Broz igra - sebe!

Piše: Ranko Đukić
PO završetku svog boravka u Oslu, u svojstvu našeg ambasadora u prestonici Norveške, Stana Tomašević se 1967. godine vratila u Jugoslaviju, vodeći sa sobom muža, sineastu Eugena Arnesena.
Stana i Eugen bili su u nekoliko navrata gosti predsednika Tita i Jovanke. Osobito su im u prijatnoj uspomeni ostali boravci na Brionima, gde su za sve vreme bili obasuti upadljivom domaćinskom pažnjom.
Posle jednog od boravaka na Brionima, Eugen je Staninom bratu Nebojši, novinaru, poznatijem po nadimku Bato, saopštio važnu novost. O tome je ovaj posle pisao u svojim sećanjima:
**Ispričao je kako je uspeo da ubedi Tita da mu dozvoli da snimi prvi film o njegovom privatnom životu, o čemu se dotle samo pisalo i pričalo. Film će prvo biti prikazivan na Zapadu, a potom u domaćim bioskopima. Tito je u žiži svetske politike i pažnje. Svet se pita šta je to što vodi na Brione tolike ličnosti iz celog sveta, uključujući i filmske zvezde, poput Sofije Loren, Elizabet Tejlor, Ričarda Bartona, producenta Karla Pontija... Svi oni, po povratku sa Briona, osvetle delić Titove ličnosti i njegovog privatnog života, mada ne i dovoljno i potpuno. Tito je pristao da kamera uđe u njegove privatne odaje u kojima se odmara i spava, brije, pliva u bazenu, šeta parkom, da snimi kuhinju u kojoj sam priprema omiljena zagorska jela, trpezariju u kojoj ručava sa suprugom i bliskim prijateljima, radionicu u kojoj izrađuje stvari od metala**.

MARŠAL DOBAR GLUMAC
EUGEN je poverio šuraku da je filmska ekipa, koja treba da realizuje pomenuti projekat, već sastavljena.
- U njoj su, pored mojih Norvežana, i Stanini poznanici s filma - rekao je. - Iskusni Žorž Skrigin, koji je snimio čuvene fotografije u vreme rata, a posle režirao igrane filmove, vodiće sa mnom ekipu i snimanje. Sa Skriginom smo se dogovorili o ostalim članovima ekipe. Snimatelj je poznati Ilija Čeparac, montažu će raditi njegova supruga Branka. Potrebna nam je producentska kuća i pisac teksta. **Revija** (**Jugoslovenska revija**, časopis koji je u to vreme izlazio u Beogradu na više stranih jezika, namenjen inostranstvu, čiji je glavni i odgovorni urednik bio upravo Tomašević - prim. aut.) bi mogla da bude producent filma, a ti pisac teksta. Film možemo jeftino i brzo da završimo, tako da **Revija** povrati uloženi novac i još zaradi. Da napišeš tekst, ne bi ti predstavljalo naročitu teškoću, znaš kako se piše za inostranstvo. Tito mi je dao odrešene ruke da film napravim po svom osećanju, da mi se niko ne meša.
Potpisani su, nedugo zatim, ugovori sa saradnicima i počelo je snimanje. Tito je bio zadovoljan radom ekipe, pa je u znak priznanja sve pozvao na privatni ručak.
- Sa snimljenim materijalom u rukama, ekipa se vratila u Beograd i desetak dana provela u prostorijama **Filmskih novosti**, pregledajući svoj dotadašnji učinak. **Počinjem da pišem tekst**, seća se Tomašević, **strogo vodeći računa da ne upotrebim nijednu suvišnu reč, u mirnom tonu, bez pukih hvalospeva i preterivanja u emocijama**.
Tomašević, u nastavku, svedoči kako je ekipa zaključila da snimljeni materijal nije potpun i da je potrebno da još jednom otputuje na Brione. Ali, njegov zet iz Norveške iznenada se razboleo, i to ozbiljno, pa je put odložen. Arnesen je morao da provede desetak dana u bolnici, odatle je izašao lišen moći govora. Sa šurakom je, kao i sa ostalima iz svoje okoline, opštio putem pisanih ceduljica, pa mu je na jednoj od njih napisao: **Dragi Bato, moramo završiti film. Neka Žorž Skrigin okupi ekipu, da odmah krenemo na Brione**.
NJegovom zahvevu je udovoljeno, pa su se filmadžije uskoro zaputile na znano im odredište. U njihovom društvu je bila i Stana Tomašević. I ovoga puta, Tito i Jovanka trudili su se da im boravak učine što prijatnijim i da im olakšaju posao. Tito se, čak, u predasima, posle mnogobrojnih zvaničnih poseta i razgovora, na brzinu presvlačio i pojavljivao u odeći prikladnoj i za kuhinju, trpezariju, vrt, radionicu...

GENERALI VRTE GLAVOM
KAD je, napokon, ocenjeno da snimljenog materijala ima sasvim dovoljno za film te vrste, ekipa je odlučila da se vrati u Beograd. Opet su se, svi zajedno, obreli u **Filmskim novostima**, gde su kolektivno prisustvovali projekciji nemontirane trake. Usledile su analize, dogovori oko daljih poslova u vezi sa izborom kadrova, sa prigotovljavanjem odgovarajućeg teksta, kao i oko mnogih drugih pitanja. Potrajalo je to nekoliko dana, uprkos žurbi i gotovo danonoćnom trudu svih koji su bili okupljeni oko projekata. No, film nije mogao da bude dovršen.
Arnesenu je naglo pozlilo pa je, verujući da mu se bliži kraj, istupio iz ekipe. Izrazio je želju da, zajedno sa suprugom otputuje u Norvešku, gde bi želeo da mu bude večni počinak. Tome se, dakako, moralo udovoljiti, pa je Stana poslednjeg meseca života svog izabranika bila neprestano uz njega, u Oslu.
**Bez Eugena, rad na filmu počeo je da se razvlači**, piše Tomašević. ***Reviji* je ponestalo novca, pa je moj prijatelj Čedo DŽomba, direktor *Jugoslavijapublika*, prihvatio da njegova kuća *Reviji* nadoknadi uloženi novac, završi film**.
Ali, nedugo posle potpisivanja ugovora i preuzimanja celokupnog snimljenog materijala, Tomašević je bio zatečen iznenadnim pozivom iz **Jugoslavijapublika**. DŽomba je tražio da se hitno **nacrta** u njegovom kabinetu, na početku Knez Mihailove ulice, da bi mu, bez imalo snebivanja, saopštio:
**Moram da te obavestim da drugovi nisu zadovoljni tekstom. Nisu oduševljeni ni filmom koji Tita prikazuje samo u neradu, provodu i zabavljanju.**
**Koji drugovi**, prekidam Čedu, **kad je Tito dao Eugenu Arnesenu potpuno odrešene ruke.**
**To je tačno, ali Eugena više nema**, uzvratio je čelnik **Jugoslavijapublika**. **Mi smo sada odgovorni za film. Po zakonu moramo da imamo Savet. U njega su ušli ljudi koji brinu o ugledu i imenu Tita. Tvoj tekst, koji smo morali da im pošaljemo na čitanje, ocenili su kao potpuno neprihvatljiv. Najoštrije primedbe došle su od generala.**
Dokumentarni film o Titu u slobodnom vremenu nikada nije videla ni naša, a ni strana publika.

GLUMCI PIŠU KOMITETU
PREDSEDNIK Tito je, što je mnogima poznato, bio veliki ljubitelj filma, a i sam je govorio da se najbolje odmara uz filmske projekcije, posebno one sa kaubojskom(!) sadržinom. NJemu su, recimo, uredno slata najbolja ostvarenja sa beogradskog FEST-a da bi samo za njega ili za najuži krug prijatelja bili predstavljeni u Užičkoj ulici na Dedinju.
Potvrdu za ovo dobili smo iz prve ruke, od čoveka koji je vršio izbor filmova za Tita, Milutina Čolića, dugogodišnjeg filmskog kritičara lista **Politika**, osnivača Filmskog festivala u Beogradu.
Čoliću je palo na um da bi jugoslovenski predsednik, navedenim povodom, mogao da odlikuje desetak najistaknutijih svetskih stvaralaca u oblasti filma, za šta je pridobio i svog prijatelja, bivšeg direktora **Politike** Mirka Tepavca, u to vreme ministra inostranih poslova Jugoslavije. Iz te blagotvorne sprege proizišao je spisak mogućih nosilaca naših odličja, na kojem su se našli: Čarli Čaplin, DŽon Ford, Mark Donskoj, Lukino Viskonti, Fric Lang, Luis Bunjuel, Akira Kurosava, Žan Renoar, Lorens Olivije i Ingmar Bergman.
- Titu, kad mu je predloženi spisak dospeo u ruke, odmah je palo u oči da tu nema imena Vitorija de Sike, njegovog omiljenog glumca - pričao nam je Čolić. - Našao je da bi među odlikovanim morao da bude neko od filmskih stvaralaca iz nesvrstanih zemalja, pa smo mu naknadno doznačili ime indijskog sineaste Satjadžita Reja.
Dve godine docnije, neko se u Saveznoj konferenciji SSRN setio kako bi baš bilo uputno da se odlikovane **filmadžije** oduže Titu, svom onovremenom darodavcu, vrednim uzdarjem: da podrže njegovu nominaciju za Nobelovu nagradu za mir. Boljeg čoveka za vezu od Čolića, ni u toj prilici, nisu mogli naći, pa je ovaj seo i na adrese svih laureata poslao pismo iste sadržine, kojim ih moli i toplo preporučuje da se, pojedinačno i lično, pismom obrate norveškom Parlamentu, uveravajući nadležni Komitet o svojoj čvrstoj uverenosti da je jugoslovenski predsednik dostojan i najvišeg svetskog priznanja.

ČAPLIN SALUTIRA MARŠALU
ČARLI Čaplin, jedinstvena pojava u svetskoj kinematografiji, koji je u to vreme bio stalno nastanjen u švajcarskom gradiću Veveju na obali Ženevskog jezera, na vest da je predložen za jugoslovensko odlikovanje, po rangu vrednije od svih drugih dodeljenih uglednim sineastima, reagovao je u svom stilu. Bio je, istina, već dosta bolestan i ostareo, tekla mu je 84. godina, ali je uzvratio mladalački bodrom porukom: **Tito je maršal, kome čin nije dodeljen ukazom, nego borbom protiv Hitlera. Ja mu, kao redov te borbe, salutiram!**

(Nastavlja se)