Ucena kralja Olafa

SVI znamo šta se dešavalo na tom otoku strave, podsetio je predsednik Tito grupu najviših jugoslovenskih državnih, političkih i vojnih ličnosti, okupljenih u poznatom i njemu dragom izletištu i lovištu - Karađorđevu, na severu zemlje, u panonskoj ravnici. Po tvrdnji Vjenceslava Cenčića, autora knjige “Titova poslednja ispovijest”, objavljene početkom 2001, desilo se to 22. decembra 1979. godine. Reč je, razume se, bila o Golom otoku, malenom ostrvu Kvarnerskog arhipelaga, ali golemom mučilištu hiljada stradalnika, dužnih ili nedužnih, osumnjičenih da su se u sukobu između Tita i Staljina - stavili na stranu ovog drugog.
Tito je u toj prilici, prema istom izvoru, tvrdio da je Goli otok za robijašnicu odabran po ukusu Ivana - Steve Krajačića, hrvatskog političara i Antuna Augustinčića, hrvatskog vajara. Prvi je slavu stekao rukovodeći špijunskom mrežom NKVD na tlu Jugoslavije, u koju je, navodno, uvukao i samu Titovu suprugu Jovanku, budući da je, svojevremeno, i samog Tita upozorio kako je direktno iz Moskve dobio nalog da ga likvidira. Čak mu je, docnije, i lično pokazao mesto gde je to trebalo da se dogodi, na nekakvom izletu automobilom. Augustinčić je, pak, na zavidan stvaralački glas izišao klešući najpre u kamenu lik Ante Pavelića, svojedobnog vrhovnika kvislinške tvorevine - NDH, a potom predsednika Tita. NJemu, takvom, učinilo se, eto, da bi kamen sa Golog, iskopan mukom i znojem ojađenih osuđenika, mogao biti bogomdana osnova za buduća umetnička ostvarenja.

UCENA KRALJA
ONI su govorili Kardelju da na Golom otoku ima dobrog mermera za kiparstvo - uveravao je, prema Cenčiću, Tito prisutnike u Karađorđevu. A on sam je, prema istom izvoru, “zdušno slušao tu priču i kad je donesena odluka da svi koji su se izjasnili za Inform-biro budu u jednoj kaznioni, odnosno da se, na Kardeljev zahtev, prebace na Goli otok”.
- Ja zbog Golog otoka nisam dobio Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo - vajkao se, sudeći po stenogramu objavljenom u pomenutoj knjizi, predsednik Tito. - Norveški kralj (Olaf) tražio je da se ispričam svetu zbog Golog otoka. Ja sam rekao: “Ako se kome trebam ispričati, onda su to oni koji su tamo došli nevini. Ibeovcima se ne želim ispričati”. Nobelovu nagradu nisam dobio i nisam nikoga krivio za takvu odluku. Sam sam si presudio.
Sličnu tvrdnju Tito je izrekao i u razgovoru sa Josipom Kopiničem, svojim bliskim prijateljem, agentom NKVD i posrednikom u pomirenju s Hruščovim 1956. godine, vođenom na Vangi, 1979. godine, neposredno uoči odlaska na samit nesvrstanih zemalja u Havanu. Ako je verovati izvoru, Tito se tada ovako obratio svom sagovorniku:
“Upitao si me, prijatelju moj, zašto nisam dobio Nobelovu nagradu za mir. Teško mi je dati kraći odgovor, ali ću pokušati. Rekao si i sam da je stotinjak državnika to tražilo. Međutim, kada sam primio u Beogradu pismo norveškog kralja, bilo mi je jasno da nagradu neću dobiti. Naime, on me obavještava da njegov Parlament traži da se javnosti javno ispričam zbog Golog otoka i torture zatvorenika. Odnosno, da osudim sve što se zbivalo i radilo s kažnjenicima na tom otoku jugoslovenske sramote. Ja sam to smatrao kao ucjenu i nisam pristao da to učinim.”
Ponovivši svoju tvrdnju o “otoku jugoslovenske sramote”, Tito je Kopiniču, prema Cenčićevim saznanjima, rekao i ovo: “Sjećam se jednog slučaja, gdje sam ja intervenirao. Pitali su jednog polupismenog ‘španca’ (verovatno bivšeg učesnika građanskog rata u Španiji - prim. aut.) šumskog radnika, da li je Sovjetski Savez jači od Amerike. On, ni pet ni šest, kao iz topa: ‘Pa, sigurno. Oni su pobijedili Hitlera!’ Još toga dana njega su uhapsili i pravo - na Goli otok. I moja je krivica, Vokšine (nadimak Kopiničev - prim. aut.) što sam sve to prepustio policiji, a bilo je i osvećivanja i lažnih optužbi. Dosta je bilo reći: ‘On je slušao Radio-Moskvu’ i da završi na Golom otoku. Iako je, po mom nalogu, na otoku bila i stražna komisija, stanje se nije promijenilo”.

“TOPLI ZEC”
PREMA Cenčićevoj knjizi, Tito je Kopiniču o Golom otoku rekao i ovo:
“Zamisli, Vokšine, tjerali su kažnjenike da kopaju jame, jer da na otoku - ima nafte! I što su radili, kasnije? U te jame bacali bi umrle ‘kažnjenike’! Ja ne kažem da nije bilo i onih koji su zaslužili zatvor, ali ne i takvu torturu, kao što je bila na Golom otoku i Grguru (susednom ostrvu, namenjenu ženama osuđenim na robiju - prim. aut.). Mnogi koji će preživeti, pisaće kad- -tad o toj našoj sramoti. A, Vokšine, je li tko za to odgovarao? Nitko. Kad bi se i malo sa strane nešto reklo o toj našoj sramoti, Kardelj bi bjesnio. Marko (Aleksandar Ranković) ga je mirio i otišao je sam da se uvjeri u istinu. Bilo je kasno. Mnogi su već ostavili kosti na Golom otoku”.
Poklonimo li veru pomenutom dokumentu, Tito je i u ovom slučaju, po ustaljenoj navici, ispoljio oprobano sredstvo: da svoju krivicu svaljuje na - druge. Jer, ima svedoka, čije iskaze je teško dovesti pod sumnju, da je upravo on začetnik, idejni tvorac rituala po kome je Goli otok izašao na glas jednog od najsurovijih mučilišta posle Drugog svetskog rata. Reč je o postupku, nazvanom “topli zec”, u kome bi osuđenici, kada se tome najmanje nadaju, odmah po stupanju nogom na tle kamenitog jadranskog ostrva, bili podvrgnuti monstruoznom činu “otrežnjenja”. Na obali bi ih dočekao dupli stroj zatečenih kažnjenika, navodno “prevaspitanih”, koji bi, u prilog tome, celom svojom dužinom i silom propustio kroz šake pridošle, zabludele i na stranputicu odvedene “ovčice”.
Ovaj ritual, na Golom otoku izvođen uz povike: “Bandu kroz stroj”, bio je odomaćen u austrougarskoj vojsci pre i za vreme Prvog svetskog rata, kad je njenu uniformu nosio Josip Broz Tito i, prema nekim svedočenjima, učestvovao u napadu na Srbiju. Tito je, mnogo docnije, kad je dospeo na čelo Jugoslavije, takvu meru preporučivao na prijemima u Belom dvoru, na Dedinju.

... A PISMA - NEMA
POTVRDA za ovakvu meru u austrougarskoj vojsci može se naći i u “Seobama” Miloša Crnjanskog, takođe aktivnog učesnika u njenim negdašnjim ratnim pohodima. Potresan je njegov opis scene u kojoj je ceo Slavonsko-podunavski puk, pre nego što je stigao na Rajnu, “primio tri stotine tvrdih prutova, mokrih i modrih, što su fijukali u vazduhu”, da bi, takođe postrojen u dva reda, izvršio odmazdu nad svojim saborcem, bivšim seoskim crkvenjakom, osumnjičenim za silovanje.
“Osuđeni je bio dotle vezan, iznad članaka i laktova, donesen i bačen pred ulaz u taj čudni drvored, kojim je imao bez daha da projuri, a u kome su mesto stabala stajali nepomično njegovi zemljaci, iz kojih je izraslo šiblje... Golog do pasa, ponesoše čoveka zatim do tih dveju, živih, pravih obala uzane reke, kojom je njegovo telo trebalo da otplovi do daleke, druge strane poljane, a nad kojom se nadnelo pruće, kao grane vrba... Tek tada poče da trči pod pljuskom što ga je šibao nevešto, po glavi, vratu, grudima i leđima... Obliven krvlju, još jednom pade, opustivši vezane ruke među noge vojnika... U žurbi i gađenju da što pre udare, dva reda vojnika izudarale su jedan drugog, pomešavši se u klupče nad njim, kad je pao... Sve se to svršilo za nekoliko trenutaka i felčer ga je onako onesveslog prao i vezivao, ne mogavši da mu nađe ni nos, ni usta, ni oči, ni uši. Ni rođena majka, da ga je uzela na krilo, ne bi ga više poznala”.
Naši sagovornici o ovoj temi, neskloni su da prihvate mogućnost da se kralj Norveške, na način kako je to u, navodno, Titovom iskazu pomenuto, umešao u nadležnost autoritativnog i nesumnjivo kompetentnog organa koji odlučuje o dodeli Nobelove nagrade za mir. Kraljevskog pisma Titu nema ni u jednom od raspoloživih jugoslovenskih arhiva, a niko od konsultovanih izvora u Norveškoj nije nam pružio dokaze o njegovom postojanju. I mnoge tvrdnje iz Cenčićeve knjige osporene od mnogobrojnih, pa i vrlo uglednih i kompetentnih ličnosti.
No, bilo da je tema Golog otoka uticala na odluku o dodeljivanju Nobelove nagrade za mir, oktobra 1973. godine, ili nije, izvesno je da je “topli zec” sa Jadrana, makar i nakratko, u uobrazilji Josipa Broza Tita, skoknuo do fjorda na severu Evrope. Tako je njegov dodir - neumitnošću sudbine - na svojoj koži osetio onaj ko ga je i stvorio. Od toga je negdašnjeg predsednika Jugoslavije jeza podilazila, izgleda - do kraja života.

UTEHA IZ DELHIJA
SAMO tri dana pre nego što je u Oslu doneta odluka o dodeli Nobelove nagrade za mir za 1973. godinu, iz NJu Delhija, prestonice indijskog potkontinenta, stigla je vest o laureatu priznanja naslovljenog imenom dugogodišnjeg predsednika Indije, Pandita DŽavaharlala Nehrua (1889 - 1964). I ono se dodeljuje za unapređenje svetskog mira i zbližavanje među narodima, a ustanovljeno je 1966. godine. Tamošnji žiri je našao da ga je, više od drugih, dostojan jugoslovenski predsednik Tito.
Bila je to, u stvari, nagrada za 1971, mada je odluka o tome saopštena tek 13. oktobra 1973. godine, kad je javnosti doznačeno i ime njenog nosioca za 1972. godinu - francuskog književnika, akademika, ministra za kulturu, Andrea Malroa. Tito i Malro su se, na taj način, pridružili spisku prethodnih “vlasnika” ove nagrade koja je već stekla međunarodni ugled, a na kome su bili: Martin Luter King, Kenet Kaunda, Jehudi Menjuhin, Majka Tereza, Kan Abdul DŽafer-kan.
(KRAJ)