavije. Učinio je to po nagovoru i na predlog svog prijatelja i kolege po peru, a i venčanog kuma, Aleksandra Vuča, čiji naum je podupro Milorad Panić Surep, takođe književnik. Ima indicija da je taj čin usledio i posle dugog i upornog nagovaranja, pa i pritiska Rodoljuba Čolakovića na Andrića. Ovaj piščev bliski zemljak bio se visoko izdigao na ondašnjoj političkoj lestvici. Ostalo je upamćeno da je Andrić svoj prvi partijski sastanak propratio sedeći u poslednjoj klupi i to obrazložio rečenicom:
- Pa, ja sam ovde najmlađi član...
Pisac čuvenog romana “Na Drini ćuprija”, koji mu je i doneo prestižno priznanje, nikada nije bio u velikoj milosti Josipa Broza Tita. Može se to zaključiti i po tome što ga nije udostojio ni prijemom po povratku iz Stokholma, gde mu je na prigodnom ceremonijalu, u prisustvu švedskog kralja, uručena Nobelova nagrada za književnost. Mnogi su taj Titov nehat skloni da protumače njegovim bliskim odnosom sa hrvatskim piscem Miroslavom Krležom, koji je ostao “kratkih rukava” u konkurenciji sa Andrićem, pošto ih je zajedno, “u paru”, kandidovao Savez književnika Jugoslavije, a laureat je postao tihi čovek iz Travnika, mudar i gospodstven, zbog čega je i dobio nadimak - Mandarin.
Tito je, doduše, primio Andrića, ali zakasnelo i po nagovoru književnika Dobrice Ćosića. Ćosić je taj susret, u svojim pisanim uspomenama, doživeo “kao, doista mučnu, iznuđenu priredbu odavanja državne počasti velikom piscu”.

DRUŠTVENA OBAVEZA
NESKLON uskogrudosti bilo koje vrste, nezlopamtiv, Andrić je udovoljio molbi neimenovanih emisara - biće da se u toj ulozi našao neko od njegovih zemljaka. Rodoljub Čolaković, a možda i Rato Dugonjić - da bude od pomoći u realizovanju narečene inicijative. Pristao je da se lično obrati Komitetu za dodelu Nobelove nagrade za mir u Oslu i svojim pismom i potpisom, bar donekle, usposluje blagonakloni odnos njegovih članova pri odlučivanju o Titovoj nominaciji.
- Očigledno je da se naš književni velikan dosta mučio oko pisanja pomenutog teksta - veli profesor dr Predrag Palavestra, jedan od čelnih ljudi u Zadužbini Ive Andrića u Beogradu. - U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti, gde se čuva celokupna Andrićeva zaostavština, nalaze se tri skice njegovog pisma namenjenog žiriju norveškog parlamenta, sa dosta prepravki, dopuna i izostavljanja. Tu je i četvrta, čista verzija tog spisa, mašinopis, koji je neko drugi, umesto njega, sačinio. Ako je suditi po tipu slova kojom je pisana, izvesno je da se ne radi o ispomoći gospođe Vere Stojić, koja se u takvim prilikama, po pravilu, nalazila Andriću pri ruci.
Profesor Palavestra je sklon uverenju da se Andrić prihvatio tog zadatka smatrajući to vrstom svoje društvene, nacionalne, patriotske obaveze:
- Nije mogao da je izbegne jer je, očigledno, bio pod velikim pritiskom, kad je već bio u dubokoj starosti, dve godine pre svoje smrti. Zatečen, našao se u njemu nesvojstvenoj ulozi, te je u koncipiranju pisma, sudeći prema skicama, imao dosta okapanja oko pristupa, pravnog ugla, manje oko formulacija. Radilo se o čisto administrativnom poslu, koga je Andrić obavio kao bivši diplomata, oprobanim rečnikom, stavom trezvenog intelektualca. Taj tekst je posledica poštovanja građanskog reda, učtivosti, ne više od toga.
Obznanjujući, na ovom mestu, prvi put javno pomenuto Andrićevo pismo u celini, neke delove odvojili smo zagradama, iz razloga o kojima će biti reči i u napomeni po isteku njegovog poslednjeg retka, sa imenom pošiljaoca. Evo, dakle, poruke koju je naš jedini nobelovac uputio u glavni grad Norveške početkom 1973. godine, kao svoj prilog nominaciji jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita za dodelu prestižnog priznanja.
Na pisaćoj mašini kojom se, prema tvrđenju dobro upućenih, naš nobelovac nikada pre ili posle toga nije služio, otkucan je tekst upućen adresantu, čije je odredište njegov potpisnik nepogrešivo naznačio. Mučno je naslutiti da je taj podatak odranije bio poznat Andriću, čoveku velike erudicije, ali selektivnom u pribiranju, a još više u ispoljavanju onog što je spoznao ili preko glave preturio u svom uzbudljivom životu. Biće da je i oko toga bio od nekoga instruisan, ali od koga - to se, sva je prilika, nikada neće pouzdano utvrditi. Uglavnom, s Andrićevim potpisom iz jugoslovenske u norvešku prestonicu krenulo je, neutvrđenog dana 1973. godine, pismo ovog sadržaja:

BORAC ZA MIR
GOSPODO, kad sam saznao da su neki ugledni predstavnici naučnog i političkog života iz inostranstva predložili vašem Komitetu da se mirovna nagrada za godinu 1973. dodeli predsedniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josipu Brozu Titu, ja sam se obradovao, ali se nisam iznenadio, jer (kao većina mojih sunarodnika i ja u Predsedniku naše Republike vidim izrazitog zatočenika mira i borca protiv rata i nasilja.
On je bio u legendarnoj borbi, kad je sjedinivši narode Jugoslavije, digao i vodio oružani ustanak protiv fašističkih zavojevača i okupatora i tako oslobodio svoju zemlju; to je bio i onda kad je svoju oslobođenu i ponovo ujedinjenu zemlju poveo putem međunarodne mirovne saradnje, a protiv svih vrsta nasilja, mržnje i diskriminacije.
Borba za mir bila je i ostala u osnovi svih njegovih nastojanja.
Oslobođenoj Jugoslaviji pošlo je za rukom da za kratko vreme uspostavi dobre i normalne odnose na svima svojim granicama, pa i sa onima od svojih suseda od kojih su je dotle delile razne opreke; ona je našla mogućnosti da postane aktivan član i iskren branilac Ujedinjenih nacija, kao i da odigra važnu ulogu u organizovanju nesvrstanih zemalja. U isto vreme ona je, opet pod rukovodstvom predsednika Tita, rešavala jedno za drugim pisanja svoga unutrašnjeg uređenja, nalazeći pravednija i savremenija rešenja za sve svoje narode i narodnosti, na svima područjima zajedničkog života.
Ukratko, i oružana borba protiv nadmoćnog zavojevača, i stvaralački rad na unutrašnjem uređenju zemlje, i ostvarenje miroljubive saradnje sa svima državama sveta, bez obzira na njihovo unutrašnje uređenje - sve su te aktivnosti nove Jugoslavije imale za cilj mir i slobodu čoveka, a njihov inicijator i rukovodilac bio je predsednik Josip Broz Tito.
Opštepoznata je neumorna aktivnost koju je predsednik Tito razvio u međunarodnom životu posleratnog sveta. Ona je obuhvatila sve kontinente i predsedniku Titu i njegovoj zemlji pribavila znatan ugled jer je po opštem mišljenju vođena u duhu mira i čovečnijih odnosa među ljudima i narodima).
Razumljivo je da su sve te činjenice mogle da podstaknu državnike i javne radnike inostranstva da predsednika Tita predlože za nagradu vašeg Komiteta u 1973. godini.
Stojeći pred tim njihovim predlogom i uviđajući njegovu osnovanost, osećam potrebu da se sa njim potpuno saglasim i smatram za dužnost da ga, u granicama svojih mogućnosti, usrdno podržim.
Uveren sam da bi takva nagrada vaše ugledne ustanove dodeljena predsedniku Titu bila ne samo zasluženo priznanje jednom velikom borcu za mir, nego u isto vreme, i ohrabrenje onima koji iskreno teže ka miru i napretku čovečanstva.
To i jeste razlog zbog kojeg uzimam slobodu da vam uputim ovo pismo.
Molim vas, gospodo, da izvolite primiti izraze moga osobitog poštovanja.
Ivo Andrić

SKRAĆENA VERZIJA
DEO teksta pisma, i to onaj koji je ovde smešten među zagrade, udostojen je publikovanja, valjda jednog jedinog, ovog malo poznatog rukopisa našeg nobelovca. Za takvu vrstu prezentacije opredelilo se uredništvo beogradskog časopisa “Književnost”, sveska 6-7, objavljenog 1980. godine. Tekst je uvršten u rubriku: Dokumenti, naslovljen je sa “Tito - zatočenik mira”, a osim imena autora dodata je, na samom kraju i godina nastanka - 1973.
Andrić je, kao što se zna, vreme kad je pomenuta sveska uglednog časopisa ugledala svetlost dana, bio u nemogućnosti da utiče da li, i u kom obimu, ovo njegovo duhovno čedo treba da dopre do čitateljstva, budući da je ovaj svet napustio 13. marta 1975. godine. Može se samo nagađati, ali ne i suditi, koliko bi mu bio po volji način kojim se, u navedenom primeru, poslužio neimenovani priređivač “Književnosti”.
(Nastavlja se)