Profesija dopisnik

ŽIVOT u redakciji i novinarskoj profesiji nauči čoveka da stvari hvata objektivno, u njihovoj ogoljenosti. Za razliku od pisaca koji imaju pravo na **poetsku slobodu** - novinar to nema. I tu je razlika između njih. Na tom punom vrelu života posebno se nalazila jedna motorna snaga **Novosti**.
Ta snaga sa vrela života su - dopisnici. NJima se u listu posvećivala posebna pažnja.
Zašto?
U samoj redakciji život teče uobičajenim hodom. Zna se ko šta radi, ko uređuje, ko piše, ko je redaktor, ko ide na neki događaj, u skupštinu, vladu, sindikat, vojsku... sve je to na neki način raspoređeno do tančina.
A tamo, dalje od redakcije, u nekom gradu, u Boru ili Baru, u Podgorici ili Kragujevcu, u Nišu ili Subotici - tamo bogu iza leđa je sve drukčije. Tamo je dopisnik sam. On odlučuje, on pronalazi temu, on prati sve događaje: političke, kulturne, zabavne, kriminal, policiju, privredu; mora sve da vidi, čuje i sazna; na vreme da se javi redakciji, da pošalje tekst i fotografiju, rečju - da ništa ne propusti. I na udaru je svih. Redakcije - ako nije nešto poslao na vreme, ako je propustio događaj ili temu koju ima **konkurencija**; na udaru je u mestu življenja od svih - od predsednika opštine, šefa policije, direktora ili radnika, od čitalaca pa sada do stranačkih opštinskih lidera. Dopisnik - to je Katica za sve...
Ima mnogo zgoda iz tog mukotrpnog dopisničkog života. Tužnih, ružnih i šaljivih.

BUDNO PRAĆENJE ŠTAMPE
SVOJEVREMENO je veliki naš pisac Branko Ćopić napisao jednu komediju zbog koje je imao dosta neprilika. Tema je bila - birokratski odnos malih moćnika u manjim mestima. NJih je Ćopić duhovito nazvao **sreski maršali**. Bio je oštro izgrđen, jer se u glavama moćnih agitpropovaca rodila misao da se on to podsmehuje onom Glavnom.
Ti **sreski maršali** bili su stalni **čuvari** naših dopisnika. Gotovo svaki napis je ocenjivan. Biti podoban ili nepodoban - mač je visio nad glavom svakog dopisnika. U svim opštinskim, sreskim, republičkim centralnim komitetima, u svim socijalističkim savezima, omladinskim rukovodstvima, na istim nivoima, postojale su specijalne grupe za **praćenje štampe**. Rezultati mnogih tih ocena bili su progoni dopisnika.
Tako je, na primer, naš stalni dopisnik iz Čačka, pokojni Ranko Todorović, morao da napusti rodni grad zbog toga što njegovi tekstovi nisu bili po želji čačanskog tadašnjeg rukovodstva. Redakcija je Todorovića premestila da piše iz Pomoravlja, a sedište dopisništva je bilo u Ćupriji. Ali Čačani nisu bili zadovoljni. Jedne noći patrola milicije iz Čačka došla je kolima u Ćupriju, uhapsila Todorovića i odvela ga u Čačak. Posle nekoliko intervencija iz redakcije nađeno je solomonsnko rešenje: čačanski SUP nije ovlašćen da nekog hapsi na teritoriji koja spada u nadležnost drugog SUP-a. Tako je posle nekoliko dana provedenih u čačanskoj apsani Todorović nastavio da piše iz Pomoravlja...
Bila su to vremena kojima najbolje pristoji ona narodna izreka: **Pomenulo se, ne povratilo se...**
Osećali su mnogi novinari taj mač nad glavom. Najviše ipak oni udaljeniji od redakcije, a to znači - dopisnici.
Dopisniku iz Podgorice (onda Titograda) Dušanu Joliću oduzeti su akreditivi da više ne može za **Novosti** da izveštava iz visokih republičkih institucija: Izvršnog veća, Skupštine i Centralnog komiteta. Razlozi nikada nisu tačno definisani. Jednostavno, njegovo pisanje nije se sviđalo tamošnjim moćnicima, jer suviše na stvari gleda **crno**.
Za novinara ništa nema teže nego oduzeti mu hleb. Praktično, ovakvim i drugim prisilama - oduziman je hleb, ili ga je bilo toliko da se **diše na škrge**.
Jolić je morao da piše sporedne teme...

SLUČAJ PAŠAGA
POSEBNO je zanimljiv slučaj našeg tuzlanskog dopisnika Nikole Smiljića. Sećajući se tog vremena priča sledeće:
- O nama dopisnicima beogradskih listova po pravilu su u Bosni, pa prema tome i u Tuzli, bili zaduženi političari Srbi. Neretko, posle prozivki u komitetima, tražene su naše smene, izmišljani prekršajni i sudski postupci, sledila hapšenja. Tako sam u periodu od 1971. do 1975. godine, od tuzlanskog sudije za prekršaje tri puta osuđivan na zatvorsku kaznu i to sva tri puta tobož zbog saobraćajnih prekršaja. Dve od tih kazni kao nelogične poništio je po mojoj žalbi republički sudija za prekršaje, a treću sam odležao u zatvoru deset dana, iako nisam vozio kola u trenutku kada me je milicija na ulici **saslušala** i podnela prijavu.
- Kad nisu uspeli da me na te načine kompromituju u tuzlanskoj sredini - nastavlja Smiljić - onda je to krenulo preko CK BiH. Zadužena grupa tuzlanskih Srba otišla je kod tadašnjeg predsednika CK BiH Cvijetina Mijatovića da bi me oklevatali zbog članka o narodnom heroju Pašagi Manxiću, koji sam objavio pod naslovom **Paša i aga soli pamet**. Digla se velika prašina pa je pozivan čak i glavni urednik na razgovor u Sarajevo. Dogovoreno je da se za izvesno vreme sklonim iz Tuzle. Otišao sam da tri meseca radim u Banjaluci, dok se duhovi u Tuzli ne smire. Kasnije, 1973. Pašaga Manxić je osuđen zbog učestvovanja u organizaciji poznate muslimanske **tuzlanske grupe**, a Cvijetin Mijatović se u tuzlanskom Opštinskom komitetu raspitovao za onog novinara što je pisao **onaj dobar tekst *Paša i aga soli pamet***...
Morali su urednici da budu i strogi, ali i humani. Shvatili su to gotovo svi glavni urednici, a i urednici rubrika.
Bilo bi danas nepravedno ne pomenuti neke od ljudi koji su bili **duša** **Večernjih novosti**.
Nema nijednog malo starijeg zaposlenog u listu koji se ne seća Boška Ć. Stanišića, zamenika glavnog urednika. Zadužen za celokupnu organizaciju lista, od finansija pa do izvršenja uređivačke politike, kad bi Boško prošetao **velikom sobom** ljudi bi se sklanjali da izbegnu susret sa njim. Znali su da će Boško odmah da ih pita zašto su tog dana, recimo, neobrijani, pa će na licu mesta da izrekne novčanu kaznu, ili će, iako te tog dana već sreo, postaviti uobičajeno pitanje:
- A gde si ti, ne primećujem te u novinama?
Znao je Boško svakog zaposlenog u **Novostima**, sve njegove muke i probleme. Znao je da pomogne kad je čoveku najteže, znao je da se bori i da zaštiti novinara kad se interveniše spolja. A takvih intervencija je bilo bezbroj.

BEZ RADNOG VREMENA
SLIČNA Stanišiću bila je Milojka Mlađenović, šef dopisnog odeljenja. Dopisnici su je nazivali **mama Milojka**. I, zaista, niko nije u redakciji znao da tako izgrdi i zaštiti kao Milojka. Znala je o svakom dopisniku sve: da li mu je dete pošlo u školu, kakvog je zdravlja supruga, kakvo je imovinsko stanje u porodici... Pa, pošto u razgovoru, ta bistra Užičanka sve ispita, onda deli zadatke, grdnje ili nagrade. Zato su je svi dopisnici izuzetno voleli i cenili.
Tih godina u **Novostima** se nije znalo za radno vreme. Svako je radio sve što je potrebno listu. Od dva kurira Nikole Lađevića i Koste Ristića pa do samog vrha, do urednika rubrike i glavnih urednika niko nije birao posao, a kamoli da odbije neki radni zadatak.
Kao u nekoj velikoj složnoj porodici svako je znao šta mu je kog dana obaveza. Ostaju nezaboravni likovi dragih pokojnika i velikih neimara Časlava - Cakana Jakovljevića, Dejana Gajića, Miše Bratića, Vojina Vitezice, Spasoja Ubavića, Srđana Popovića, Božidara Stojadinovića, Zorana - Buxe Markovića, Slobodana Krstanovića, Jelice - Nine Timitijević...
Uz sav taj veliki posao bilo je i mnogo prijatnih dana, šala i dogodovština. U tom su se najviše isticali Dejan Gajić, Boža Stojadinović i Časlav Jakovljević, koji su davali posebni šarm i veselu atmosferu celoj redakciji.
Kao što u životu niko ne može sve da uradi sam - to pravilo može da se primeni i za **Novosti**. Od prvog dana list je imao podršku u samoj kući, pretežno u **Štampariji** i **Plasmanu**. Radnicima **Štamparije**, slagačima i meterima nije bilo ništa teško kada su u pitanju **Novosti**... Stvarana je navika da svi radimo jedan zajednički posao i da svi živimo od novina. To su u ta vremena shvatili i zaposleni u **Plasmanu**, a posebno u beogradskom preduzeću **Štampa**, čija tri direktora Ilija Spajić, Petko Trpković i Ratko Cerovac imaju mnogo udela za rast tiraža **Novosti**.

PLAFON - MILION
IZ godine u godinu, listu je rastao tiraž. Tako je prosečni tiraž u leto 1963. godine od oko 150.000 narastao u dane posle zemljotresa u Skoplju na 216.551 primerak, u septembru na 279.845, a posle ubistva predsednika SAD X. F. Kenedija na 356.626 primeraka.
Tiraž koji se u leto 1966. kretao prosečno oko 275.000 popeo se u dane četvrtog plenuma CK SKJ, kad je smenjen Aleksandar Ranković - na 412.910 primeraka.
Tokom studentskih demonstracija 1968. i sutradan posle ubistva Roberta Kenedija - 467.903 primeraka. Za tih prvih 15 godina izlaženja najveći rekord pripada avgustu 1968. godine. Zahvaljujući izveštajima o okupaciji Čehoslovačke tih dana list je štampan u 494.845 primeraka.
U toj godini (1968) samo jedanput tiraž **Novosti** je premašio brojku od 400.000 primeraka, a da nije bilo nekog povoda vezanog za krupne domaće ili međunarodne događaje. Bilo je to 21. marta 1968. godine. Odštampano je toga dana 402.979 primeraka. Ipak, neki razlog je pronađen: tog dana objavili smo rezultate izvlačenja lutrije...
Ostvareni su i jedinstveni tiražni rekordi. Broj **Novosti** za Novu 1971. godinu štampan je u 722.477 primeraka, dok su u dane posle smrti pa do sahrane predsednika SFRJ Josipa Broza Tita **Novosti** štampane između 790.000 i - milion primeraka.
Da bi se stvarale visokotiražne **Novosti** pored profesionalnosti bila je potrebna radna disciplina i, zaista, pravo drugarstvo.



(NASTAVLJA SE)