Enigma Vinčansko pismo

VEROVATNO smo se pitali zašto određena slova naše ćirilice izgledaju baš tako i tako, i kakve veze ima njihov izgled sa samim njihovim izgovorom. Zašto se znak R koji izgleda kao silueta glave, izgovara glasom R? Zašto se znak Š, koji izgleda kao da predstavlja zube, čita kao Š, itd.
Ako hoćemo da utvrdimo poreklo srpskog pisma - ćirilice i zašto se slovni znakovi izgovaraju tako kako se izgovaraju, onda treba da utvrdimo poreklo grčkog alfabeta, jer je ćirilica nastala pod uticajem grčkog pisma.
Slova grčkog alfabeta se zovu: alfa, beta, gama, delta, epsilon, zeta, eta, teta, jota, kapa, lambda, mi, ni, ksi, omikron, pi, ro, sigma, tau, ipsilon, fi, hi, psi, omega. Ako upitamo nekog Grka šta znače ti nazivi na njegovom grčkom jeziku, on će nam odgovoriti da osim nekoliko samoglasnika ti nazivi ne znače ništa. Međutim, ako isto pitanje postavimo nekom Jevrejinu koji zna hebrejski, on će nam odgovoriti da u nazivima grčkog alfabeta prepoznaje jevrejske reči koje imaju svoje konkretno značenje: krava, kuća, kamila, vrata, oružje, ograda, motka, voda, glava, zubi, znak (krst), itd.

ALFABET NA HEBREJSKOM
DAKLE, nazivi grčkog alfabeta imaju svoje značenje, ali ne na grčkom, već na hebrejskom. Na hebrejskom ”alef” znači krava, ”bet” znači kuća, ”gimel” znači kamila, ”dalet” znači vrata, ”reš” znači glava, ”šin” znači zubi, ”tav” znači znak (krst), itd.
Otkuda kod Grka pismo sa nazivima na hebrejskom jeziku? Po grčkom istoričaru Herodotu (5. vek pre n. e), Grci su u 8. veku pre nove ere u gradu Botui (današnjoj Budvi) preuzeli pismo od feničanskih trgovaca, koji su uglavnom bili semićani.
Kada bismo obratili pažnju na slikovni izgled slova feničanskog pisma, mogli bismo da prepoznamo da semitski nazivi zapravo predstavljaju opis onoga što slovna slika prikazuje. Slovni znak ”alef” zaista i predstavlja crtež krave (kravlje glave) - A. Znak ”bet” predstavlja kuću - B. ”Dalet” predstavlja vrata - D. ”Reš” predstavlja glavu - R. ”Šin” predstavlja zube - S, itd. Grčki nazivi alfabeta su zapravo mediteranizovani nazivi semitskog alfabeta, prilagođeni melodičnoj akcentuaciji tadašnjeg grčkog jezika, koji su prethodno, u svom izvornom semitskom obliku, imali dinamičku (udarnu) akcentuaciju. Tako je semitsko ”alef” postalo grčko alfa, ”bet” je postalo beta, ”gimel” je postalo gama, ”dalet” - delta, itd.
Mnogi narodi su od Feničana preuzeli njihovo pismo, pa su tako od feničanskog pisma nastali i aramejsko, arapsko, frigijsko, koptsko, jermensko, gruzijsko, pa čak i indijsko brahmi pismo, koje je poslužilo kao osnova za formiranje ostalih pisama Indije (na primer, devanagari pisma, na kojem su napisane Vede) i mnogih pisama naroda Azije (Tibetanaca, Kmera, Thai, Lao, Tamila, i dr).
Dugo se nije moglo sa sigurnošću Feničanima odricati autorsko pravo na feničansko pismo. A zatim, 1906. godine, na tlu Sinajskog poluostrva pronađeno je takozvano sinajsko pismo, koje svojim izgledom predstavlja koren tj. slikovnu osnovu feničanskog pisma. Time je osporeno shvatanje da su sami feničani izmislili pismo, kome su naučnici dali naziv ”feničansko pismo”.

IZUM JEVREJA
NAUČNICI procenjuju da je sinajsko pismo nastalo oko 1700. godine stare ere. A to je upravo vreme između Izrailjevog nastanjivanja u Egiptu i njegovog izlaska iz egipatskog ropstva. Kako sinajsko pismo ima u svojoj osnovi slikovne elemente, a nazive slika na hebrejskom jeziku, očigledno je da su ga izmislili sami Jevreji. Arheološki nalazi na tlu nekadašnjeg Izrailja otkrivaju njegove kasnije redakcije i potvrđuju da je to bilo pismo Jevreja sve do njihovog odlaska u vavilonsko ropstvo (7. vek pre n. e), kada su preuzeli aramejsko pismo. Na tom pismu Jevreji su zapisali i potom prepisivali spise Starog zavta. Kada bismo danas imali na raspolaganju Deset Božjih zapovesti, ispisanih na njihovim originalnim kamenim pločama, prepoznali bismo pismo blisko našoj današnjoj ćirilici, na kojem bismo čak mogli lako da pročitamo većinu teksta (doduše bez samoglasnika), ali bismo na našem jezku razumeli samo naziv sedmog dana od odmora, koji se spominje u sadržaju Četvrte zapovesti - ”sbt” (š-b-t).
Jedna od varijanati feničanskog pisma nađena je i kod mesta Vinča, po kojem je i dobila naziv vinčansko pismo. Naučnici su na osnovu nepouzdane metode C 14 zaključili da su ugljenisani parčići organske materije nađeni na vinčanskom tlu stari između 5.000 i 7.000 godina. A kako tada, u neolitu, nijedan oblik pisma na svetu još nigde nije postojao, većina naučnika ne veruje u ono što vidi svojim očima, i sebe uverava da su slovni znaci zapravo šare koje samo slučajno liče na znakove feničanskog alfabeta. Drugi opet pokušavaju da veruju i u ono što vide, i u ono što čuju o navodnoj starosti te kulture, pa dolaze do fascinantnog zaključka da pred sobom imaju najstariji oblik feničanskog pisma, i najstariji oblik pisma uopšte na svetu. Na kraju zaključuju da se vinčansko pismo sa Balkana raširilo po celom svetu, pa čak i da su ga izmislili naši preci koji su tada, po njima, naseljavali Balkan:
”Poređenja vinčanskog sa drugim starim alfabetima, pokazala su da je ono daleko najstarije u Evorpi (5.300-3.200 s.e), a po ocenama nekih naučnika i u svetu. Sličnost vinčanskog sa minojskim, etrurskim, pismom Veles knjige i savremenom ćirilicom je nepobitna. Za istraživače praslovenske prošlosti, kojima pomažu čak i atlantolozi, od ogromnog je značaja taj kontinuitet sličnosti pisma i jezika porodice praslovenskih starosedelaca, jer potiču iz najstarijeg vinčanskog korena. Činjenica da pismo nije ”došlo” na Balkan, nego da se odavde širilo po evromediteranskom prostoru, bitno menja sliku predantičke istorije. (Vladimir Ščerbakov, Atlantida i Prasloven, str. 45/fusnota, komentar izdavača ”Pešić i sinovi”, Beograd 1999)

MERENJE STAROSTI
DA je naše vinčansko pismo prethodilo sinajskom pismu, ono bi svakako moralo da bude prostije, a ne složenije od sinajskog. Međutim, upravo je sinajsko pismo najizraženije po slikovnim elementima. Na primer, znak R (reš = glava) u sinajskom pismu se predstavlja bukvalno nacrtanom siluetom glave sa čak nacrtanim okom. Možemo zamisliti kako je lako jevrejsko dete moglo da nauči svoj alfabet, jer je bilo dovoljno samo da poveže sliku koju slovo predstavlja sa prvim glasom naziva te slike. Na primer, kada ugleda slovo R koje predstavlja ljudsku glavu, ono bi znalo da se to slovo izgovara glasom R zato što se glava na hebrejskom kaže ”reš”. Da su Srbi izmislili sinajsko, tj. vinčansko ili feničansko pismo, znak R bi se čitao kao glas G, znak A bi se izgovarao glasom K, i svi ostali znaci bi imali drugačiju fonetsku vrednost, prilagođenu izgovoru istih slovnih znakova na srpskom a ne na hebrejskom jeziku.
”Da su Grci primili svoj alfabet od Semita, očigledno je već po tome što su grčki nazivi za pojedina slova potekli od semitskih reči”. (Enciklopedija leksikografskog zavoda, str. 74).
Najveću zabunu u svemu je izazvala nepouzdana metoda C 14 na osnovu koje danas uginuli potočni rakovi mogu dati rezultat starosti od više hiljada godina, zato što u svom tkivu sadrže ugljenik (iz karbonatnih soli), koji nije poreklom od radioaktivnog ugljen-dioksida nastalog u višim slojevima atmosfere, pa otuda ta metoda često prikazuje veću starost od stvarne. Jedna od premisa od kojih se polazi pri utvrđivanju starosti putem metode C 14 je da je jačina kosmičkog zračenja, koja formira radioaktivni C 14, uvek bila konstantna. Međutim, samo kosmičko zračenje pokazuje oscilacije u svom intenzitetu, kao što oscilacije pokazuje i magnetno polje Zemlje koje umanjuje kosmičko zračenje srazmerno svojoj jačini i uglu linija sila. A kako Zemljino magnetno polje konstantno opada (period poluraspada je 1.200 godina), očigledno je da stariji ostaci organske materije pokazuju nesrazmerno veliku starost, zato što je pre više hiljada godina proizvodnja C 14 bila veoma mala. Jedna od takođe nepouzdanih metoda je utvrđivanje starosti na osnovu visine nataloženih soli koji se formiraju u obliku stalaktita i stalagmita.

JUPITEROV ĆUP
JEDNOM naučniku evolucionisti postavio sam pitanje - kako objašnjava fosilizovanog slepog miša u jednom pećinskom stalagmitu. (Po priznatoj metodi sledilo bi da je svaki sledeći milimetar fosila stariji hiljade godina od prethodnog). On mi je odgovorio: ”Nije to ništa”, i odmah doneo parče stalagmita dužine nekoliko centimetara. Zatim mi je rekao: ”Ovo je nastalo samo za tridesetak godina u prostorijama našeg prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu!” I tako se u muzeju koji drže evolucionisti formirao stalagmit koji osporava njihovu metodu utvrđivanja starosti putem merenja dužine stalagmita.
Možemo zamisliti kakve sve zablude i zabune nastaju zbog utvrđivanja starosti putem tako nepouzdanih metoda. Opet, nisu retki slučajevi da se takve zablude raskrinkaju. Tako je Pariska akademija nauka utvrdila starost jednog ćupa pronađenog u Francuskoj na preko 2000. godina. Na tom ćupu je pisalo ”M.J.D.D”. Naučnici su bili ubeđeni da je to skraćenica od teksta ”Velikom Jupiteru bogu bogova”, ali se ubrzo utvrdilo da je to bio ćup za senf koji se u trenutku procene starosti proizvodio u Dižonu na hiljade primeraka.
(Nastavlja se)