DruŽe Tito, šubaru nakrivi

Piše: Ranko Đukić

STJEPAN Pištignjat, Srbin iz Bosne i Hercegovine, bio je savetnik jugoslovenske ambasade u Stokholmu u jeku kampanje kojom je trebalo da se trasira put do Nobelove nagrade za predsednika Tita. Za vreme Drugog svetskog rata dospeo je u zarobljenički logor u Norveškoj, gde je naučio jezik ove, ali i ostalih nordijskih zemalja, budući da su dosta slični. To će mu kasnije dosta pomoći u obavljanju dužnosti prevodioca u međudržavnim posetama, pa i u onim u kojima je Tito bio gost ili domaćin.
Početkom 1973. godine naloženo mu je iz Ministarstva inostranih poslova da hitno dođe iz Švedske u Beograd, i to u Predsedništvo SFRJ. Tamo ga je najpre primio potpredsednik Rato Dugonjić, a potom i drugi zvaničnici. Svi su mu rekli da od njega očekuju znatnu pomoć u vezi sa Titovom nominacijom, uglavnom zbog poznavanja tamošnjih jezika, ali i još više - zbog višegodišnjeg prijateljstva sa vodećim norveškim političarom Einarom Gerhardsenom, začetom još u ratu, dok su zajedno boravili u fašističkom kazamatu, zajedno prešli zloglasni **Krvavi put** sa severa Norveške.

IZGLEDI GOTOVO NIKAKVI
- SEĆAM se - veli Pištignjat - da sam se prilikom kontakata sa ljudima iz Predsedništva SFRJ živo interesovao: kakav je stav predsednika Tita prema ovoj inicijativi? Odgovorili su mi: **On je protiv! Mi u Predsedništvu smo - dodali su - odlučili da idemo s takvim predlogom.** U to mi je, odista, bilo teško da poverujem.
Sumnje nije bilo; u Titovom okruženju to je shvaćeno kao nova, neponovljiva prilika za ispoljavanje ljubavi i odanosti prema **najvećem sinu jugoslovenskih naroda i narodnosti**. Ali, ni u mnogo sitnije poduhvate, vezane za Tita, nije se smelo ulaziti bez njegove izričite saglasnosti. Stvari su, naprotiv, stajale sasvim drugačije. Dokaza da je Titu i te kako bilo stalo do tog priznanja ima na pretek. Uostalom, da on tome nije pridavao veliku važnost, zar bi se sprovodila tolika akcija, uz učešće tolikog broja ljudi, a sve u cilju da se izbegne debakl? Mogućno je, ipak, da je Tito, lukav kakav je bio, bolje od drugih naslućivao da se stvar može završiti neuspešno, u šta oni koji su mu bili najbliži nisu mogli, ili nisu smeli, da poveruju.
- No, Rato Dugonjić i ostali moji sagovornici isticali su, gotovo bez izuzetka, da Tito nije upućen u to šta se sve preduzima kako bi se obezbedio uspeh ovog poduhvata - tvrdi Pištignjat. - Dodali su, uz to, da u toj stvari računaju na puni doprinos naše diplomatske službe.
Pištignjat se, dakle, prvih dana 1973. godine pridružio u Oslu Stani Tomašević, a pošto vremena za čekanje nije bilo, odmah su napravili plan boravka i krenuli u akciju. Posećivali su, redom, osvedočene prijatelje naše zemlje kojih u to vreme u Norveškoj nije bilo malo. Svuda su bili primani srdačno, razgovaralo se sasvim otvoreno, ali su od svih domaćina, gotovo bez izuzetka, čuli isti odgovor - Titove šanse da se domogne Nobelove nagrade su neznatne, takoreći nikakve. Najčešći razlog, prilagan uz takvu prognozu, sažiman je u jednu rečenicu: on je komunista!

NOBEL NIJE ZA KOMUNISTU
- TO nam je, pre svih, rekao tadašnji ministar odbrane Norveške Torvald Stoltenberg koji će, mnogo docnije, igrati važnu ulogu u pokušajima da se razreši kriza u našoj zemlji. Bio je krajnje skeptičan u pogledu uspeha naše akcije, uprkos tome što je, sam je priznao, Titova kandidatura praćena takvom podrškom državnika i uglednih ljudi iz čitavog sveta kakvu nije imao nijedan dotadašnji pretendent za to priznanje, od njenog ustanovljenja daleke 1901. godine. Tračak nade obasjao nas je posle razgovora sa Einarom Gerhardsenom, liderom Radničke partije, koji se, osim sa mnom, krajnje prijateljski odnosio u kontaktima i sa Stanom Tomašević. On nam je obećao da će, lično, kao i stranka kojoj je na čelu, podržati Titovu kandidaturu. Dodao je, čak, da će se iz stranačkog sastava oformiti jedna grupa koja će se posebno starati o tome.
Ali, već kod sledećeg susreta, sa Hokon Liom, generalnim sekretarom Radničke partije, lica emisara iz Beograda su se smrkla. Poznat, inače, po oponiranju generalnoj liniji svoje stranke, čemu je i jednu od svojih knjiga posvetio, Li je posetiocima jasno stavio do znanja da nije voljan da pruži podršku jugoslovenskoj inicijativi. Najavio je mogućnost da će slično postupiti i ljudi u parlamentarnom Komitetu za dodelu nagrade, čiji član nije bio.
Idući od sedišta jedne parlamentarne stranke do druge, jugoslovenska **dvojka** se obrela i u centrali Konzervativne stranke. U njoj je zatekla čelnika partije, Viloka, koji je gostima, uz ljubazni osmeh, preneo njihovo stanovište: nipošto se ne sme podržati predlog da se jednom komunisti dodeli nagrada za mir! **Nešto nam je, ipak, govorilo da bi predstavnik konzervativaca u Komitetu mogao da odstupi od proklamovane partijske linije, mada nismo imali ubedljiv dokaz da verujemo u takvu mogućnost**, oživljava, u neposrednom razgovoru, svoja sećanja na taj susret Pištignjat.

ZEBNJA ZBOG IZRAELA
SLEDEĆI sagovornik Titovih emisara bio je Sanes, član Komiteta za dodelu Nobelove nagrade, iz redova Radničke partije. Znalo se da je on veliki prijatelj jugoslovenskog istoričara, a u to vreme i člana čuvenog Raselovog suda, Vladimira Dedijera. S njim su razgovarali telefonom, budući da je odbio da se sa njima i neposredno susretne. Ovaj profesor istorije nije krio svoju ogorčenost zbog toga, kako je rekao, **što beogradske vlasti proganjaju grupu profesora**, a to se, svakako, nije moglo činiti bez Titove saglanosti. Jasno im je doznačio da se, u takvim okolnostima, na njegovo **za** pri odlučivanju o nagradi jugoslovenskom predsedniku nipošto ne može računati.
U središtu Partije centra, u tamošnjoj javnosti poznatoj kao: Seljačka, deputacija sa juga Evrope obavila je razgovor s njenim liderom Perom Bortenom. I on je bio Pištignjatov poznanik, dva puta je boravio u Jugoslaviji, a u svojoj zemlji uživao je nesumnjivu popularnost. Obećao je da će predstavnik njegove stranke podržati Titovu kandidaturu. Najzad! Vest o tome odmah je prosleđena u Beograd, na adresu Predsedništva Jugoslavije.
- Preostao nam je još pokušaj premošćavanja najteže prepreke - kaže Pištignjat. - Ona je bila oličena u imenu: Ose Liones, žene koja je bila ne samo član Komiteta za dodelu Nobelove nagrade za mir, nego i njegov predsednik. Ona je, istina, kao član Radničke partije, trebalo da poštuje direktivu o kojoj nam je govorio njen stranački lider Einar Gerhardsen, a to bi značilo - da glasa za Tita.

Upozoreni smo, sa raznih strana, da će ona postupiti suprotno. Tome u prilog naveden je ključni argument: ova Norvežanka bila je udata za Jevrejina, što je u razgovoru sa nama pomenuo i Torvald Stoltenberg. A znalo se da je to bilo vreme kad je Jugoslavija raskinula sve diplomatske odnose sa Izraelom, stajući uz Arape u njihovom sukobu sa Tel Avivom. Ta okolnost, verovalo se, ne može biti bez značaja za tok glasanja i opredeljenje jevrejske **snajke**. Na ovu okolnost mi smo, naravno, ukazali i u kontaktu sa Predsedništvom SFRJ. Uzvraćeno nam je da su kod izraelske Vlade, s tim u vezi, učinjeni potrebni koraci i da su stigla uveravanja da se ona u celu stvar neće mešati: ostaće po strani.

TITO KRŠIO PRAVILA
IZ knjige **Filozofski susreti** Mihaila Markovića, prenosimo citat koji se odnosi na njegov razgovor sa francuskim filozofom Žan-Pol Sartrom. Bilo je, prilikom tog susreta, reči o **upotrebi loših sredstava radi dostizanja plemenitih ciljeva**, a sa tog aspekta i o odnosima Igoa i Oderera. Marković je, prema sopstvenom sećanju, svom uvaženom sagovorniku rekao i ovo:
**Tu se sad otvara veliko pitanje: A šta biva kad pobede? Upravo takav je Tito. Bio je vrlo vešt, vrlo sposoban. Genijalan vođa. Ali nema pravila koje nije prekršio. Nema neprincipijelnog saveza u koji nije stupio: sa Staljinom, Čerčilom, papom, Arapima, masonima, cionistima... Bio je dosad vrlo uspešan, ali uništio je ogromne moralne rezerve, koje su dugo narodu davale snagu. Spolja, mi smo još uvek vrlo uspešni. Ali je veliko pitanje kakva će biti naša budućnost s ovakvim podelama i ovakvim cinizmom vođa.**

NIJE LAKO MOLITI
RODOLJUB Čolaković (1900-1983), politički radnik, književnik i publicist, bio je u vreme Titove kandidature za Nobelovu nagradu za mir član Saveta federacije Jugoslavije.
Evo njegovog zapisa od 30. decembra 1972. godine: **... Razgovor sa P. Stambolićem (tadašnjim članom Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije - prim. aut.) o nacionalizmu i njegovim dubokim korenima, čak i kod komunista i naših prvoboraca... Razgovarali smo o emisarima za Nobelovu nagradu i Starome (Titov nadimak iz predratnog i ratnog perioda - prim. aut.). Složili smo se da je nedostojno i ličnosti i zemlje, na taj način, izmoliti predlog od uglednih ličnosti Engleske, Francuske i tako dalje. Nevolja je u tome što se nema s kim razgovarati, a emisari će krenuti za koji dan. Prica (Srđan, diplomata, od 1972. godine član Saveta federacije Jugoslavije - prim. aut.) mi reče juče da u tom cilju putuje u Englesku...**

(NASTAVLJA SE)