Brozu Oslo – hladno

PIŠE: Ranko Đukić
- GORI trenutak za kandidovanje jugoslovenskog predsednika Tita za Nobelovu nagradu za mir od te, 1973. godine, nije mogao biti odabran - ovako govori akademik prof. dr Mihailo Marković, ugledni filozof, čije se ime i danas pominje kao ključno među Jugoslovenima s kojima je Tito bio u žestokom sukobu u vreme svoje nominacije za visoko priznanje i zbog čega mu je ono uskraćeno.

Podsećajući da se za početak Titovog obračuna sa srpskom inteligencijom mora, sudeći po svemu, uzeti 1968. godina, dr Mihailo Marković dodaje:

- Tito je tada obznanio da nas, osmoricu profesora beogradskog Filozofskog fakulteta, treba udaljiti od nastave, kako ne bismo **kvarili omladinu**. Baš tako je rekao. Povod je nađen u, navodnom, postojanju **novolevičara** među filozofima, u njihovoj **kritici svega postojećeg** - ključnoj optužbi zvanične ideologije. To se u prvom redu odnosilo na učesnike **Korčulanske škole**, osnovane 1963. i na saradnike časopisa **Praksis**, pokrenutog 1964. godine, čiju je liniju, potom, sledio list **Filozofija**. Istina je da smo u svojim naučnim radovima, u istupanjima na seminarima i simpozijumima, u napisima u domaćim i stranim publikacijama, iznosili i obrazlagali tvrdnje da se naša zemlja nalazi u političkom i privrednom haosu, da je Savez komunista konzervativan, da je mogućnost samoupravljanja u uslovima jake države nikakva, a uticaj pojedinca na državne poslove veoma skroman, itd.

Koliko se o akciji vođenoj protiv beogradskih profesora znalo u svetu?

OZLOJEĐENI GALTUNG

- VRLO mnogo - odgovara dr Mihailo Marković. - Uzeću za primer, recimo, Norvešku - zemlju u kojoj je trebalo da se donese odluka o nagradi predsedniku Jugoslavije. Sa filozofima iz Osla, Bergena, Trondhajma i drugih norveških gradova bio sam dugogodišnji, bliski, pa i lični prijatelj. Sličan odnos sam imao i sa kolegama u Švedskoj - iz Stokholma ili Upsale. Među njima je bilo i onih koji su direktno odlučivali o Nobelovoj nagradi. Jedan od njih je bio Johan Galtung, direktor Akademije za istraživanje mira u Oslu i član Komiteta za dodelu prestižnog priznanja. On, ni preda mnom, ni pred drugima, nije krio svoju ozlojeđenost onim što se ovde dešavalo i ne treba uopšte sumnjati da je bio jedan od onih koji su u toj prilici glasali - protiv. A s njim sam sarađivao još od 1967. godine, od osnivanja Svetske federacije za istraživanja budućnosti, u kojoj sam obavljao dužnost potpredsednika za Evropu.

Profesor Marković je, od samog njenog osnivanja, 1970. godine u Beču, bio angažovan i na poslovima Međunarodne akademije za mir. Na njenom čelu nalazio se finski general Ijers Riki, koji je svojevremeno komandovao mirovnim snagama Ujedinjenih nacija, angažovanim u sprečavanju egipatsko-izraelskog sukoba. Učestvovao je ugledni beogradski intelektualac i u stvaranju platforme ove institucije, po kojoj se mir može obezbeđivati na tri mogućna načina. Prvi je - da se na već stvorena žarišta šalju mirovne snage, da bi sprečile širenje sukoba. Drugi je podrazumevao neposredno diplomatsko angažovanje, a treći - napore intelektualaca, naučnika i drugih, u rešavanju problema iz kojih bi mogli proisteći oružani sukobi.

- Upravo na realizaciji treće **stavke** pomenute platforme bili smo angažovani profesor Galtung, zatim DŽed Alders, rukovodilac jednog centra u Ohaju i ja. O tome smo držali seriju predavanja širom sveta, iz toga je proizašla doktrina o tzv. konfliktnoj rezoluciji, koja sadrži i mere koje bi valjalo preduzimati u cilju onemogućavanja budućih konflikata - kaže dr Mihailo Marković.

EH, TI INTELEKTUALCI...

MEĐU potencijalne protivnike dodeljivanja visokog priznanja čelniku ondašnje jugoslovenske države valjalo je, po mišljenju profesora Markovića, neizostavno uvrstiti jednu uglednu grupu finskih intelektualaca. Ona je godinama pružala veliku podršku časopisu **Praksis**, čak je u svojoj režiji, kad je ovde zabranjeno štampanje već pripremljenog sloga ovog javnog glasila (1), odštampan jedan njegov broj, sa istim naslovom i koricama, ali sa prilozima ljudi iz njihove sredine.

- Osobito istaknut među tom grupom finskih intelektualaca bio je mladi Pjer Šori, koji je postao i sekretar švedskog premijera Ulofa Palmea. Bio je i prisutan razgovoru između Palmea i Tita, vođenog u Beogradu, kad se gost kod domaćina interesovao, pored ostalog, i za sudbinu progonjenih srpskih intelektualaca, filozofa posebno. Šor mi je potvrdio - seća se dr Marković - da je Tito, tom prilikom, celu stvar pokušao da okrene na vedru stranu.

**Znate, ti intelektualci**, rekao je Tito Palmeu, **oni misle da bolje od mene znaju što narod hoće i što mu treba, da znaju više o tome. U tome se, vidite, varaju**.

Palmea, prema tvrđenju Šora, nije razgalila nonšalantnost kojom je njegov domaćin nastojao da zadovolji njegovo interesovanje za proganjane profesore. Upozorio ga je, štaviše, da je taj slučaj nepovoljno odjeknuo u Švedskoj i ostalim skandinavskim zemljama i insistirao kod Tita da preduzme konkretne korake radi ublažavanja posledica, očigledno štetne političke akcije.

- Lično sam ubeđen - dodaje dr Mihailo Marković - da je susret sa Palmeom, kao i neki drugi koje je u to vreme imao sa stranim državnicima, uzrokovao Titovo oklevanje da se s nama definitivno obračuna, da nas smesti u zatvor, na primer. Jer, mi nikada nismo uhapšeni, uprkos žestokoj kampanji koja je protiv nas vođena.

Na dodeljivanje Nobelove nagrade namenjene mirotvorcima značajan uticaj ima i čuveni Pagvaški pokret za mir. Uostalom, on je i dobitnik ovog priznanja, nekoliko godina docnije, posle neuspelog Titovog kandidovanja. Ovaj pokret su osnovali filozof Bertrand Rasel i naučnik Albert Ajnštajn 1957. godine, u kanadskom gradu Pagvašu, po čemu je i dobio ime.

Među najistaknutije aktiviste Pagvaškog pokreta ubrajan je DŽon Rodblat, s kim sam uspostavio vrlo blisko prijateljstvo i koji je bio upoznat sa peripetijama kroz koje sam prošao ne slažući se sa Titom. U času kad je krenula kampanja da se jugoslovenskom predsedniku dodeli visoko priznanje, u vrlo uglednom časopisu, koji se zove **Nenjuor Renjienj Books** i obavezna je lektira gotovo svih svetskih intelektualaca koji drže do svog imidža, objavljen je zapaženi tekst Boba Koena i Naoma Čomskog, osvedočenih prijatelja naše zemlje. U njemu je izrečena žestoka osuda represije koja se vodi protiv jugoslovenskih intelektualaca.

PRAVI SOCIJALISTI

- ŠTETNO bi bilo u celoj ovoj stvari prenebregnuti uticaj Finske akademije nauka, sa čuvenim Georgom Henrijem fon Rihtom na čelu, jednim od najvećih svetskih filozofa. Po njegovom pozivu učestvovao sam, 1971. godine, u radu jednog naučnog skupa u Finskoj, a on je, novembra iste godine, sedam dana boravio u Jugoslaviji i održao dva predavanja na Beogradskom univerzitetu. Lično sam ga vodio u obilazak naših manastira - Studenice, Sopoćana i drugih - kojima je bio oduševljen. To njegovo osećanje bilo je, međutim, u velikoj meri poljuljano zbog progona nas, jugoslovenskih filozofa, koje se baš u vreme njegovog boravka odvijalo punom žestinom - nastavlja akademik Marković.

I Fon Riht, čovek nesumnjivog plemićkog porekla i zvanja, koje su njegovi preci stekli daleke 1772. godine, pošto su se 1650. iz Škotske preselili u Finsku, isključivo se bavio filozofijom. Putujući često po Jugoslaviji, sreo je mnoge ljude, čuo njihova razmišljanja i ideje. Nikako nije mogao da se pomiri s tim da neko bude proganjan, otpuštan s posla, da mu se zabranjuju knjige, samo zbog toga što - drukčije misli.

- I onda je taj vrlo ugledni Finac krenuo u našu odbranu, tako reći **do daske** - veli dr Mihaljilo Marković. - Gotovo svakodnevno odlazio je u jugoslovensku ambasadu u Helsinkiju, interesujući se za zbivanja u našoj zemlji. Čudio se, bunio, slao poruke, nudio svoje usluge - o svemu tome je LJubica Stanimirović, tadašnji ambasador, redovno izveštavala svoje pretpostavljene u Beogradu. O tome mi je i lično pričala.

Uzvraćali su joj, veli, opaskama da su to neuobičajeni telegrami za jednog diplomatu, da bi takvog posla ubuduće trebalo da se kloni, i sl. Takvo ponašanje naših zvaničnika pokazaće se kao suludo. Činjenica da mi nizašta i ni u čemu nismo krivi, da smo pravi socijalisti, da nismo vodili nikakav specijalni rat protiv svoje zemlje, niti smo za nju predstavljali bilo kakvu opasnost - njih se nije doticala. Nisu, čak, osećali potrebno da bilo koga od nas pozovu, konsultuju, angažuju u vreme pripremanja i podnošenja inicijative, kako bi, bar donekle, pojačali izglede za njen uspeh.

RĐAVA SLIKA

BOB Koen je, po svedočenju dr Mihaila Markovića, posle učešća na naučnom skupu u Herceg Novom pod nazivom **Nauka i svet** počeo svakih 10-15 dana, da objavljuje publikacije o tome šta se zbiva u Jugslaviji i da ih šalje na adrese oko 500 viđenih intelektualaca širom sveta. Kako je u njima Tito predstavljen u krajnje nepovoljnom svetlu, to se može naslutiti da je na ovaj način regrutovana čitava armija protivnika njegovoj pretenziji da se svrsta među laureate najcenjenijeg planetarnog priznanja.

(Nastavlja se)