Maršal tesno poražen

Piše: Ranko Đukić
ODLUČIVANJE o svojoj nominaciji za Nobelovu nagradu za mir, jugoslovenski predsednik Tito umalo nije pratio iz neposredne blizine. Bilo je, naime, planirano da od 8. oktobra 1973. godine boravi u zvaničnoj poseti Danskoj, pa bi ga od Komiteta Stortinga, u čijoj je isključivoj nadležnosti bilo konačno rešenje tog pitanja, a koji je održavao svoje završne sednice, delio uski moreuz između Norveške i njegove zemlje - domaćina, nazvan: Skagerak. Titova poseta, međutim, u poslednjem trenutku otkazana je zbog krize na Bliskom istoku.
No, jedan Jugosloven je, ipak, bio takoreći na licu mesta, u Oslu, odlučujućeg dana 16. oktobra. Bio je to Stjepan Pištignjat, savetnik naše ambasade u Stokholmu, koji je od samog početka igrao važnu ulogu u timu kome je stavljeno u zadatak da, kako zna i ume, obezbedi prohodnost Titovoj kandidaturi. Koristeći se svojim dugogodišnjim prijateljstvom sa jednim od najuglednijih norveških političara, liderom Radničke partije Einarom Gerhardsenom, a koji je biran i za mesto čelnika u Vladi, a potom i u Parlamentu, jugoslovenski diplomata je, na mig iz Beograda, pohitao u Oslo, na poprište **bitke**, u času presudnom za njen konačni ishod.

POČELO GLASANJE
TE godine u Norveškoj su, u septembru, obavljeni izbori za novi sastav Parlamenta, pa je u oktobru skupštinsku većinu ponovo stekla Radnička partija, osnovana 1887. godine, koja je bila na vlasti sve do 1965. Ona je u to vreme brojala više od 170.000 članova.
- U društvu Gerhardsena, mog drugara, još iz vremena kad smo obojica bili zatočeni u nemačkom logoru, na severu Norveške, tokom Drugog svetskog rata, pratio sam tok glasanja sedeći u centrali Radničke partije, seća se Pištignjat. - Sa prostorijom Stortinga, u kojoj se odlučivalo o nagradi, bili smo u stalnoj telefonskoj vezi. Gerhardsen je delovao prilično spokojno, što je uticalo i na moje raspoloženje. Obojica smo bili uvereni da će se kandidatura jugoslovenskog predsednika završiti na najbolji način. Uostalom, uveravao me on, biće dovoljno da oba člana Komiteta iz redova Radničke partije, poštujući instrukcije koje su dobili, glasaju za Tita. Sa još jednim glasom **za,** a i on će se naći, naš predlog bi dobio potrebnu većinu.
I - glasanje je počelo. Prvo se izjasnio jedan od predstavnika **radnika** u Komitetu, onaj što se prethodno oglasio da će odlučno biti protiv Titove kandidature. Međutim, glasao je - **za**! Zastupnik Liberalne partije, prema očekivanju, bio je **protiv**, kao i njegov kolega iz Konzervativne partije. Iz Partije Centra, kako je i obećano u razgovoru sa emisarima iz Beograda, pribavljen je još jedan glas za Tita. Stanje je, dakle, bilo nerešeno, govoreći sportskim jezikom - rezultat je bio 2:2.
- Preostalo je još da se izjasni predsednik Komiteta Ose Liones - priča o tome Pištignjat. - To je ona jevrejska **snaja** od čijeg smo opredeljenja zazirali, a koja je baš tih dana, prema obaveštenju dobijenom od naših norveških prijatelja, često sa mužem Jevrejinom navraćala u tamošnju ambasadu Izraela, gde su i inače bili redovni posetioci. Gerhardsen mi je, međutim, rekao da ne brinem, verovao je da će i ona ispoštovati odluku svoje Radničke partije i glasati **za**. Ali, ona je glasala - **protiv**! Sećam se kao danas, Gerhardsen, čuvši tu vest, ispustio je iz ruku šolju sa kafom! Bio je totalno zatečen.
Titov poraz bio je **tesan** - 2:3. Za nekog drugog to bi mog la da bude, makar i mala, uteha. Za njega, svakako, ne. Tito se nikad malim nije zadovoljavao.

SUMNJIVA ODLUKA
IZ Osla je 16. oktobra u svet upućena vest da je Nobelova nagrada za mir u 1973. godini pripala Henriju Kisindžeru i Le Duk Tou. Prvi je, po mišljenju Komiteta norveškog Stortinga, došao u posed prestižnog priznanja u svojstvu najpre specijalnog savetnika američkog predsednika Ričarda Niksona, a potom i državnog sekretara za inostrane poslove SAD, dok je drugi visoko ocenjen kao član Politbiroa Partije radnika Vijetnama. Obojica, zajedno, delili su zasluge za zaključenje mira, 24. januara iste godine, u Parizu, s tim da ovaj stupi na snagu u ponoć, 27. janaura, čime bi se okončali sukobi na jugoistoku Azije, najteži i najkrvaviji posle okončanja Drugog svetskog rata.
Već tada je izračunato da je od 1962. do kraja 1972. godine na Vijetnam izručeno oko 7,5 miliona tona bombi i ubijeno gotovo dva miliona ljudi, od kojih su polovina bili civili. Amerikanci su u okršajima sa braniocima Vijetnama imali oko 56.000 poginulih i oko 305.000 ranjenih. Samo za 12 dana, nad Hanojem i Hajfongom, prema priznanju američkih zvaničnika, oboreno je 25 njihovih borbenih aviona, među kojima je bilo 15 džinovskih letilica tipa B-25. Zanimljivo je da u uslovima kad kraj pregovora još nije bio na vidiku, 27. otkobra 1972. godine, Ngujen Van Ti, ondašnji šef sajgonskog režima, obznanjuje da je **Henri Kisindžer u Francusku došao ni zbog čega drugog do da bi na taj način zaradio Nobelovu nagradu za mir**.
NJegovo proročanstvo biće ispunjeno nepunu godinu docnije, kad je norveški Parlament saopštio da je takvu odluku doneo **ceneći njihove zasluge za obustavljanje vijetnamskog rata**. Ovakva formulacija pokazaće se samo donekle tačnom, pošto će ratna dejstva, nakon potpisanog sporazuma, biti samo privremeno obustavljena, a sam rat će se produžiti, čak, do 1975. godine. Radilo se, dakle, ipak samo o primirju, a ne o trajnom miru, što će poslužiti mnogim kritičarima kao povod da stave pod sumnju validnost odluke o dodeli najvišeg svetskog priznanja za tu oblast u 1973. godini.
No, bilo je što je bilo. Henri Kisindžer i Le Duk To su, na veliko iznenađenje mnogih, proglašeni za dobitnike Nobelove nagrade za mir, **mada njihova imena nisu spominjana među ozbiljnijim kandidatima za visoko priznanje** - stajalo je u agencijskoj vesti potpisanoj od AFP, AP i Rotjersa.
Iznenađenje će, međutim, biti tek prva reakcija na odluku koju je doneo Komitet norveškog Stortinga. Tri dana docnije, opet posredstvom novinskih agencija, javljeno je da su dva člana tela zaduženog za dodelu Nobelove nagrade za mir podnela ostavke. Bili su to: Helge Rognelijen, predsednik Liberalne stranke, i Ejner Hovdaugen, bivši parlamentarni predstavnik Stranke centra. Ovaj svoj gest obrazložili su time da su se **protivili odluci da Kisindžer i Le Duk To dobiju takvo priznanje**.

OBEZVREĐENI NOBEL
NO, nije se stalo na tome. Nacionalni komitet Radničke partije Norveške, stranke koja se upravo vratila na vlast, shodno rezultatima izbora koji su u toj zemlji održani u septembru, na vanrednom sastanku jednodušno je usvojio rezoluciju kojom se ograđuje od odluke Nobelovog komiteta. U ovom dokumentu istaknuto mesto dobilo je stanovište ove, parlamentarne stranke, po kojoj je ona **bila protiv izbora dobitnika nagrade za mir u 1973. onako kako je odlučio za to izabrani Komitet**, na čijem je čelu stajala gospođa Ose Liones, upravo član Radničke partije. Prvaci Radničke partije, a potom i Liberalne, zatražili su da norveški Parlament povede debatu o kriterijumima kojima se rukovodio Komitet prilikom donošenja odluke o dodeljivanju Nobelove nagrade za mir, budući da je ona naišla na kritiku u tamošnjoj javnosti, a i u ostalim nordijskim zeljama.
O odluci donetoj u Oslu i reagovanjima na nju pisali su mnogi ugledni svetski listovi. Pariski **Mond** je tome dao naslov: **Maskarada**, **NJujork tajms** je zaključio da **u stvari, nije dodeljena Nobelova nagrada za mir, nego za - rat**, dok je londonski **Dejli telegraf** protumačio **kako bi Komitet Storinga, po istoj logici, mogao da dodeli i nagradu Hitleru i Čemberlenu, za sporazum zaključen u jesen 1938. godine. koji je bio uvod u Drugi svetski rat**, budući da su se ratni sukobi i patnje naroda u Vijetnamu nastavljali. Bilo je, naravno, i listova koji su odluku o visokom priznanju dočekali odobravanjem.
Oglasio se i jedan od laureata - Le Duk To. U pismu upućenom Komitetu Stortinga on javlja: odbija da primi Nobelovu nagradu za mir, **zbog situacije u Južnom Vijetnamu, koju održavaju sajgonski režim i SAD**.
Na znatan publicitet u javnosti naišlo je i oglašavanje Međunarodnog instituta za istraživanje mira, sa sedištem u Oslu, učinjeno istim povodom. Odatle je potekla inicijativa da ubuduće Nobelovu nagradu za mir dodeljuje međunarodni, a ne samo norveški odbor, navodeći tome u prilog da je **postojeći Komitet proigrao poverenje, te zbog toga treba i da podnese ostavku**. Na istu adresu iz ovog instituta upućena je sledeća poruka: **Dodeljivanjem priznanja pregovaračima iz Pariza, vi ste, gospodo, obezvredili Nobelovu nagradu jer je mir nešto više od odsutnosti rata, znatno više nego primirje, a dobitnici nagrada moraju biti ličnosti koje su dale istinski doprinos miru**.

ODBIO NAGRADU
STVARI su, naravno, tekle po scenariju starom više od sedam decenija. Odluka o dodeljivanju Nobelove nagrade za mir ostala je nepromenjena, pa je i svečano uručena 10. decembra u Oslu, jednom od dobitnika - Henriju Kisindžeru, koji je u međuvremenu imenovan za državnog sekretara za inostrane poslove SAD. NJemu, očito, nije smetalo što kraj sebe nema onog s kim bi trebalo da podeli priznanje, pa i novčanu vrednost nagrade, svog partnera u višemesečnom natezanju oko uslova za prestanak krvoprolića na jugoistoku Azije, s kojim je zajedno **parafirao** papir koji će se pokazati bezvrednim - Le Duk Toa. Ovaj je, odbivši da primi dodeljenu nagradu, našao da mu tada i nije mesto u glavnom gradu Norveške.

LAŽNI POTPIS
PREGOVORI o prestanku rata u Vijetnamu vođeni su u pariskom predgrađu Soazi l*Roa, u vili čiji je vlasnik bila Komunistička partija Francuske. Le Duk To, ćutljivi Vijetnamac, kako su ga doživeli svedoci duela sa Henrijem Kisindžerom, tajanstvenim Amerom, saglasnost na ugovor overio je svojim, ali - lažnim potpisom. Potpisao se kao Le Duk To, mada je njegovo pravo ime bilo: Fan Bin Kaj. Tako se predstavljao i kao poeta, čija je jedna pesma - **Ćelija mržnje** - objavljena i kod nas, upravo na dan kad je njen autor na **istorijski** papir 24. janaura 1973. stavljao svoj lažni potpis.
Ovaj Vijetnamac je **preimenovan** kao zatočenik u francuskom kolonijalnom zatvoru Nam Dinu, u svojoj zemlji, pa se takvim i predstavio dolazeći u Pariz, prestonicu samozvanih **kumova**, na pregovore.
(Nastavlja se)